Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ
Остварено пророчанство Хелмута Шмита – социјалдемократе су изабрале кандидата за канцелара, бившег министра финансија из времена велике коалиције Пера Штајнбрика, који би могао да угрози трон (пре) моћне Ангеле Меркел
Битка за најважнији политички положај у Америци (председнички) улази у завршницу, а у Немачкој (за канцеларски трон) тек почиње. Календарски раскорак није, међутим, једина и најважнија разлика у изборним кампањама у две земље.
Веће и важније су оне уставне (шеф државе у САД-у се бира директно, у Немачкој је председник практично протоколарна личност, без већих политичких овлашћења, а канцелар се бира, формално, у парламенту) и менталитетске: Американци су и од овог надметања направили политички спектакл и планетарни медијски догађај, у Немачкој је то, готово све до изборне ноћи, и све доскора, имало (искључиво) националну димензију.
Немачка, дакле (не само због разлике у „специфичној тежини“), није Америка, али се њена спољна политика све уочљивије „американизује“: од некадашње (јавне) уздржаности, која је понекад, у односима са светом, ишла до снисходљивости, није остало, практично, ништа.
Стварање немачке Европе Ни онда, дакако, ова земља није била без (великог) утицаја. Остваривала је то, међутим, деликатније и ненаметљивије, економским „адутима“ и дипломатском упорношћу, иза и изван јавне сцене. Дугогодишњи шеф (западно) немачке дипломатије Ханс Дитрих Геншер знао је да„дави“ његове колеге у европској фамилији дугим телефонским разговорима и позивима, чак усред ноћи, све док не би испословао оно што је хтео. И што је било у немачком интересу.
Званични Берлин остварује тај утицај данас све више по америчкој„мустри“: директно, неувијено, често резолутно и почесто ултимативно, показујући отворено нарасле амбиције и „мишиће“ велике (за сада само регионалне) силе. Никад се, у минулим деценијама, иако су се на канцеларском трону налазила звучнија имена, од Конрада Аденауера и Вилија Бранта, до Хелмута Шмита и Хелмута Кола, европски свет није питао, с надом и стрепњом, шта ће Немци рећи као што се у овом часу пита шта ће учинити и одлучити Ангела Меркел.
Криза која потреса европску фамилију ради за Берлин. И без „Четвртог Рајха“, остварује се, очигледно, оно од чега су многи стрепели: немачка Европа.
Да ли се, у исто време, остварује и „шерифска“ подела послова и надлежности између једне глобалне и једне регионалне силе, с којом је лицитирао још ондашњи амерички председник Џорџ Буш (Старији) нудећи немачким лидерима, приликом прве посете после поновног уједињења, „партнерство у вођству“?
Трећи је постао први У сваком случају, ове чињенице, и нови стицај околности, почињу да радикално померају визуру (спољашњег) света према немачкој (унутрашњој) изборној сцени и проблематизују питање ко ће после септембра наредне године, и избора за Бундестаг, владати најутицајнијом земљом (ако се изузме трансконтинентална Русија) Старог континента.
Ово питање „лансирали“ су у политичку и медијску орбиту пре неколико дана, кад му, иначе, време није – до избора је остало практично годину дана – опозициони социјалдемократи изабрали су, између тројице претендената, свог кандидата за савезног канцелара. Трећи са те листе постао је први: у изборну арену, као „озбиљан, неугодан и опасан“ (констатација немачких медија) ривал и изазивач Ангеле Меркел, улази њен некадашњи министар финансија, из времена велике коалиције и претходног мандата, Пер Штајнбрик.
Остварило се тако пророчанство бившег канцелара Хелмута Шмита, изречено пре годину дана у једној телевизијској емисији. То је човек који увек зна о чему говори, који може да влада, рекао је том приликом Шмит, а „Шпигл“ се очигледно с тим сагласио: освануо је с Штајнбриковом фотографијом на насловној страни и недвосмисленом констатацијом: „Он то може“.
Штајнбриков избор, с обзиром на то да се у водећој тројци најниже рангирао, само донекле може да делује као изненађење. С формално првим у том тријумвирату – а реч је о шефу партије Зигмару Габријелу – мало ко је рачунао, иако би, с обзиром на функцију, требало да има право да повуче „први потез“. Шеф странке је препустио предност јачим и искуснијим политичким „калибрима“ Франку Валтеру Штајнмајеру (шеф канцеларовог уреда из времена владавине Герхарда Шредера, шеф дипломатије у кабинету Ангеле Меркел, сада шеф посланичке групе социјалдемократа у Бундестагу) и (већ споменутом) Штајнбрику.
На путу ка канцеларском трону остала је, тако, још само једна препрека, али највећа – Ангела Меркел. Штајнбрик у изборну арену улази с очигледним уверењем да ће на јесен и њу уклонити. И уместо садашње црно (конзервативци) жуте (либерали) владајуће коалицији поново ће устоличити црвено (социјалдемократе) зелену (еколози) коалицију, каква је функционисала за владе његовог (не крије) „узора“ Герхарда Шредера.
Бивши канцелар је умео да овај комплимент брзо узврати. Означио је Штајнбриково именовање као „врло добру одлуку“: он обједињава на идеалан начин високу компетентност и вољу за моћ(власт), том одлуком су шансе Социјалдемократске партије на будућим изборима „осетно порасле“, ускликнуо је Шредер.
Десни левичар Нису, међутим, сви у најстаријој немачкој политичкој странци, која је, рачунајући време после Другог светског рата, до сада дала три канцелара, Бранта, Шмита и Шредера (конзервативци у томе имају и даље предност: Аденауер, Ерхард, Кисингер, Кол и Меркелова) задовољни Штајнбриковом кандидатуром. Не бар они на њеном левом крилу. Штајнбрик важи за „конзервативца“ и десничара у странци левице, за „махера и технократу“, попут његовог узора Шредера.
Председник странке у покрајини Хесен Торстен Шефер Гимбел хоће да верује како је партија извукла поуку из 2009. године (пораз на изборима) и да је с „баста политиком“ (Шредерова ауторитарност и бахато игнорисање расположења у странци и њеним бирачима) свршено, што би требало да буде и сада главни оријентир.
Његов колега са севера, из покрајине Шлезвиг Холштајн, Ралф Штегнер говори у истом тону. Штајнбрикова кандидатура је, у „првој линији“, изазов и искушење за Ангелу Меркел, али и за СПД. Партија би требало да одлучно стане уз њега и да га безрезервно подржи, уз један услов: да Штајнбрик „консеквентно спроводи њен програм“.
То би заиста могло да буде велико искушење и за Штајнбрика и за његову странку, ако је судити по ономе што се збивало из времена када је био председник покрајинске владе у најмногољуднијој немачкој покрајини Северној Рајни Вестфалији. Његов стил владања далеко је ближи Шмитовом и Шредеровом (и један и други су имали неспоразуме са сопственом партијом) него Брантовом, који је имао чврст ослонац у странци, на чијем челу се налазио четврт века, укључујући и канцеларско време.
Варничења између странке и потенцијално будућег канцелара – два центра моћи – као да су већ програмирана. Под руководством садашњег, саможивог, председника Габријела, и на његову иницијативу, странка се већ определила за неке капиталне реформске пројекте, какав је онај о пензијском систему, који нису баш по Штајнбриковој вољи и који би, у изборној кампањи, могли озбиљно да сужавају маневарски простор изразитог индивидуалисте. Штајнбрик, уз то, не престаје да хвали, за многе у странци иритирајуће, фамозну Шредерову „Агенду 2010“, радикалну реформу тржишта рада, која се испоставила као корисна за конзервативце (и земљу) – драстичним кресањем накнада за незапослене и социјалне помоћи осетно је наредних година смањена стопа незапослености – и фатална за самог Шредера и његову странку: драматично је погодила њено традиционално чланство (радништво и сиромашније слојеве) и њене најверније бираче.
Домаћин или посетилац Ако отвори „два фронта“ – против Меркелове и„левичара“ у сопственој странци, Штајнбрик нема никаквих шанси да стигне до циља, да уђе у канцеларов уред као газда и домаћин, а не само као (евентуални) „посетилац“. Где су, онда, шансе свеже именованог социјалдемократског кандидата за канцелара?
Најпре и највише у слабостима садашње владајуће коалиције и потрошеном политичком капиталу либерала. „Жути“ су, под вођством Гвида Вестервелеа, ушли у „брак“ са „црнима“ после тријумфалног успеха на последњим изборима (никад раније досегнутих 14 одсто бирача!), с готово арогантном надменошћу.
Готовину су, међутим, брзо претворили у ситниш. Уследили су порази на покрајинским изборима и драматична превирања у странци. Уклањањем Вестервелеа с њеног кормила (и из фотеље вицеканцелара), њено растакање није заустављено. Како ствари сада стоје, могло би се лако догодити да на следећим изборима либерали не уђу у парламент (цензус: пет одсто освојених гласова).
Меркелова би се, по том могућем сценарију, нашла у великим невољама. Предност коју у старту има у односу на свог (социјалдемократског) ривала – канцеларски „бонус“ и партија која чврсто стоји уз њену председницу – не би били довољни за освајање још једног (трећег) мандата. Иако њена Хришћанско демократска унија (ЦДУ), заједно са нераздвојном (баварском)„посестримом“ Хришћанско социјалном унијом (ЦСУ) у прогнозама стоји боље од социјалдемократа ( 37: 30), та предност није довољна за освајање власти.
Црни би, опет према садашњем стању ствари, заједно са жутима (прогнозе либералима тренутно дају свега четири процента), били за један проценат„краћи“ од „програмиране“ црвено-зелене коалиције, у коју би „еколози“ унели (тренутних) 12 процената. Иако се с тим јавно не барата превише, социјалдемократски изборни стратези рачунају и са евентуалном „семафор коалицијом“: ако би се црвенима и зеленима прикључили (макар тако малокрвни) жути – „семафор“ би обезбедио апсолутну већину и Штајнбрику сигуран канцеларски трон.
Социјалдемократе алергично реагују на евентуалну сарадњу са (Лафонтеновом и Гизијевом, иако њих двојица више нису на њеном кормилу) Левицом. По уверењу њених лидера, избор „десничарског левичара“ Штајнбрика за социјалдемократског кандидата за канцелара, још више удаљава две странке левице. Штајнбрика иронично означавају као „кандидата за вицеканцелара“, тврдећи да је пре склон обнављању „велике коалиције“, макар у њој био „млађи партнер“, него сарадњи с Левицом.
Хладни ветрови Времена је, међутим, до избора (септембар 2013) остало (пре)много и никад се не зна какви све ветрови могу витлати под берлинским небом. Штајнбрика су, чим је обелодањена његова кандидатура, они хладни почели да снажно ударају у лице. Принуђен је да се правда како је грдан новац, најмање пола милиона (неки тврде и близу милион), који је зарадио као посленик у минулих три године од (уносних) хонорара за предавања (више од осамдесет), законски и морално чист. И да није „слуга капитала“: бивши министар финансија је највећи број (спорних) говора држао у банкарским аранжманима.
Медији су сагласни у једном, знајући Штајнбриков импулсивни темпераменат и „фајтерску“ спремност за борбу, да ће предстојећа кампања бити „турбулентнија“ од оне претходне, из које су „црвени“ изашли као губитници. Штајнбрик тренутно показује (џентлменски) респект према Меркеловој, нуди усвајање изборног „фер кодекса“, али већ одапиње стреле: канцеларка је, каже, добар пилот, с којим, међутим, никад нисте сигурни где ћете слетети…
