Branko Žujović: Kaubojka Klinton i baronesa Ešton uoči noći veštica

Hoće li posle posete ženskog evroatlantskog dvojca Beogradu postati vidljive eventualne obaveze, koje su pred Briselom i Vašingtonom naprednjaci i socijalisti preuzeli da bi formirali vladu? Evropska unija ima još hiljadu mehanizama za opstrukciju srpskog prijema. Jedan od njih bio je vidljiv i u Vatikanu ove nedelje

U centru interesovanja srpskih medija ove nedelje je, prirodno, poseta dvojca Klinton – Ešton Beogradu, uoči noći veštica. Novine, radio, televizija i internetske platforme zanatski besprekorno kazuju šta će zapad i zvanično, pod firmom „zadatih tema“, staviti pred Srbiju i naravno, samo formalno, pred Albance s Kosova i Metohije.

Tako pitanje srpskih institucija u južnoj srpskoj pokrajini u medijima, rukom spin-doktora, biva definisano kao „pitanje paralelnih institucija na severu Kosova“. Koliko do juče, sporazum o integrisanom upravljanju administrativnim prelazima, u tiražnim srpskim medijima postao je prekonoći „integrisano upravljanje administrativnom linijom“, što je tek korak do istinskog naziva tog dokumenta, o čemu sam već pisao.

Mediji navode i da su se među „temama“ sigurno našle i „kancelarije za vezu“, da se ne lažemo – preteče ambasada, koje srpska i albanska strana treba da instaliraju u Prištini i Beogradu, ali i „transparentnost u finansiranju“ institucija, što je spin izraz za prijavljivanje transakcija albanskim vlastima u Prištini.

U ovoj džungli informacija, gubi se ipak suština. Prvo, Evropska unija Srbiji može da obeća da je „normalizacija odnosa sa Kosovom“ poslednji uslov Srbiji. Može to obećanje i da potpiše i ono opet neće imati nikakvu vrednost. Treba li Srbiji bolji dokaz za to od Rezolucije 1244 i odnosa SAD i Evropske unije prema njoj?

Drugo, Evropska unija ima još hiljadu mehanizama za opstrukciju srpskog prijema. U poplavi informacija o poseti kaubojke Klintonke i baronese Ešton, niko nije primetio izjavu hrvatskog premijera Zorana Milanovića, datu u Vatikanu. Ta izjava se itekako tiče Srbije.

Prilikom susreta sa poglavarima Rimokatoličke crkve, povodom 20. godišnjice uspostavljanja diplomatskih odnosa, Milanović je izjavio da Hrvatska jedino sa Mađarskom ima definisane granice. Ovaj problem nekoliko puta sam pominjao u komentarima, ali se on, valjda iz razloga dobrog evropskog ukusa, u Srbiji ignoriše.

U trenutku kada Srbija suštinski bude prepoznavala novog suseda na jugu, iako bez formalnog priznanja, Hrvatska će, tada već kao članica Evropske unije, biti idealno oruđe Brisela za stavljanje nezaobilaznih primedbi na dunavsku granicu sa Srbijom, zahtevajući primenu austro-ugarskih katastarskih knjiga, a ne međunarodnog prava i varirajući na temu hrvatskog, u politici često falsifikovanog položaja u Habsburškoj carevini.

U tom slučaju, imaćemo dve mogućnosti: pod a, Hrvatska će se ponašati poput Srbije i reći da je evropsko partnerstvo najvažnije i stoga prihvatiti normalnu granicu na Dunavu ili, pod b, Hrvatska će svim silama pokušati da iskašlje što više nemačkih i briselskih diplomatskih barutnih gasova ka Beogradu. Pretpostavljam da svi znamo tačan odgovor.

Zbog toga smatram da je, naočigled mudra starategija nedavanja povoda Briselu i čekanje da Brisel prvi saopšti zvaničan uslov o priznanju Kosova i Metohije kao nezavisne albanske države – gubljenje vremena. Brisel ima neograničeno vreme i povoljan politički vetar. Srbija je ta koja nema vremena, ni resursa da čeka.

Zašto, uostalom, u Beogradu niko ne pita kaubojku Hilari Klinton i baronesu Ešton od Apholanda zašto Evropska unija tako ambiciozno započinje proces evropskih integracija sa Albancima s Kosova i Metohije, praktično bez ijednog ozbiljnog političkog uslova? Da ne pominjem trgovinu ljudskim organima i problem nerešenih ubistava i nestanaka ljudi.

Zar predstavnici kancelarije Evropske unije u Prištini, izvesni Tomas Gnoči, Patrik Šmelcer i Sindi van den Bugert nisu 24. oktobra u Prištini istakli „moderan duh evropskog zakonodavstva, značajan progres konsolidovanja zakonodavne osnove i nezavisno funkcionisanje pravosudnog sistema“, a takođe i „konstruktivan pristup Kosova unutar regionalnih i evropskih mehanizama“ kao važne činjenice u Studiji o izvodljivosti za „Kosovo“?

Nakon posete dvojca Klinton – Ešton, stvarnost će i dalje odudarati od srpske politike. Politika će navoditi bolji život građana i ekonomiju, kao razlog za odustajanje od ekonomskih resursa Kosova i Metohije, na primer. Očuvanje države uzimaće se kao razlog za odustajanje od državnih korena na Kosmetu.

Na posletku, najveći investitori u srpsku infrastrukturu i energetiku su Ruska Federacija i Narodna Republika Kina. Srpski deo Južnog toka vredan je oko dve milijarde dolara i zaposliće oko 2.000 radnika. Jedini izlaz za železaru u Smederevu je kompanija Uralvagon zavod iz Rusije. Narodna Republika Kina finansiraće završetak radova na Koridoru 11 i auto-put Pojate – Preljina.

Jedina prava investicija u bankarski sektor Srbije doći će iz Rusije, mislim, naravno, na Sberbanku. Rusija ima nameru da ulaže i u železnice Srbije. Gde su u toj priči Evropska unija i SAD, osim u predizbornim sloganima o „Fijatu“ i navodno boljem životu za građane ako ovi odustanu od Kosova i Metohije?

Razume se, postoje i druga oruđa evroatlantske politike, mimo Milanovićevog slučaja, koja u svakom trenutku državu mogu uzeti na nišan, nakon što ova nasedne na slatke ponude dvojca Klinton – Ešton.

Zar se baš ovih dana nije oglasio Živan Berisavljević? Vođa minornog, ali radikalnog autonomaškog pokreta, koji danas likuje zbog nestanka Jugoslavije, bio je njen ambasador u Londonu! Pored njega, ima još političkih karikatura, zgodnih da se upotrebe za više evropske interese.

Pitam se, hoće li posle posete pomenute dve dame Beogradu postati vidljive eventualne obaveze, koje su pred Briselom i Vašingtonom naprednjaci i socijalisti preuzeli da bi uopšte formirali vladu?

Ako se Beograd na vreme i otvoreno ne suoči sa ovim činjenicama i ako ne anulira sopstvene evroatlantske iluzije, ali i uticaj raznih berisavljevića u državnom vođstvu, diplomatiji i uopšte javnom sektoru, jednoga dana, izvesno, postaće član Evropske unije. Pitanje je samo hoće li sebe moći da prepozna u ogledalu i hoće li ovakva unija, taj dvodecenijski srpski san, tada uopšte postojati.

Izvor: Glas Rusije