Fajter u izbornoj areni

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Ostvareno proročanstvo Helmuta Šmita – socijaldemokrate su izabrale kandidata za kancelara, bivšeg ministra finansija iz vremena velike koalicije Pera Štajnbrika, koji bi mogao da ugrozi tron (pre) moćne Angele Merkel

Bitka za najvažniji politički položaj u Americi (predsednički) ulazi u završnicu, a u Nemačkoj (za kancelarski tron) tek počinje. Kalendarski raskorak nije, međutim, jedina i najvažnija razlika u izbornim kampanjama u dve zemlje.
Veće i važnije su one ustavne (šef države u SAD-u se bira direktno, u Nemačkoj je predsednik praktično protokolarna ličnost, bez većih političkih ovlašćenja, a kancelar se bira, formalno, u parlamentu) i mentalitetske: Amerikanci su i od ovog nadmetanja napravili politički spektakl i planetarni medijski događaj, u Nemačkoj je to, gotovo sve do izborne noći, i sve doskora, imalo (isključivo) nacionalnu dimenziju.
Nemačka, dakle (ne samo zbog razlike u „specifičnoj težini“), nije Amerika, ali se njena spoljna politika sve uočljivije „amerikanizuje“: od nekadašnje (javne) uzdržanosti, koja je ponekad, u odnosima sa svetom, išla do snishodljivosti, nije ostalo, praktično, ništa.

Stvaranje nemačke Evrope Ni onda, dakako, ova zemlja nije bila bez (velikog) uticaja. Ostvarivala je to, međutim, delikatnije i nenametljivije, ekonomskim „adutima“ i diplomatskom upornošću, iza i izvan javne scene. Dugogodišnji šef (zapadno) nemačke diplomatije Hans Ditrih Genšer znao je da„davi“ njegove kolege u evropskoj familiji dugim telefonskim razgovorima i pozivima, čak usred noći, sve dok ne bi isposlovao ono što je hteo. I što je bilo u nemačkom interesu.
Zvanični Berlin ostvaruje taj uticaj danas sve više po američkoj„mustri“: direktno, neuvijeno, često rezolutno i počesto ultimativno, pokazujući otvoreno narasle ambicije i „mišiće“ velike (za sada samo regionalne) sile. Nikad se, u minulim decenijama, iako su se na kancelarskom tronu nalazila zvučnija imena, od Konrada Adenauera i Vilija Branta, do Helmuta Šmita i Helmuta Kola, evropski svet nije pitao, s nadom i strepnjom, šta će Nemci reći kao što se u ovom času pita šta će učiniti i odlučiti Angela Merkel.
Kriza koja potresa evropsku familiju radi za Berlin. I bez „Četvrtog Rajha“, ostvaruje se, očigledno, ono od čega su mnogi strepeli: nemačka Evropa.
Da li se, u isto vreme, ostvaruje i „šerifska“ podela poslova i nadležnosti između jedne globalne i jedne regionalne sile, s kojom je licitirao još ondašnji američki predsednik Džordž Buš (Stariji) nudeći nemačkim liderima, prilikom prve posete posle ponovnog ujedinjenja, „partnerstvo u vođstvu“?

Treći je postao prvi U svakom slučaju, ove činjenice, i novi sticaj okolnosti, počinju da radikalno pomeraju vizuru (spoljašnjeg) sveta prema nemačkoj (unutrašnjoj) izbornoj sceni i problematizuju pitanje ko će posle septembra naredne godine, i izbora za Bundestag, vladati najuticajnijom zemljom (ako se izuzme transkontinentalna Rusija) Starog kontinenta.
Ovo pitanje „lansirali“ su u političku i medijsku orbitu pre nekoliko dana, kad mu, inače, vreme nije – do izbora je ostalo praktično godinu dana – opozicioni socijaldemokrati izabrali su, između trojice pretendenata, svog kandidata za saveznog kancelara. Treći sa te liste postao je prvi: u izbornu arenu, kao „ozbiljan, neugodan i opasan“ (konstatacija nemačkih medija) rival i izazivač Angele Merkel, ulazi njen nekadašnji ministar finansija, iz vremena velike koalicije i prethodnog mandata, Per Štajnbrik.
Ostvarilo se tako proročanstvo bivšeg kancelara Helmuta Šmita, izrečeno pre godinu dana u jednoj televizijskoj emisiji. To je čovek koji uvek zna o čemu govori, koji može da vlada, rekao je tom prilikom Šmit, a „Špigl“ se očigledno s tim saglasio: osvanuo je s Štajnbrikovom fotografijom na naslovnoj strani i nedvosmislenom konstatacijom: „On to može“.
Štajnbrikov izbor, s obzirom na to da se u vodećoj trojci najniže rangirao, samo donekle može da deluje kao iznenađenje. S formalno prvim u tom trijumviratu – a reč je o šefu partije Zigmaru Gabrijelu – malo ko je računao, iako bi, s obzirom na funkciju, trebalo da ima pravo da povuče „prvi potez“. Šef stranke je prepustio prednost jačim i iskusnijim političkim „kalibrima“ Franku Valteru Štajnmajeru (šef kancelarovog ureda iz vremena vladavine Gerharda Šredera, šef diplomatije u kabinetu Angele Merkel, sada šef poslaničke grupe socijaldemokrata u Bundestagu) i (već spomenutom) Štajnbriku.

[restrictedarea] Učinio je to, kako se tek sada saznalo, još pre nekoliko meseci, uz dogovor da „trojka“, iz taktičkih razloga, ne „otkriva karte“do kraja ove ili početka naredne godine. Kad je odluka konačno pala, u „džentlmenskom sporazumu“ dvojice prijatelja, Štajnmajera i Štajnbrika (Štajnmajer se povukao, kažu, iz zdravstvenih razloga i posle dogovora sa suprugom, kojoj je poklonio bubreg) „zavera ćutanja“, pod snažnim pritiskom medija, očigledno nije mogla više da se održi. Tako je, sasvim neočekivano, pre nego što su to stranački organi zvanično verifikovali, obelodanjeno da će rival Merkelovoj na predstojećim izborima biti Per Štajnbrik.
Na putu ka kancelarskom tronu ostala je, tako, još samo jedna prepreka, ali najveća – Angela Merkel. Štajnbrik u izbornu arenu ulazi s očiglednim uverenjem da će na jesen i nju ukloniti. I umesto sadašnje crno (konzervativci) žute (liberali) vladajuće koaliciji ponovo će ustoličiti crveno (socijaldemokrate) zelenu (ekolozi) koaliciju, kakva je funkcionisala za vlade njegovog (ne krije) „uzora“ Gerharda Šredera.
Bivši kancelar je umeo da ovaj kompliment brzo uzvrati. Označio je Štajnbrikovo imenovanje kao „vrlo dobru odluku“: on objedinjava na idealan način visoku kompetentnost i volju za moć(vlast), tom odlukom su šanse Socijaldemokratske partije na budućim izborima „osetno porasle“, uskliknuo je Šreder.

Desni levičar Nisu, međutim, svi u najstarijoj nemačkoj političkoj stranci, koja je, računajući vreme posle Drugog svetskog rata, do sada dala tri kancelara, Branta, Šmita i Šredera (konzervativci u tome imaju i dalje prednost: Adenauer, Erhard, Kisinger, Kol i Merkelova) zadovoljni Štajnbrikovom kandidaturom. Ne bar oni na njenom levom krilu. Štajnbrik važi za „konzervativca“ i desničara u stranci levice, za „mahera i tehnokratu“, poput njegovog uzora Šredera.
Predsednik stranke u pokrajini Hesen Torsten Šefer Gimbel hoće da veruje kako je partija izvukla pouku iz 2009. godine (poraz na izborima) i da je s „basta politikom“ (Šrederova autoritarnost i bahato ignorisanje raspoloženja u stranci i njenim biračima) svršeno, što bi trebalo da bude i sada glavni orijentir.
Njegov kolega sa severa, iz pokrajine Šlezvig Holštajn, Ralf Štegner govori u istom tonu. Štajnbrikova kandidatura je, u „prvoj liniji“, izazov i iskušenje za Angelu Merkel, ali i za SPD. Partija bi trebalo da odlučno stane uz njega i da ga bezrezervno podrži, uz jedan uslov: da Štajnbrik „konsekventno sprovodi njen program“.
To bi zaista moglo da bude veliko iskušenje i za Štajnbrika i za njegovu stranku, ako je suditi po onome što se zbivalo iz vremena kada je bio predsednik pokrajinske vlade u najmnogoljudnijoj nemačkoj pokrajini Severnoj Rajni Vestfaliji. Njegov stil vladanja daleko je bliži Šmitovom i Šrederovom (i jedan i drugi su imali nesporazume sa sopstvenom partijom) nego Brantovom, koji je imao čvrst oslonac u stranci, na čijem čelu se nalazio četvrt veka, uključujući i kancelarsko vreme.
Varničenja između stranke i potencijalno budućeg kancelara – dva centra moći – kao da su već programirana. Pod rukovodstvom sadašnjeg, samoživog, predsednika Gabrijela, i na njegovu inicijativu, stranka se već opredelila za neke kapitalne reformske projekte, kakav je onaj o penzijskom sistemu, koji nisu baš po Štajnbrikovoj volji i koji bi, u izbornoj kampanji, mogli ozbiljno da sužavaju manevarski prostor izrazitog individualiste. Štajnbrik, uz to, ne prestaje da hvali, za mnoge u stranci iritirajuće, famoznu Šrederovu „Agendu 2010“, radikalnu reformu tržišta rada, koja se ispostavila kao korisna za konzervativce (i zemlju) – drastičnim kresanjem naknada za nezaposlene i socijalne pomoći osetno je narednih godina smanjena stopa nezaposlenosti – i fatalna za samog Šredera i njegovu stranku: dramatično je pogodila njeno tradicionalno članstvo (radništvo i siromašnije slojeve) i njene najvernije birače.

Domaćin ili posetilac Ako otvori „dva fronta“ – protiv Merkelove i„levičara“ u sopstvenoj stranci, Štajnbrik nema nikakvih šansi da stigne do cilja, da uđe u kancelarov ured kao gazda i domaćin, a ne samo kao (eventualni) „posetilac“. Gde su, onda, šanse sveže imenovanog socijaldemokratskog kandidata za kancelara?
Najpre i najviše u slabostima sadašnje vladajuće koalicije i potrošenom političkom kapitalu liberala. „Žuti“ su, pod vođstvom Gvida Vestervelea, ušli u „brak“ sa „crnima“ posle trijumfalnog uspeha na poslednjim izborima (nikad ranije dosegnutih 14 odsto birača!), s gotovo arogantnom nadmenošću.
Gotovinu su, međutim, brzo pretvorili u sitniš. Usledili su porazi na pokrajinskim izborima i dramatična previranja u stranci. Uklanjanjem Vestervelea s njenog kormila (i iz fotelje vicekancelara), njeno rastakanje nije zaustavljeno. Kako stvari sada stoje, moglo bi se lako dogoditi da na sledećim izborima liberali ne uđu u parlament (cenzus: pet odsto osvojenih glasova).
Merkelova bi se, po tom mogućem scenariju, našla u velikim nevoljama. Prednost koju u startu ima u odnosu na svog (socijaldemokratskog) rivala – kancelarski „bonus“ i partija koja čvrsto stoji uz njenu predsednicu – ne bi bili dovoljni za osvajanje još jednog (trećeg) mandata. Iako njena Hrišćansko demokratska unija (CDU), zajedno sa nerazdvojnom (bavarskom)„posestrimom“ Hrišćansko socijalnom unijom (CSU) u prognozama stoji bolje od socijaldemokrata ( 37: 30), ta prednost nije dovoljna za osvajanje vlasti.
Crni bi, opet prema sadašnjem stanju stvari, zajedno sa žutima (prognoze liberalima trenutno daju svega četiri procenta), bili za jedan procenat„kraći“ od „programirane“ crveno-zelene koalicije, u koju bi „ekolozi“ uneli (trenutnih) 12 procenata. Iako se s tim javno ne barata previše, socijaldemokratski izborni stratezi računaju i sa eventualnom „semafor koalicijom“: ako bi se crvenima i zelenima priključili (makar tako malokrvni) žuti – „semafor“ bi obezbedio apsolutnu većinu i Štajnbriku siguran kancelarski tron.
Socijaldemokrate alergično reaguju na eventualnu saradnju sa (Lafontenovom i Gizijevom, iako njih dvojica više nisu na njenom kormilu) Levicom. Po uverenju njenih lidera, izbor „desničarskog levičara“ Štajnbrika za socijaldemokratskog kandidata za kancelara, još više udaljava dve stranke levice. Štajnbrika ironično označavaju kao „kandidata za vicekancelara“, tvrdeći da je pre sklon obnavljanju „velike koalicije“, makar u njoj bio „mlađi partner“, nego saradnji s Levicom.

Hladni vetrovi Vremena je, međutim, do izbora (septembar 2013) ostalo (pre)mnogo i nikad se ne zna kakvi sve vetrovi mogu vitlati pod berlinskim nebom. Štajnbrika su, čim je obelodanjena njegova kandidatura, oni hladni počeli da snažno udaraju u lice. Prinuđen je da se pravda kako je grdan novac, najmanje pola miliona (neki tvrde i blizu milion), koji je zaradio kao poslenik u minulih tri godine od (unosnih) honorara za predavanja (više od osamdeset), zakonski i moralno čist. I da nije „sluga kapitala“: bivši ministar finansija je najveći broj (spornih) govora držao u bankarskim aranžmanima.
Mediji su saglasni u jednom, znajući Štajnbrikov impulsivni temperamenat i „fajtersku“ spremnost za borbu, da će predstojeća kampanja biti „turbulentnija“ od one prethodne, iz koje su „crveni“ izašli kao gubitnici. Štajnbrik trenutno pokazuje (džentlmenski) respekt prema Merkelovoj, nudi usvajanje izbornog „fer kodeksa“, ali već odapinje strele: kancelarka je, kaže, dobar pilot, s kojim, međutim, nikad niste sigurni gde ćete sleteti…

[/restrictedarea]