Branko Žujović: Situacija na KiM ide na ruku Srbima

Zanimljivo, zvanični Beograd ni posle izbora ne čini ništa da eliminiše dve sistematski nametnute propagandne laži: da su Šiptari superioran protivnik i da je „Kosovo zauvek izgubljena teritorija“. Srbima nedostaju država, strpljenje i strategija, a ne Kosovo i Metohija

Ovim naslovom puno rizikujem. Tek, on je istinit taman koliko i uverenje mog zemljaka, vojvode Živojina Mišića, uoči Suvoborske ofanzive. Za razliku od ostatka Srbije krajem 1914. godine, Mišić je verovao u pobedu u Kolubarskoj bici, iako je stvarnost, porođena iz malodušnosti, oskudevanja i povlačenja, mnogo ubedljivije nego danas govorila suprotno.

Jedan vojvodin daleki rođak, s kojim sam često razgovarao, inače sinovac znamenitog Solunca Živojina Lazića, odličan poznavalac rimske, vizantijske i ruske istorije i prava, penzionisani potpukovnik JNA i učesnik NOR-a, Siniša Sima Lazić, govorio je da je sila dovela NATO na KiM i da će, jednom, zbog neke druge sile koja uopšte ne mora da bude vojna, NATO otići sa KiM. Za taj trenutak, Srbija mora da bude spremna.

Zanimljivo je da je Beograd ove nedelje posvećen predstojećoj manifestaciji dobro plaćenih homoseksualaca iz nevladinog sektora (ne pitajući pritom glavninu te populacije šta zaista misli o „paradi“ i svojoj državi), umesto da se bavi strategijom za održanje državne teritorije i razbijanjem nametnutih medijskih stereotipa. Zamislite Albina Kurtija, Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja na gej paradi u Prištini!

U senci te odlično plaćene parade, ostao je nedavno objavljen podatak da na Kosovu i Metohiji u ovom trenutku živi ukupno nešto više od 1.700.000 ljudi. Crna propaganda, koju sam već pominjao, Srbima je, zahvaljujući institucionalnom haosu i neodržavanju popisa, bila nametnula laž o dva miliona neprikosnovenih, svemogućih Albanaca.

Podatak me nije iznenadio. Više puta boravio sam u našoj južnoj pokrajini. Moji prijatelji iz Mitrovice, Gračanice i drugih mesta, ali i Albanci koje sam sretao na nekim forumima i tada su, po vlastitim procenama, tvrdili da Albanaca ne može biti više od 1.300.000 do 1.400.000, zajedno sa poslednjim talasom naseljenika iz Albanije i zapadne Makedonije. A to značajno menja sliku KiM, kakvu smo do sada znali.

Kao da se sva srpska politička namera, iz nekog razloga, proteže tek do najavljenog političkog dijaloga s Prištinom i mrvica koje očekuje iz Brisela. Zanimljivo, zvanični Beograd ni posle izbora ne čini ništa da eliminiše dve sistematski nametnute propagandne laži: da su Šiptari superioran protivnik i da je „Kosovo izgubljena teritorija“. Ali, nije. Srbima nedostaju država, strategija i strpljenje, a ne Kosovo i Metohija.

Evo zašto. Mlada albanska populacija uzurpirala je siromašne gradove. Priština, Prizren, Uroševac, Južna Mitrovica gradovi su na ivici komunalne podnošljivosti. Ma šta Srbi o Albancima mislili, to je danas divlje urbanizovan, vrlo siromašan svet, koji poput svih ostalih na Balkanu ima vrlo ljudska, da ne kažem gradska očekivanja.

Popis kaže da je prosečna Albanka mlada, da nema posao i da više ne želi da bude reproduktivna statistička jedinica, što je za uslove u kojima živi i ideje koje prihvata sasvim razumljivo. Njen mladi muž takođe nema posao, ali nema ni državu koja želi da se stara o njemu. Osim mržnje prema Srbiji, ni jedan drugi ideal države Kosovo nije ostvaren.

Između srpskog i albanskog ništa, prirodno, oni biraju svoje ništa. Ali, pitanje je kako bi reagovali na srpsko nešto. Da bi to „nešto“ postalo stvarno, Srbija prvo mora da se formatizuje kao država. Da novac koji izdvaja za svoje sunarodnike sunarodnicima i odlazi. Da srpske enklave i gradove na jugu preobrati u savremene, čiste i oplemenjene, kulturne sredine. Da natalitet srpske populacije s KiM prelije na celu Srbiju.

Zašto Srbija ne garantuje otkup poljoprivrednih proizvoda Srba i ostalih nealbanaca s Kosova i Metohije? Po povlašćenim cenama, razume se. Zašto ne subvencioniše hodočasnička i turistička putovanja u naše manastire, organizuje njihov prihvat i boravak? Naročito ona putovanja, koja bi pod tim, povlašćenim uslovima organizovale strane agencije?

Zašto ne insistira u UN, zajedno sa najvećim državama sveta, na pravu Srba i nealbanaca da obrađuju sopstvenu zemlju? Zašto na jugu nema proizvodnje metohijskih vina i njihove prodaje makar u unutrašnjosti Srbije? Zašto je svaki prosvetni rad Srbije na jugu zamro? Zašto Srbija ne stimuliše odlazak obrazovanih ljudi u srpske sredine i njihovo zapošljavanje?

Nisam siguran da bi vlade Ruske Federacije, Beorusije, Ukrajine, čak i Češke i možda još nekih slovenskih zemalja, a sutra Grčke i Kipra, odbile da podrže dobro osmišljen, ograničen i kontrolisan plasman poljoprivrednih proizvoda Srba s Kosova i Metohije. Ali, neko to tim vladama treba da predloži i održi reč kada je u pitanju kvalitet, poreklo i količina tih proizvoda.

Jesu li srpski tajkuni dovoljno bogati da jednom jedinom akcijom sakupe novac za obnovu i opremanje svih nealbanskih škola na KiM ili u Srbiji nema državnog autoriteta koji, posle svega što su oteli toj istoj državi, može bilo šta da im naredi? Zašto Srbija nema program besplatnih studija za mlade Albance, uz prikaz srpskog državljanstva i overen dokument o odricanju od samoproklamovanog „državljanstva“ Kosova?

Srbija nije država koje su se Albanci s Kosova i Metohije odrekli. Odrekli su se onoga što je ona u jednom trenutku postala i što je i danas. Srbi takođe greše kada, prosuđujući o Albancima, polaze od svojih stereotipa. Mladi Albanci žele moderan život, a ne siromaštvo u vakuumu mafijaških kartela. na jugu Srbije tačno se zna dokle vlada klan Tači, a dokle klan Haradinaj i drugi manje važni klanovi. U međuprostoru, odvija se život običnih Albanaca.

Ne znam da li i jedna državna institucija u Srbiji ozbiljno proučava budućnost Kosova i Metohije idržave. Istorijsko iskustvo uči nas da će se Albanci u budućnosti okrenuti protiv NATO snaga, baš kao što su iz vrlo aktivnog podaničkog statusa munjevito prelazili u agresiju rema turskim gospodarima, nemačkim okupatorima i komšijama Srbima, čim je njihova državna i ekonomska moć opadala, ma koliko prema njima pre toga predusretljiva bila.

Zbog svega ovoga, mislim da bi pristanak na „podelu“ državne teritorije bio pre zeleno svetlo za ustanak u Preševu i Bujanovcu, a ne rešenje kosmetskog problema. Ne bi to bila samo moralna, nego i praktična kapitulacija i poziv da se dalje menjaju granice Srbije.

Ko prvi na Kosovu i Metohiji pruži uverljive dokaze o socijalnoj sigurnosti, ekonomiji i obrazovanju, biće istinski gospodar južne srpske pokrajine. Ne sutra, ne prekosutra, ali za 20 do 50 godina sigurno. Mislim da je to put kojim Srbija treba da ide, ali šireći takav koncept iz Beograda svuda, ne samo na jugu. U simboličkoj ravni, treba nam kvalitativno odvajanje od „protivnika“, baš kao što je Prvoj armiji vojvode Mišića trebalo nekoliko dana za okrepljenje.

Dugo nisam video čika Simu Lazića. Kada bi pred kamerama ispričao nekoliko svojih anegdota sa frontova u Drugom svetskom ratu, usledila bi barem tri saopštenja NVO. Pa ipak, činilo mi se, dok sam razgovarao s njim, da i u devetoj deceniji ima više energije i ideja od cele države Srbije, koja to ponovo treba da bude, umesto što se trudi da ostane kičasta promenada za paradiranje.

Izvor: Glas Rusije