Balkanski ratovi – Pogled iz Turske

Piše Zoran Milošević

Prema naslovima u turskoj štampi, ali i prigodnim državnim i naučnim manifestacijama, pouzdano se može izvesti zaključak da aktuelna islamistička vlast premijera Erdogana smatra da obeležavanje Balkanskih ratova označava i „obeležavanje Stogodišnjice genocida nad turskim narodom na Balkanu“!

Prema podacima portala „ialon.de“, Turska je tokom svog postojanja, ali uglavnom kao Osmanska imperija, vodila 448 ratova (u ovaj broj nisu uključeni najnoviji – sa Kurdima i, danas, sa Sirijom). Balkanski ratovi deo su te istorije. Izvesno je inače da osim Srba nema naroda koji su bili pod turskim ropstvom, a da ne tvrde da je deo njihovog naroda potpuno istrebljen sa neke teritorije, tačnije rečeno da je doživeo genocid. To tvrde Alžirci, Jermeni, Arapi, Grci, Čerkezi…

POLITIČKA KONSTRUKCIJA Balkanski ratovi su bez sumnje bili oslobodilački ratovi, jer brojni narodi, i hrišćanski i muslimanski, nisu pozivali Turke da dođu i postanu njihovi gospodari, ne postoje dogovori vlada „o integracijama“, tako da priča nekih islamskih verskih poglavara da se radilo o integracijama poput današnjih u okviru Evropske unije padaju u vodu. One su naprosto imaginarna politička konstrukcija! Da li maštarije kao što su ove pomenute o „integracijama“, ciljaju na činjenicu da je na ovom našem prostoru uvek bilo onih koji su radije želeli stranca za gospodara? Verovatno računajući upravo na ovakve zagovornike istorijskog sećanja, turski mediji i država takođe obeležavaju godišnjicu Prvog balkanskog rata, ali čine to na specifičan način. Zanimljivo je videti kako oni, posle 100 godina, interpretiraju ove događaje.
Prema naslovima u turskoj štampi, ali i prigodnim državnim i naučnim manifestacijama, pouzdano se može izvesti zaključak da aktuelna islamistička vlast premijera Erdogana smatra da „Balkanski ratovi označavaju Stogodišnjicu genocida nad turskim narodom na Balkanu“. Upravo pod ovim naslovom i novine „Turksam“ iz pera Ozlema Susluoglua upućuju čitaoce u zbivanja na Balkanu 1912. godine.
„Godina 2012. Stogodišnjica Balkanskih ratova. Prošao je, dakle, vek od kada je 1912. godine na Balkanu izbio rat, koji je imao ključni značaj za formiranje geografije i političke istorije celokupne Evrope i Balkanskog poluostrva. U našoj državi (Turskoj, prim. Z.M.), ali i u balkanskim državama obeležava se ovaj događaj: jedni slave, drugi tuguju. Apsolutno kontroverzan karakter imaju ova sećanja i, naravno, izazivaju pitanje: Da li bi Balkanske ratove trebalo slaviti ili zaboraviti?“
Za Turke glavni krivac za Balkanske ratove je Rusija. Naime, prema mišljenju značajnog dela turskih istoričara, od 1853. godine Rusija je vodila politiku sa ciljem da potčini Osmansku imperiju, koja je posle ustanka u Egiptu pod vođstvom Muhameda Ali-paše Egipatskog manifestovala svekoliku slabost. U tom periodu se o Osmanskoj imperiji govorilo kao o „bolesniku“, pa je Rusija kovala planove da otme „bolesnikove“ teritorije. Na „sreću“, kažu turski istoričari, Velika Britanija nije to prihvatila, jer je smatrala da Osmanska imperija omogućava sigurnu komunikaciju sa britanskim kolonijama na Istoku, posebno u Indiji, a plašila se i izlaska Rusije na Sredozemno more, te je težila da održi nepromenjeno stanje na Balkanu. Pošto se i Francuska nije složila sa podelom Osmanske imperije, Rusija je ostala usamljena.

[restrictedarea]

„93. RAT“ Ostavši bez saveznika, Rusija se oslonila na hrišćane u Osmanskoj imperiji i zatražila je da bude njihova zaštitnica. Rusija je, između ostalog, tražila da hrišćani konačno steknu pravo kontrole crkve u Vitlejemu, izgrađene iznad mesta gde je rođen Hristos. Posle tursko-ruskog rata za Vlašku i Moldaviju počeo je Krimski rat 1853. godine. „Ovaj rat“, smatraju turski istoričari, „ima posebno mesto u Balkanskim ratovima“. Naime, evropske države na čelu sa Britanijom i Francuskom su podržale Turke, i Rusi su izgubili ovaj rat. Potpisali su za njih nepovoljni Pariski mirovni sporazum. Posle ovog rata, Turci su pokušali reforme i dali su određena prava hrišćanima, kao i mogućnost Rusiji da „štiti istovernike“, čime je Rusija, ipak, postigla svoj cilj – da postane zaštitnica pravoslavaca, koji su bili većina na Balkanu. Rusija je posle toga podstakla ustanak Srba (u Srbiji i Crnoj Gori) 1875. godine, čime se formirala politička i vojna doktrina u ovim državama, koja je bila uzrok Prvog balkanskog rata 1912. godine. Pored Rusije, i Italija je omogućila Balkanski rat, jer je godinu dana ranije zauzela Tripolitaniju, koju je ranije kontrolisala Osmanska imperija.
Bez obzira na to što je Osmanska imperija pobedila u Krimskom ratu, država je doživela velike gubitke, stvoren je ogroman deficit u budžetu zbog finansiranja rata, pa se novac morao pozajmljivati od zapadnih država, a potom se pojavio i problem njegove otplate. To je dovelo do uspostavljanja finansijske kontrole zapadnih država nad Osmanskom imperijom, te formiranja polukolonijalnog statusa turske države. Da bi se prikupio novac za povraćaj duga zapadnim državama, Osmanska imperija je podigla poreze na Balkanu, što je bio povod za ustanak balkanskih naroda 1876. godine.
Dve godine ranije pojavio se problem Čerkezije koja se nalazila na obalama Crnog mora. Naime, Osmanlije su ovde naseljavale muslimane koji su došli sa Severnog Kavkaza – oko 500.000 migranata, ali pošto su ovi počeli masovno da umiru, ponovo su preseljeni, ovaj put na Balkan, što je izazvalo veliku netrpeljivost hrišćana prema pridošlicama, koje su na veoma agresivan i primitivan način tražile mesto pod balkanskim Suncem. Aprila 1876. došlo je do ustanka Bugara protiv Čerkeza. Osmanska imperija je u krvi ugušila ustanak Bugara, ali je javno mnjenje na Zapadu konačno shvatilo da su hrišćani žrtve Osmanske politike i javilo se saosećanje i solidarnost, naročito prema Bugarima, posebno kada je reč o engleskoj politici. Posle ustanka Bugara, usledio je ustanak Srba, što je opet izazvalo saosećanje Evrope. Rusija je počela da pomaže Srbe, uputivši čak i dobrovoljce. Osmanska imperija je posle Konstantinopoljske konferencije, kao i Londonske konferencije odbila da reši pitanje hrišćanskih naroda na Balkanu, što je bio povod za novi tursko-ruski rat, poznat kao „93. rat“ (rusko-turski rat 1877-1878, turski naziv „93. Harbi“ – „93. rat“).
Uporedo za zahtevima Rumuna i Bugara za nezavisnošću, događa se niz ustanaka „nacionalnih manjina“, što je sa „93. ratom“ dovelo „do genocida turskog naroda na Balkanu“. Turci i drugi muslimani su bežali iz ustancima zahvaćenih područja (turski istoričari i novinari – balkanske teritorije nazivaju oblastima „okupiranim od Srba, Bugara, Grka i Rumuna“). „Za vreme opsade Plevne, bugarski narod je ušao u grad i pobio sve ranjene Turke.“ Dolazak izbeglica u gradove pod vlašću Osmanske imperije negativno je uticao na ekonomiju države.
Posle San-Stefanskog mira i Berlinskog traktata izmenila se situacija na Balkanu, na kojem se kao „rezultat genocida“ smanjio broj muslimana, a dominacija Rusije pojačala. Turski istoričari tvrde da je sa Balkana emigriralo oko 1.500.000 muslimana, a da je ubijeno oko 300.000 muslimana, a prema američkim čak 400.000. U tom smislu, „93. rat“ je doveo do situacije da su muslimani prvi put postali manjina i tako je bilo sve do Balkanskih ratova, kada prestaje prisustvo Osmanske imperije na ovom prostoru.

TURSKO (POD)SEĆANJE NA BALKANSKI RAT Stogodišnjica Balkanskog rata u Turskoj i onim delovima bivše Osmanske imperije, koji još uvek sa nostalgijom gledaju na ovaj period, obeležena je različitim manifestacijama. U Carigradu je održan naučni skup na temu Balkanskog rata, gde je uzelo učešće 78 naučnika, iz 11 država (uglavnom muslimana). Učesnici su naveli cifru od 632.400 poginulih muslimana u Balkanskom ratu, kao i da su Turci žrtve ovog rata. U gradu Kirklareliju održano je „Sećanje na poginule u Balkanskim ratovima“, a u Tekirdagu, na Univerzitetu, održan je okrugli sto na temu „100 godina Balkanskih ratova“, sve govore učesnika, integralno ili u delovima, prenela je turska štampa. U Edirnu, uz saradnju sa Institutom za istraživanje Balkana, administracijom grada, te društvenih organizacija iz inostranstva i podrškom vlade Turske, 27. jula 2012. godine održan je okrugli sto, a gradonačelnik Edirne Gekhan Sezer je istakao da „ovo nije praznovanje, već sećanje na tragediju“. U gradu Kireniji, 18. aprila 2012. godine, u organizaciji tamošnjeg Američkog univerziteta, Kluba turkologa i Svetskog turskog kluba održan je naučni skup „Stogodišnjica Balkanskih ratova i genocida nad Turcima“, a sama tema govori šta je na skupu saopšteno.
No, turska štampa posebno ističe da se „u sećanju na genocid nad Turcima na Balkanu“ posebno istakla Saraj Bosna, tj. muslimani iz Bosne i Hercegovine, koji su uz saradnju sa televizijskom stanicom TRT održali koncert „Simfonija bratstva“, uz učešće brojnih umetnika muslimana iz svih balkanskih država. Za muslimane iz BiH „Balkanski ratovi su izuzetno važni, jer su oni omogućili Srebrenicu. I dok su muslimani 11. jula tugovali zbog masovnog ubistva Srebreničana, dotle su Srbi pevali na koncertu“, piše Ozlem Susluoglu.
Aktuelna turska politička elita još ćuti, mada se turski premijer Erdogan i lično uključio u obeležavanje 100 godina od Balkanskih ratova, promovišući neoosmansku politiku na simboličan način. Naime, on je kupio jednu knjigu, kako svedoči Karine Ter-Saakjan za američki portal „PanARMENIAN.Net“, koja govori o ovom periodu, istakavši da postoje objektivne knjige o događajima početkom XX veka i preporučio monografije nekolicine turskih autora, ostali autori po Erdoganu ne govore istinu.

NASILNA RAVNOTEŽA Na kraju, moramo reći da neverovatna jednostranost i ideologizovanost turskog pogleda na Balkanske ratove ne obećava ništa dobro. Turci pokušavaju da nametnu svetskom javnom mnjenju stereotip da su oni žrtve, a ne balkanski narodi, valjda kao ravnotežu za genocid izvršen nad Jermenima i danas sprovođen nad Kurdima. Mada zvanična Ankara do današnjeg dana negira genocid nad Jermenima (za godinu dana ubili su oko jedan i po miliona Jermena) i nad drugim narodima koji su živeli u Osmanskoj imperiji, bez obzira na to da li su ili nisu bili muslimani. Istorija odavno poznaje to da dželat optužuje žrtvu i čudi se što mu drugi ne veruju. Kada se današnjim Turcima spomene genocid nad drugim narodima i sve ružno i štetno što su učinili drugima tokom postojanja Osmanske imperije, oni će samouvereno tvrditi da oni sa tim nemaju ništa, jer nisu naslednici Osmanske imperije, da je to druga ideologija, a današnja Turska druga država. Ako je tako, zašto aktuelna turska vlada javno kaže da vodi neoosmansku politiku, upravo onu iz vremena Balkanskih ratova?
Analiza turskog sećanja na Balkanske ratove jasno govori o tome da se Turci spremaju za povratak na Balkan, pa verovatno zato sebe predstavljaju kao žrtvu, jer ako je Turcima naneta nepravda, onda bi nju trebalo ispraviti – povratkom na Balkan! Zato nije neosnovano što neki ruski analitičari uporno tvrde da je NATO agresija na SR Jugoslaviju 1999. godine, kao i podrška muslimanima BiH tokom građanskog rata 1992-1995, samo nastavak Balkanskih ratova. SAD i Evropska unija su davanjem nesporne podrške muslimanima u BiH i Albancima na Kosmetu omogućili da se Turci vrate, za sada istina samo u BiH i na Kosmet. Kada je o drugim balkanskim državama reč, to se sprovodi na sofisticirani način, preko kulture (na primer preko TV serija) i ekonomije („Bus Plus“)… Turska vojska je već stacionirana, kao što je poznato, na Kosmetu i u Albaniji, a kada će eventualno stići u druge delove Balkana još je neizvesno. Sve u svemu, valja se pripremiti za izvesnost da su ruski analitičari u pravu: Prvi balkanski rat nije završen.

[/restrictedarea]