Ugovor sa libijskim đavolom

Piše Dejan Lukić

Ubistvo američkog ambasadora u Bengaziju i sadašnji talas protesta koje je, paralelno, pokrenulo objavljivanje u Americi amaterskog filma sa uvredama na račun proroka Muhameda, koliko su burni i kontroverzni događaji, toliko eksponiraju i neke istine o „Arapskom proleću“

 

Ubistvo američkog ambasadora Džona Stivensa u Bengaziju preti da se, ako je suditi po analizama u Londonu, iskaže kao ružan proizvod i paradigma kontroverznog „Arapskog proleća“.
Hilari Klinton, na prvu vest o ubistvu njenog ambasadora, izražava gotovo autističko čuđenje kako je moguće da u islamsko-arapskom svetu koji je NATO oružjem „oslobodio“ od, kako kaže, tiranije, sada na scenu stupa „tiranija gomile“, koja, evo, ubija američke diplomate, razbija zapadne ambasade, pali i gazi američke zastave.
Na istoj noti nepoimanja kakve neizbežne posledice proizvodi faustovski ugovor sa đavolom kakav je viđen u „oslobađanju“ Libije, senator Džon Mekejn, bivši kandidat na predsedničkim izborima u SAD-u i predvodnik politike imperijalnog tretmana ostalog sveta, izjavio je posle posete Libiji (20. aprila) da se tamo susreo sa „odvažnim ljudima“ (pobunjenicima) i „mogu da kažem da to nisu (kao što se govori) ljudi Al kaide. To su libijske patriote koje žele da se oslobode i mi moramo da im u tome pomognemo“.

GEOGRAFIJA UBISTVA

[restrictedarea]

I pomogli su. U prvoj koloni „patriota“ u „oslobađanju“ Libije bili su upravo oni koji su – prema većini obaveštajnih informacija koje kruže Londonom – ubili u Bengaziju američkog ambasadora.
Geografija ubistva nije bez značaja. Bengazi i obližnji grad Derna na istoku zemlje, dva grada koja su bila – nota bene – lokalno uporište zapadne vojne intervencije u obaranju Gadafija, liferuju već godinama islamističke borce protiv amero-britanskih okupacionih trupa u Iraku, Afganistanu i drugde, proporcionalno u većem broju nego bilo koja druga oblast ili država u regionu, uključujući i Saudijsku Arabiju, kolevku Bin Ladenovog džihadizma.
Dalja anatomija ovog nalaza takođe je zanimljiva. Najveći broj libijskih džihadista koji dejstvuju na širokom frontu, od Kandahara do Malija na zapadu Afrike, članovi su „Libijske islamske borbene grupe“, iste formacije koja je činila libijsku okosnicu NATO kampanje na Libiju.
NATO, CIA i MI6 odavno imaju u evidenciji da je Libijska islamska borbena grupa (LIFG), od trećeg novembra 2007. i zvanično sebe proglasila sestrinskom organizacijom Al kaide. Britanski obaveštajni servisi imaju detaljnu ličnu kartu LIFG. Britanska spoljna obaveštajna služba MI6 je i pre 2007. godine imala tačan uvid u saradnju Bin Ladena sa LIFG i posebno koliko je „afganistanskih veterana“ iz ove grupe  dolazilo da se bori protiv Velikog satane u Afganistanu. Konačno, LIFG je bila i ostala do dana današnjeg na listi terorističkih organizacija u američkom Stejt  departmentu, britanskom Forin ofisu i Ujedinjenim nacijama!
Mekejn, dakle, ne samo da je retorički podržao teroriste koje njegov Stejt department drži na crnoj listi terora, nego još traži da ih Amerika pomogne politički, vojno i logistički.
Libijskom islamskom borbenom grupom komanduje žestoki džihadista Abdel Hakim Belhadž, čelnik vojne nomenklature u novoj Libiji i vojni komandant Tripolija posle „oslobođenja“. Priči o njemu trebalo bi dodati (o tome je „Pečat“ opširno pisao) da su ga svojevremeno MI6 i CIA trasirali  u izbeglištvu u Maleziji, kidnapovali ga na letu iz Kuala Lumpura i u mutnom dilu sa Gadafijem izručili u Tripoli. Iz zatvora „Abu Salem“ u Tripoliju pušten je 2010. godine, takođe u mračnoj trgovini na liniji Tripoli- London.

BRODOVI KOJI PLOVE KA SIRIJI
Faustovski  ugovor sa  đavolom u Libiji osladio se Imperiji posle uspešne intervencije i fizičke likvidacije Gadafija, pa je sada krenulo „oslobađanje“ Sirije po istom scenariju i sa istim izvršiocima, među kojima su, još jednom, isti džihadisti koji su na  krilima NATO invazije zauzeli juče Tripoli, a danas likvidirali američkog ambasadora. Cinici bi rekli da je ubistvo u Bengaziju mala, hladno servirana osveta Belhadža Imperiji za njegovo izručenje „na tretman“ u „Abu Salem“. Zahvalan im je što su ga doveli na vlast u Tripoliju, ali „Abu Salem“ ne može da im zaboravi. Mahdi El Harati, džihadista LIFG, vođa antigadafijevih odreda na zapadu Libije (Zentan) trenutno komanduje u Siriji – faustovski ugovor – za račun Imperije i u ime Alaha – jedinicom džihadista  sastavljenom od sirijskih islamista i (prema informaciji „Rojtersa“) dvadeset Libijaca iz sastava LIFG.
Londonski „Dejli telegraf“ nedavno je izašao sa velikim naslovom „Susret vodećih libijskih islamista sa rukovodstvom Sirijske slobodne armije“. Tu se kaže da se „bivši“ vođa LIFG, a sadašnji čelnik Vojnog saveta Tripolija Abdel Hakim Belhadž, susreo u Istambulu sa komandantima Sirijske slobodne armije. „Još jedan tajni sastanak organizovan je na samoj tursko-sirijskoj granici uz, ovaj put, učešće Mustafe Abdul Džalila, privremenog libijskog predsednika“!
U jednoj drugoj informaciji stoji da su se prošlog meseca u Istambulu još jednom tajno sreli Belhadži i vojnopolitički predstavnici sirijskih pobunjenika, a u prisustvu izaslanika iz turskog vojnog i političkog vrha. Turski „vojni i politički vrh“ imao je investituru NATO (Turska je članica NATO-a) pregovora sa džihadistom Bel Hadžom o modalitetima NATO pomoći i taktičkim zadacima njegove islamističke grupe na frontu sirijskog građanskog rata.
U Londonu je, takođe, procurelo da je 600 libijskih terorista – nova grupa – prebačeno prošlog meseca iz libijskog Tripolija u luku Tripoli na severu Libana, odakle su ubačeni u okolinu Alepa. Izveštač Si-En-Ena Ajavn Votson, opisuje kako je grupa islamista prešla tursko-sirijsku granicu. Kaže da je u grupi bilo najviše Libijaca: „Svi libijski borci bili su obučeni u nove kamuflažne uniforme i imali kalašnjikove“. Kaže, takođe, da se nove grupe Libijaca nalaze na putu za Siriju i da Libijci „dolaze sa znatnim sumama novaca dobijenim od NATO-a, pre nego što se organizovano ukrcavaju na brodove za Siriju… Celom operacijom rukovode borci LIFG-a“.
Ubistvo američkog ambasadora u Bengaziju i  sadašnji talas protesta koje je, paralelno, pokrenulo objavljivanje u Americi amaterskog filma sa uvredama na račun proroka Muhameda, koliko su burni i kontroverzni događaji, toliko eksponiraju i neke istine o „Arapskom proleću“ i faustovskom ugovoru Zapada sa džihadskim  đavolom.

„LEPOTA“  DŽIHADA
„Oslobađanje“ Libije i „demokratski progres“ koji se naveliko reklamiraju u zapadnom „mejnstrimu“, kako bi se kamuflirala neprijatna činjenica da je NATO faktički od Libije načinio idealnu zonu za delovanje islamista, pokazuju sada sve svoje pseudovrednosti. Nova Libija je praktično baza iz koje bi islamisti Belhadža, Al kaida i salafisti svih boja trebalo da vode  bitku za račun Zapada, protiv neprijatelja Zapada, širom arapskog sveta i dalje. Ali ugovor sa đavolom je ugovor sa đavolom. Mekejnovi libijski „patrioti“ pokazali su na slučaju ambasadora Stivensa kako to može da izgleda. U Egiptu je američka logistika oterala odsluženog saveznika Hosnija Mubaraka, isterala „Muslimansku braću“ na površinu vlasti, a mase sada razbijaju sve američko što im dođe pod ruku. U Tunisu, umesto kompromitovanog autokrate Ben Alija, faustovski ugovor iznedrio je islamističku decu Rašida el Ganušija, čoveka koji je, takođe, svojevremeno bio u vrhu francuske liste terora. U Jemenu – slično, u  Sudanu – još gore.
Imperija i aktuelno vojno krilo Al kaide LIFG –Mekejnove „patriote“ rade sada u tandemu na obaranju režima u Damasku. Režim u Damasku mora da padne da bi se izvelo rušenje režima u Taheranu. Pad Irana je uslov „sine kva non“ za dalji prodor Imperije sa južnih flankova, via energetski ključna srednja Azija, do Podmoskovlja.
Faustovski ugovor Imperije sa crnim đavolom ima, stoga, neku taktičku logiku, ali sva je prilika nema strategijski izgled. Imperiji se „osladilo u Libiji“(„Ajriš tajms“).U jednom  komentaru beleži se  kako su  islamisti koje je NATO podržavao i izručio im džamahiriju na tacni, „okusili lepotu džihada“, pa sada teče pokušaj da se „lepota džihada“ transplantira i u Siriju.
Porodicama tri hiljade Amerikanaca  poginulim 11. septembra 2001. u Bin Ladenovom napadu na Njujork, rečeno je kako je Al kaida, ne samo neprijatelj Amerike nego i celog čovečanstva. Al kaida, džihadisti Bel Hadža, salafisti  u Egiptu, šiitski islamisti iz Saudijske Arbije, Katara i Emirata danas, ruku pod ruku sa Imperijom, obaraju sekularni režim u Damasku.
Iz posthumnog carstva, Osama bin Laden mora da gladi bradu i zahvaljuje Alahu što mu se delo ostvaruje. I to uz pomoć strane od koje bi to najmanje očekivao. Mada se, možda, pita: „Pa što me onda ubiše“?

[/restrictedarea]