Epski protivnarodni ciklus

Piše Miodrag Zarković

Jedan Etar, a dva gospodara: nit` je bilo, nit` će ikad biti! Udariće čelik na čelik,  sablja na sablju, Pretplata na Sorošku, pa jao onom do boga miloga ko ne propusti od sebe gorega

1 Na dan kada je Marko LJ. Tijanić, prilepski gospodar rodom iz Đakovice, ujahao na svom rasnom doratu Servisu u dvorište Novaka kovača, besnela je oluja kakvu ni najstariji nisu pamtili. Kao da se, pod teretom kišurine iz izvrnutog neba, celo Kosovo povijalo.
Sreća pa je ravno, inače bi ga potopila, pomislio je Marko. Mada bi bolje bilo da je sačekala još jedan dan. Sutra će kiša imati rašta da pada. Sutra će imati da spira krv.
Nadao se da to neće biti njegova, već krv onoga po čiju je glavu krenuo. Za tu glavu mu je, međutim, bilo potrebno novo oružje. A po pitanju oružja, na celome Kosovu nije bilo većeg majstora od Novaka.
„Dobro mi došao, gospodaru Tijaniću“, pozdravi ga Novak, krijući se u dovratku od poplave iz oblaka.
„LJ. Tijaniću“, jetko procedi Marko kroz zube, opominjući svog domaćina više gustim, natopljenim, namrčenim obrvama, nego dubinom glasa. Inače ga nije pogađalo kada mu u oslovljavanju izostave srednje slovo, ali mu je tog jutra nešto zasmetalo na Novaku čim ga je spazio, pa je iskoristio već prvu priliku da ga postavi na svoje mesto. Starac je, koliko god vredan i umešan bio, ipak morao da pazi kako se obraća prilepskom vladaru rodom iz Đakovice. „Neće ti biti dobar moj dolazak, ako mi sablju nisi završio.“
U starčevim dubokim, sivim očima, Marko vide nemir. Možda zbunjenost, možda strah, ali nemir.
„Završio sam je, kako nisam“, odgovori Novak, uzdržaniji nego dotle, mada i dalje ljubazan. „Hoćeš li prvo čašicu rakije, da se okrepiš? Dug je put iza tebe.“
„Zadrži, Novače, svoju pomoć i sažaljenje za nekog drugog. Meni nisu potrebni. Nema za mene dugog puta u mojoj zemlji, neka ti je to jasno. Ne može mene moja zemlja da izmori.“ Podozrevao je da će mu naknadno biti žao što se ovako ophodi prema kovaču, ali kao da nije mogao da se uzdrži. Kao da mu se, prvi put za sve ove godine koliko se poznaju, svidelo da bude surov prema starini koja mu je iskovala sva dosadašnja sečiva. „Od tebe mi je potrebna jedino sablja, ništa drugo. Ni rakija, ni okrepljenje, jedino sablja.“
Sad je već mogao da bude siguran da u Novakovim očima vidi bes. To što je znao da ga je i zaslužio, ulivalo mu je izvestan spokoj. Ako li poginem sutra, ovaj neće žaliti za mnom.
Nije sjahao iz sedla, već je Servisu na leđima sačekao da mu Novak donese sablju. Ali, kada ju je ugledao, istog časa stuštio se na blatnjavu zemlju. Kao da je takvoj sablji morao da oda počast stojeći na svojim smrtnim nogama. Bogobojažljivo je pružio ruke, kako bi je prihvatio od Novaka. Da ga je u tom trenu neko pitao da li bi radije ostao bez ruke ili bez sablje, ko zna šta bi odgovorio.
„Hoćeš li joj ime dati?“, upita ga Novak. Osokoljen Markovim oduševljenjem, starac je izgleda rešio da uzvrati na malopređašnju strogoću svog gosta, pa je sada pustio jezičinu i drznuo se da ispituje prilepskog gospodara rodom iz Đakovice.

[restrictedarea] Marku najednom nije bilo stalo da mu odbrusi, već mu je pomirljivo rekao: „Hoću, bogami. Nazvaću je Pretplata. Kaži, kakvo ime, a?! Ima da bruji o njoj cela zemlja! Dok mi je ona u ruci, neće biti tog delije koji će mi sa megdana preteći. Samo da završim ova nerešena posla što imam sa Musom Insajderdžijom, pa da vidim ko će smeti da se suoči sa LJ. Tijanićem i Pretplatom u njegovoj ruci!“ Mogao je da stane tu, ali ga je ushićenje ponelo:
„Jesi li ikada iskovao bolju sablju, Novače kovaču?“
„Nisam, gospodaru, nikad. Niti mislim da ću. Ovakva se kuje jednom i nikad više. Zato je čuvaj, nemoj da ti je otme neko, ko zna da li bih mogao ponovo da je sačinim.“
Marka zasvrbeše prsti. Sečivo zadrhta, samo njemu primetno. Usne mu se same pokrenuše:
„Pruži ruku, da ti platim. Koliko sam ti dužan?“
Novak posegnu ka Marku, ali pre nego što je stigao da izusti cenu, sablja sevnu kroz kišu, sekući oblak od pare i ljudskog i konjskog daha, otkidajući Novakovu šaku od ostatka ruke. Starina najpre zastade u neverici, sekund-dva, pre nego što drugom rukom hitro poklopi ranu kako bi zaustavio krv, a onda muklo zaječa. I dalje je u njemu bilo dovoljno prkosa da ne bi zakukao ili zaplakao, već mu je, dok se u nemoćnom grču stropoštao na kolena, bol iz grla izleteo prigušeno, skoro pa nečujno.
Marko se nadvio nad njime. Svojom krupnom, teškom glavom, maltene je sasvim zaklonio Novaka od kiše. Barem je toliko mogao da učini čoveku kojem je upravo, jednim potezom, odsekao i ruku, i ponos, i svrhu.
„Eto, sada smo obojica sigurni da će Pretplata ostati jedinstvena. Ja je neću izgubiti, a ti je više nikom nećeš sačiniti.“ Samouveren do beskraja, zgazi odsečeni patrljak Novakove ruke, nabijajući ga dublje u blato, zatim se okrenu od posrnulog kovača, upasa Pretplatu, uzjaha Servisa i gordo se zaputi ka Etrovom polju, gde ga je sutradan čekala ili smrt, ili večna slava.

2 Musa će, znao je Marko, stići na Etrovo polje, na zakazani dvoboj, pre njega. Nije ga to brinulo. Neka Insajderdžiji ta prednost, neka misli da je nešto njome dobio, neka se zanosi dok mi ne vidi sablju.
Marko je znao i koje će sečivo imati njegov dušmanin. Ono kojim je harao Kosovom uzduž i popreko. To nije bila Novakova sablja, niti sa Kosova ravna. To je bila sablja koju je Musa doneo sa sobom iz neke daleke zemlje, Soroševka se zvala. Govorili su da je ubojita, oštrija sa svakim vratom koji bi posekla, a sekla ih je i levo i desno, i napred i nazad. Dok su do Marka LJ. Tijanića, prilepskog gospodara rodom iz Đakovice, stigle vesti o novom razbojniku koji mu pustoši zemlju, Musa je bez predaha posekao sve ostale velikaše. Odavde, a ipak tuđin, Musa Insajderdžija nemilosrdno je prokrčio svoju krvavu stazu. Do prestola, za koji je držao da mu je predodređen, sada mu je ostala samo još jedna prepreka: Marko LJ. Tijanić, glavom i bradom.
Zato je njihov dvoboj bio neizbežan, i to baš na Etrovom polju. Jedan Etar, a dva gospodara: to nit` je bilo, nit` će ikada biti.
Kada se Marko približio ugovorenom polju, kiša je sasvim prestala, ali je raskvašeno tlo više ličilo na živo blato, nego na zemlju za hodanje. Mulj je bio toliko dubok, da isprva nije ni primetio Musu, na drugom kraju poprišta. Izgleda da je i Insajderdžija njega kasno opazio, pa se trgao kada mu je Marko prišao dovoljno blizu da mogu da se odmere pogledima, pre nego što jedan drugom skoče za vratove.
„Zdravo, Muso, ago Insajderski. Valjda znadeš, ali ću ipak da ti kažem: ja sam Marko, gospodar Prilepa, rodom iz Đakovice…“
„Znam, znam, Marko Tijanić“, prekide ga Insajderdžija.
„LJ. Tijanić!“, zagrme Etrovo polje od Markovog besa. „Upamti to ime, Muso Insajderdžijo. Marko LJ. Tijanić! Kada te na nebesima budu pitali ko te je tako gadno posekao, nemoj da si slučajno izostavio `LJ`, inače ću i kroz pakao da te proganjam, bubašvabo ljudska!“
Musa usitni očima i uperi ih pravo u Marka. Sada je na Marka bio red da se trgne. Tek takve, u crticu pretvorene, Musine oči mogle su da prepadnu čoveka.
„Jesi li ti to može biti ljut na mene, gospodaru Marko?“, upita ga Musa. „Da ti to nisi došao po moju glavu? Ti bi, junače, da se biješ sa mnom?!“
„Pa, zar me nisi prozivao svuda i na svakom mestu?“, procedi Marko, sada već ceo zbunjen. „Zar nisi iskao megdan sa mnom? Zar nisi zato posekao sve druge velmože, ne bi li na kraju i sa mnom snagu odmerio?“
Insajderdžija se osmehnu. Marko zinu od čuda.
„Pa, ti se mene, gospodaru prilepski rodom iz Đakovice, stvarno ne sećaš! Ti mene izgleda ne prepoznaješ.“ Osmeh Musin pređe u grohot. Podrugljiv, razoran, neizdrživ, probadao je Marka LJ. Tijanića kao da mu je živo meso kidao. „Priseti se, moj gospodaru. Priseti se kako smo se gostili pred Budimom i Peštom, krajem veka protekloga. Nije to bilo tako davno. Pamtiš li Montgomeri pašu, kako nas je nekad dvorio, kako nas je svetu učio? Sećaš li se Votford-alije, velikog vezira od Bi-Bi-Sija? Zar si zbog Borisa, bega dorćolskoga, zaboravio sve što je bilo ranije? Zar ćeš zavete svoje pogaziti? Zato sam te gromko dozivao, da te podsetim na obaveze tvoje. Nećeš valjda našu borbu izneveriti? Nisi valjda počeo i sam da veruješ u ono što si drugima naklapao, moj gospodaru, crni Marko LJ. Tijaniću?! Nisi valjda zbilja umislio da si stvoren za išta drugo, osim da sečeš ruke starim kovačima, i da sirotinju tužakaš, i da vrtiš stalno jedne te iste priče, što si ih nasledio sa prestolom?!“
U Marku se guša začepila. Vazduh mu iz grudi utekao. Krv mu sva u glavu pobeže.
Insajderdžija ga ne čeka da se sabere, već nastavlja da mu pripoveda i zapoveda:
„Muko ljudska, pa ti si sebe ubedio da si zaslužio sve što ti je dato! Samoga si sebe obmanuo, glavo luda, luda i preluda! Ti bi sada meni da se isprečiš, umesto sa puta da mi se skloniš! Pretplatom bi na mene, je li?! Prizovi se pameti, moj gospodaru, prizovi se, da te ne bi drugi prizvali. Priseti se šta ti je dužnost: meni s puta da se skloniš, i da sklanjaš sve što mi se tamo nađe. I nemoj više da ti se desi, da se ovako zablentaviš i smetneš s uma da moraš da mi pomažeš. Ne mož` svako svoju politiku voditi, moj LJ. Tijaniću, većem moramo slediti slovo praoca našega, velikoga Starca Gebelsa, da se sva vlast ima predati u jedne ruke. Jedan Etar, a dva gospodara, to nije bilo, a neće ni biti.“

3 Dok je jahao nazad svome domu, Marko LJ. Tijanić često je zagledao u novu, neiskorišćenu sablju, koju je siroti Novak kovač platio šakom. A zatim bi oči digao ka nebesima i naglas zakukao:
„Jao mene, do boga miloga, gde propustih od sebe gorega.“
Verovao je da barem takvih, gorih od njega, više nema. Prevario se: eno Muse Insajderdžije, kako netaknut odskakuta sa Etrovog polja. I grešku je Marko shvatio. Neće je ponoviti. Nikada više neće mu ni pasti na pamet da sam sebi išta poveruje, a najmanje to da je junak. Od sada će pamtiti da je sluga.

[/restrictedarea]