Kriza evra i uloga MMF-a

Piše Momir Bulatović

Zašto je njemačka kancelarka Angela Merkel posjetila Grčku, i kakve su poruke svjetskoj ekonomiji upućene sa Godišnje skupštine Međunarodnog monetarnog fonda u Tokiju

Na (veoma živoj) političkoj i (trenutno komatoznoj) ekonomskoj sceni Srbije, glavna tema svih rasprava vezuje se uz njenu evropsku sudbinu. Dok jedni tvrde da se Srbija udaljava od evrointegracija svojim pogrešnim činjenjem, drugi ukazuju da se EU ponaša nepravedno i javno ističu uslove pod kojima bi se državni interesi Srbije poklapali sa članstvom u EU. Razumije se da je diskusija na ovako značajnu temu veoma poželjna, naročito kada se polako napušta, donedavno neprikosnovena, zvanična budalaština da EU nema alternativu. Naravno, u skladu sa dugovremenom praksom, rasprava se drži opštih mjesta, a premalo se prate zbivanja u evrozoni, i to u realnom vremenu.

ANGELA U ATINI Jedan od ključnih događaja bila je nedavna posjeta njemačkog kancelara Angele Merkel Grčkoj. Činilo se da je Grčka već zaboravljena i otpisana iz zone evra, a da je njeno stanovništvo prepušteno patnjama koje će ga, na kraju, natjerati da svojevoljno napusti zajedničku evropsku valutu. Angela je vratila pažnju svjetske javnosti na Atinu. Ali, zašto je Angela, uopšte, krenula na taj jednodnevni put?
Grčka se nalazi u ekonomskim nevoljama već punih šest godina. Pet godina stoji njen otvoren poziv njemačkom kancelaru da, svojom zvaničnom posjetom, simbolizuje partnerstvo i podršku grčkim naporima da ostane u evropskoj elitnoj porodici. Umjesto toga, sve vrijeme je iz najbogatije i najmoćnije evropske države na račun Grčke tekla bujica kritika, od kojih je većina bila uvredljivo neistinita. Od kancelara je javno i ponavljano traženo da pokaže čvrstinu u obračunu sa ljenjivcima sa Juga, koji zavlače ruke u njihove džepove. Tako je Angela postala „čelični“ kancelar, iako je milionima pravdoljubivih Evropljana bivalo muka, do povraćanja, zbog sjećanja na vrijeme kada je Njemačka nastojala da upravlja ostatkom Evrope, i to čeličnom rukom svog kancelara i neviđenom produktivnošću u industriji smrti.
Grci su se nadali da će kancelarka, svojim dolaskom, probiti nametnutu im međunarodnu izolaciju i da će, ipak, slomiti njeno srce i izmamiti tračak razumijevanja za pakao koji im je stvoren uslovljavanjem „Trojke“ za novu tranšu pomoći, zarad izbjegavanja državnog bankrota. U tom cilju bili su spremni da se sukobe sa sopstvenim nezadovoljnim građanima i podignu svu policijsku silu koja će, uvaženom i omraženom gostu, garantovati bezbjednost. Tog utorka je Atina bila zatvoreni grad, neba premreženog helikopterima, blokiranih ulica, mirnih protesta i sporadičnih tuča. Tog popodneva je Atina bila okupana neprekidnim zvucima policijskih sirena. Ipak, novinaru „Špigla“ je bila najupečatljivija slika, naizgled prijateljski nastrojenog, brkatog čovjeka koji je dostojanstveno i izdvojen od mase držao transparent – „MARŠ IZ NAŠE ZEMLJE KURVO“. Dobra ilustracija odnosa između evropskih partnera.
Suočena sa tvrdim stavom njemačkih birača i izborima za nekoliko mjeseci, Angela Merkel potrudila se da domaćoj javnosti objasni svoje motive. Tako je njen glasnogovornik Štefan Sajbert, novinarima objasnio da ona putuje da „izrazi svoju podršku zahtjevanim reformama“ i da „naglasi šta još mora biti urađeno“. Poruka je bila nedvosmislena. Politički, cilj je zadovoljiti očekivanja obje strane. S tim što će, na kraju, jedna biti razočarana. Najvjerovatnije, to će biti obje. Jer, u odgovoru na direktno novinarsko pitanje zašto je došla, pored domaćina, premijera Samarasa, ona je promrsila: „Za mene je veoma važno da stvarno upoznam ovu zemlju.“ Genijalno!

BRZO UČENJE Posle pola sata razgovora sa svojim kolegom i nekoliko kurtoaznih susreta u okupiranom gradu u kojem nema kretanja, Angela je upoznala probleme članice EU o kojima se raspravlja više od pola decenije unazad. Grčka je, da podsjetimo, u tom vremenu doživjela slobodni ekonomski pad. Njen BDP smanjen je za petinu, a ove godine se očekuje dalje umanjenje za 6,5 odsto. Procjene su da će i naredne godine pasti za dodatnih 3,8 odsto. Sve se desilo uprkos činjenici da je „Trojka“ Grčkoj već odobrila 149 milijardi evra pomoći, te da bez novih 30 milijardi neće moći da izbjegne trenutni bankrot. Sama Grčka je prihvatila rigorozne mjere štednje, mjere kakve do sada nisu primjenjivane u praksi drugih država, što je izazvalo eksploziju socijalnog bunta. Primjera radi, njoj je 2010. nametnut program smanjenja državnih fondova u iznosu od 30 milijardi evra, što je predstavljalo ogromnih 13 odsto BDP-a.
Nadalje, čitav program nastoji da Grčka do 2020. smanji svoj javni dug na 120 odsto u odnosu na BDP. Ove godine će on iznositi 169 odsto, ali će već naredne biti 179 odsto. Samo da bi se ostvario (besmisleni, birokratski) cilj „Trojke“ o 120 odsto duga u odnosu na BDP Grčke, biće potrebno dodatnih 78 milijardi evra u vremenu od 2015. do 2020. godine, za koje niko nema predstavu odakle bi mogle biti stvorene.
U tekstu pod naslovom „Pravo lice njemačko-grčkog partnerstva“, „Špigl“ (J.A.Heyer) izvještava o večeri u hotelu „Hilton“, gdje su Merkelova i Samaras okupili poslovne predstavnike koji bi trebalo da „otvore novo poglavlje“ u međudržavnoj saradnji, kako je naglasila kancelarka. Evropska investiciona banka i KfW (njemačka državna banka) stavile su na raspolaganje deset milijardi evra za projekte koje će, u osnovi, realizovati njemačke firme na bazi dugoročnih ulaganja. Pominjane su i „neophodne reforme“ pod vođstvom njemačkih eksperata, kako bi Grčka, ponovo, bila u stanju da aplicira za fondove EU. Poruka je nevješto sakrivena, ali je jasno da se stimulisanje privrednog rasta Grčke najbolje odvija putem podsticaja koje će dobijati njemačke kompanije.

CINICI I REALISTI Iza oštrih njemačkih riječi i velikih ideala koji nadahnjuju njemačke lidere, cinici bi mogli primijetiti da Njemačka četrdeset odsto svog izvoza plasira u evrozonu. Bilo kakav veći poremećaj (od sadašnjeg) imao bi katastrofalan uticaj na njenu privredu. Ukoliko bi, na primer samo Grčka, objavila bankrot i/ili zatražila, u novoj tranši podrške za izbavljenje od dužničkog ropstva, još jedan otpis dugova („šišanje na pola“), to bi bio trošak za EU od 63 milijarde evra. To ne bi bio otpis i čist gubitak privatnih investitora (što se već desilo i rezultiralo nelikvidnošću evropskog bankarskog sektora), nego trošak adresiran na konkretne države, članice EU. Samoj Njemačkoj pripalo bi da plati 17 milijardi evra. U pitanju je suma koja bi dospjela neposredno pred izbore, i zbog koje Merkelova ne bi mogla ni da sanja o još jednom mandatu.
Zbog svega ovoga, nije se lako složiti sa analitičarima koji su Angelinu posjetu Atini opisali kao gest koji neće promijeniti ništa. Po njima, ona je problem gurnula u budućnost. Ali slona ne možete gurnuti pod tepih. Odnosno, i ako postoji toliko veliki prekrivač, nije potrebno mnogo pameti da se zaključi kako je ispod njega nešto ogromno. Kancelarka je bila prisiljena da spusti nišan i omekša retoriku. Naravno, iza toga ne stoji želja za razvijanjem partnerstva i solidarnost sa Grcima. U osnovi je njeno konačno saznanje o spletenosti (političkih) sudbina svih aktera ovog groznog zamešateljstva. A tek joj valja putovati i u Madrid, Rim, Pariz…

KIPARSKI IGUMAN Na nedavnoj IBA (International Bar Associacion) konferenciji u Dablinu, u Irskoj, govorio je i Džozef Štiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. Njegova je ocjena da su rješenja evropskih lidera u odnosu na krizu evra potpuno pogrešna. Štednja i smanjenje javne potrošnje nigdje nisu djelovali kao rješenje. „…MMF je to pokušao u Aziji i Latinskoj Americi. Svaki put se desilo da se krene putem recesije, a da se recesija pretvori u depresiju“, podsjetio je on i dodao da je „osnovni problem Evropske unije da je evro ustanovljen kao zajednička valuta, a da za to nisu bili stvoreni neophodni uslovi. Sada se na tome radi, ali je prekasno za ekonomiju u sadašnjem stanju… Mora da bude ili više Evrope, ili manje Evrope. Sadašnje polustanje nije održivo“, zaključio je ističući, takođe, kako je neophodna reforma bankarskog sistema i afirmacija principa socijalne pravde i jednakosti. Ekonomska nejednakost vodi političkoj nejednakosti, uključujući nejednakost pristupa pravdi, a time se najgrublje narušavaju ljudska prava za koje se moćnici tako zalažu i zbog čega se vodi nekoliko ratova, sa stalnom najavom novih.
Posebno je interesantna priča o Vasosu Širliju, ministru finansija Kipra, koju je nedavno objavio „Vol Strit Džornal“ (Michael Persianis). Vasos putuje mnogo više nego što bi želio. Mora često u Brisel, da predsjedava Ekofin komitetom, budući da njegova zemlja, po rotirajućem principu, predsjedava EU. Nedavno je, po osnovu te dužnosti, bio u Tokiju na Godišnjoj skupštini MMF-a i Svjetske banke, da bi odmah posle toga odletio na azijsko-evropski sastanak ministara finansija u Bangkoku. Veoma je okupiran pisanjem uslova koje bi „Trojka“ trebalo da nametne državama koje traže pomoć MMF, ECB i Evropske komisije za finansijsku konsolidaciju. Nevolja se sastoji u tome što nema vremena da uradi svoj „domaći zadatak“, jer država čiji je ministar finansija upravo staje u red za pomoć. On je dužan da napravi plan oštre štednje i povećanja poreza koji bi zadovoljio uslove za koje se i sam, po drugoj službenoj osnovi, opredijelio. To, naravno, nije lako. Već dva njegova prethodnika nisu u tome uspjela. Kipar ima obećanje Ruske Federacije o povoljnom kreditu, ali i njegovo ostvarenje ga neće lišiti obaveze da potpiše Memorandum sa „Trojkom“. Vasos traži rješenje „koje će biti najmanje bolno“, a državna kasa će presušiti, kako sam plaši narod, već u decembru. Predsjednik Kipra i ministri trgovine i rada izjavili su da su zahtjevi „Trojke“ neprihvatljivi u svakom pogledu, tako da Vasosu ističe vrijeme. Uprkos savjetima saradnika, on (još) ne podnosi ostavku kako ne bi povećao pritisak na svog predsjednika države. Razumije se, i dalje putuje, iako o manastiru nema mnogo ko da brine.

„NOVI“ MMF Globalno najvažnije dešavanje u oblasti ekonomije bila je Godišnja skupština MMF-a i Svjetske banke u Tokiju. Svjetski mediji tvrdili su da se ovim skupom naziru toliko tražena rješenja za izbjegavanje krize koja bi se pretvorila u planetarnu ekonomsku katastrofu. Ipak, nije se desilo ništa posebno značajno. Prva dama MMF-a, Kristina Lagard, širila je optimizam u vezi sa prestankom recesije i ulaskom u novi razvojni ciklus. S obzirom na visinu njene plate, to je više nego razumljivo. Nažalost, izostali su neophodni dokazi, tako da je zaključak u stilu: „Đekna još nije umrla, a kad će ne znamo.“
Na samom skupu nije bilo disonantnih tonova. Izuzetak je bio Herman Lorencino, argentinski ministar finansija. Argentina je suočena sa „crvenim kartonom“ Fonda koji joj prigovara zbog lošeg vođenja podataka o ekonomskom stanju te zemlje. Raspravljalo se, dakle, i o njenom izbacivanju iz članstva MMF-a. Lorencino, pak, nije pokazao previše uzbuđenja povodom kritika i moguće kazne. „MMF stvara i nadgleda sprovođenje programa izlaska iz krize i zajedno sa EU, u odnosu na evrozonu, na mnogo načina ponavlja iste greške, namećući i uslovljavajući brojne zemlje, kao što je radio devedesetih godina, što je završilo ekonomskom krizom“, izjavio je on i dodao: „Još jednom, ovaj put u Evropi, MMF primjenjuje politiku uslovljavanja i nametanja strateških reformi koje su se već pokazale pogrešnim, jer pogoršavaju recesiju i nezaposlenost i dovode do neodrživog nivoa zaduženosti i socijalnih lomova.“
Iste ove riječi su mogli da izgovore i predstavnici Meksika, Tajlanda, Južne Koreje, Indonezije, Rusije, Irske, Portugalije, Grčke… Sa njima bi se složili svi ostali iz Južne Amerike, dobrog dijela Afrike i ostatka Azije. Negativna iskustva i slučajne (ili namjerne) pogrešne politike koje je sprovodio MMF, faktički su ga isključile iz kruga ozbiljnih međunarodnih aktera. Tek je krizom iz 2008. godine Fond sebi prigrabio pravo da nameće, uslovljava i ucjenjuje, što mnogi drže za jednu od težih posljedica same krize. Ovaj put, na našu svekoliku žalost, njegova meta je Evropa.

PROMJENA TONA Ipak, sa skupa u Tokiju najavljena je promjena osnovnog tona. Stroga štednja i rezovi u javnoj potrošnji će biti ublaženi. Oni će ostati na listi uslova za dobijanje pomoći, ali ne bi više trebalo da budu tako drakonski. Države članice EU pozvane su da se pripreme za otpis dijela dugova država u problemima, što valja čitati samo na jedan način: kriza dugova teče ka daljem pogoršanju. MMF je sebi odredio ulogu mlađeg partnera u „Trojki“, jer nema novca kojim bi zadovoljio stalno rastuće potrebe država u dužničkoj agoniji. Evropa je, po ovim ocjenama, dovoljno ekonomski snažna da sama rješava svoje probleme. Ipak, po svemu sudeći, MMF će zadržati ulogu „lošeg policajca“ i neće ga se moći lako ratosiljati.
Na ovom su skupu učestvovali i Mlađan Dinkić i Jorgovanka Tabaković. Dok je guvernerka Narodne banke Srbije od domaće javnosti mudro sačuvala svoje utiske, dotle je stari-novi ministar finansija blistao u nekadašnjem punom sjaju. Slično kao kada je obećao hiljadu evra svakom građaninu Srbije. Kasnije objašnjenje nije moglo da smanji veličinu ondašnje laži. Izgleda da je na ovom, inače prirodno sumornom skupu, Srbija bile jedina svijetla tačka. To je moguće, ali je malo vjerovatno, pogotovo kada se ima u vidu izvor informacija, i sama ekonomska stvarnost Srbije.
Posebnu brigu izaziva što ministar sada u istom, optimističkom tonu, poziva misiju MMF-a da dođe u Srbiju „kad god ona ocjeni da bi trebalo…“, „…jer Srbija je spremna za novi aranžman sa Fondom“. Hajde, za kraj, da se ne bude zlopamtilo i da se pođe od pretpostavke da ministar Dinkić ne zna ništa od ovoga o čemu se piše u ovom tekstu. Jer, samo tada bi mogao da kaže da je spreman za sporazum sa MMF-om. Ali, morao bi više da nauči. Krajnje je vrijeme.