„Službeni glasnik“ u magli godina koje se vraćaju

Piše: Ratko Dmitrović

Zbog čega se državni izdavač Srbije odlučio da štampa knjige dvojice autora iz Hrvatske i Bosne, čiji stavovi bez sumnje podležu bar kritičkom preispitivanju, zašto takva prilika nije pružena nekom od srpskih pisaca ili istoričara iz spomenutih država i otkuda u svemu tome Latinka Perović?

„Službeni glasnik“, izdavačka kuća države Srbije, objavio je ovih dana knjigu memoarske proze „1941-Godina koja se vraća“ hrvatskog publiciste, povremeno političara, svakako vrlo poznatog i intrigantnog Slavka Goldštajna. Sadržaj Goldštajnove knjige za ovaj tekst nema presudnu važnost. On je samo povod da vidimo na koji način je Goldštajn sagledavao odnose Srba i Hrvata u poslednjih dvadesetak godina, šta je na tom planu i sam uradio, koliko doprineo smirivanju ili možda talasanju, međunacionalnim tenzijama i da li je knjiga o kojoj je reč na neki način iskupljenje pred Srbima, upravo zbog Goldštajnovih aktivnosti u onom za Srbe teškom vremenu (početak devedesetih), kada se Hrvatska po drugi put u dvadesetom veku uspravljala kao država. U svemu ovome dodatnu dimenzije ima činjenica da Goldštajn ne pripada ni jednom, ni drugom narodu, dolazi iz stare ugledne jevrejske porodice.

 SA HRVATSKIM PREDZNAKOM Elem, Slavko Goldštajn u knjizi izdatoj u Zagrebu pre četiri godine, a za koju se odlučio srpski „Službeni glasnik“ opisuje dramu sopstvene porodice koja se našla u virovima Drugog svetskog rata, na prostoru gde su Hrvati, u savezništvu sa nemačkim nacistima, podizali svoju nacionalnu kuću, sanjanu hiljadu godina. Ovakva tematika, sama po sebi, nije spektakl, nije jedinstvena, eksploatisana je bezbroj puta, ali za srpsko-hrvatske odnose ima važnost kroz činjenicu da Goldštajnovi 1941. godine iz Karlovca od ustaškog noža beže na Kordun, gde Srbi čine apsolutnu većinu, gde ima i hrvatskih sela, a gde su počeli pokolji „nad pravoslavcima“. Goldštajn je bio svedok tih događaja. Vratićemo se na Kordun, u te paklene dane, kad srpski život nije vredeo ni gram soli, ali pre toga da vidimo šta je Goldštajn radio u vremenu između 1989. i pisanja knjige o 1941. godini koja se vraća.

Prva politička organizacija, stranka, partija, kako vam drago, osnovana u Hrvatskoj, pred višestranačke izbore, nije Hrvatska demokratska zajednica, kako mnogi misle, već Hrvatska socijalno liberalna stranka (HSLS), nastala u jesen 1989. godine. Prisustvovao sam njenom prvom predstavljanju javnosti, a osnivač i njen prvi predsednik bio je Slavko Goldštajn. Skrećem pažnju na prefiks, nacionalno određenje stranke. Moglo je, čak bi zvučalo bolje, Socijalno liberalna stranka, ali se Goldštajn odlučio za nacionalni, hrvatski predznak. Nagađam zbog čega.

Na čelu HSLS-a ostaje relativno kratko, a na mesto predsednika dovodi Dražena Budišu. Još jedan iznenađujući potez „liberalnog intelektualca“ Goldštajna. Budiša je, podsećam, ekstremni hrvatski nacionalista, jedan od vođa studentskog pokreta na zagrebačkom Sveučilištu, u danima Maspoka, 1971. godine. Na izbore 1990. godine HSLS izlazi u koaliciji sa Mikom Tripalom i Savkom Dapčević Kučar, kreatorima i vođama Maspoka, nude razbijanje Jugoslavije, samostalnu Hrvatsku, politički obračun sa Srbima u Hrvatskoj, ali je Hrvatima, to su pokazali na izborima, ipak bio draži Tuđmanov proustaški HDZ.

[restrictedarea]

ZA I PROTIV BLAJBURGA Goldštajn se povlači iz aktivne politike, ali ostaje u javnosti, okreće se raznim oblicima izdavaštva. Presudno utiče da se u Zagrebu pojavi nedeljnik „Globus“ (izlazi i danas), čiji je sadržaj tih ratnih godina bio izričito nacionalistički, gotovo proustaški, sa snažnim antisrpskim začinima. Prolazi kroz razne faze i izazove, uključujući one sa kojima se Jevreji nikada ne igraju. Donosi odluku da se pridruži hrvatskim zvaničnicima i ode, u sopstvenoj režiji, na polje kod Blajburga, gde je ustaška vojska Nezavisne Države Hrvatske u finišu rata, 1945. godine, doživela potpun poraz i slom. Kada je tu odluku pustio u javnost Goldštajn je doživeo brojne žestoke kritike od svojih sunarodnika iz celog sveta, pa je na kraju ipak odustao od namere da se pokloni senima pobijenih ustaša.

U kojoj meri je ovaj čovek slojevit, pomalo čudan, kontradiktoran, na kraju, najbolje govori podatak da je nedugo posle toga, sa svojim bratom Danijelom Ivinom, javno tražio od Vlade Hrvatske da ukine visoko državno pokroviteljstvo nad ustaškim dernekom kod Blajburga.

I još jedan interesantan podatak; Goldštajn je danas među najvećim borcima protiv nacionalizma, svejedno čijeg, ali ne objašnjava, a niko ga i ne pita, zbog čega je kao dobrovoljac, sa puškom na ramenu, učestvovao u stvaranju države Izrael, odakle se u Zagreb vratio 1950. godine. Osim nacionalizma, jakog, žestokog nacionalnog osećanja, drugog pogonskog goriva za tu rabotu nije moglo da bude. Ali, dobro… bilo, pa prošlo. Vraćamo se u 1941. godinu. Goldštajn je sa bratom i majkom na Kordunu. Danas kaže da je od Hrvata, ustaša, pobegao iz Karlovca, ali da su ga na Kordunu spasili drugi Hrvati. Srbi Kordunaši nisu imali nikakve zaštite. Ni pun mesec dana posle proglašenja NDH ustaše upadaju u selo Veljun i ubijaju 525 Srba. Uglavnom hladnim oružjem.

U Veljunu je spomenik tim jadnicima, a nema tome davno, sigurno se sećate, kada je izvesna Biserka Legradić, lokalna Hrvatica, pred brojnim svedocima skinula gaće i pomokrila se na spomenik. Potom je svečano izjavila da ona kao Hrvatica ima suvereno pravo da u svojoj nezavisnoj državi piša gde joj volja. To je samo jedan od razloga zbog kojih je Goldštajn svojoj knjizi dao naslov „1941-Godina koja se vraća“. U stvari, vraća se, na površinu isplivava ta strašna mržnja i netrpeljivost prema Srbima. Goldštajn o tome govori u knjizi i kaže da je netačna, čak opasna teorija, popularna u određenim hrvatskim krugovima i danas, da su masovne likvidacije Srba u tek stvorenoj NDH, svakako i pokolj u Veljunu, samo reakcija, odgovor, kazna, zbog srpskog ustanka protiv te države. To je laž, Srbi su uzeli oružje tek kada je ta ustaška država krenula da ih ubija, istrebljuje – poručuje Goldštajn.

 U SUSRET GOLDŠTAJNOVIM ŽELJAMA Slavko Goldštajn ima još jednu interesantnu osobinu; voli da umanjuje broj Srba ubijenih u NDH. Tu potrebu iskazao je i u slučaju Veljuna. Dok svi drugi izvori govore da su ustaše u selu, za tri dana maja 1941. godine (likvidacije su počele na Đurđevdan) ubile 525 Srba, u svakom slučaju preko 500, Goldštajn se zaustavlja na broju 377. Goldštajn je među prvima prihvatio Tuđmanovu tezu o srpskom „jasenovačkom mitu“ i broj Srba likvidiranih na tom paklenom mestu sa realnih pola miliona spustio na 80 hiljada. Pri tom se poziva na Žerjavića i Kočovića, kojima veruju još samo u Hrvatskoj, ignorišući šta su o Jasenovcu u Berlin javljali nemački generali sa Balkana. Najnižu brojku, 350.000 Srba ubijenih u Jasenovcu, sredinom 1943. godine u izveštaju komandi Vermahta, spominje Aleksandar Ler. Ostali idu do 450 hiljada, zaključno sa 1943. godinom, a tamo se ubijalo sve do aprila 1945. Zemaljska komisija nove Jugoslavije, formirana u Zagrebu 1945. godine, sastavljena od Hrvata i Slovenaca, radom na terenu utvrdila je da je Jasenovac progutao oko 650 hiljada ljudi, uglavnom Srba. Sve to Goldštajn ignoriše.

Inače, Goldštajn je u Beogradu jasno rekao da ne veruje u pomirenje Srba i Hrvata, da će ta dva naroda zauvek deliti nepremostivi jaz i da se tu ništa ne može učiniti. Tačno. Tu je u pravu, bez ostatka.

Pada u oči da je na promociji Goldštajnove knjige u Beogradu, održana u Maloj sali Kolarčevog univerziteta, govorila Latinka Perović. Ona je istu ulogu imala i na predstavljanju knjige u Zagrebu. U oba slučaja na tome je insistirao sam Goldštajn. Zašto baš Latinka? Kakve ona ima veze sa ovom pričom? Zar nije bio pogodniji neko od potomaka Srba ubijenih u Veljunu, a ima ih, posebno posle „Oluje“, razbacanih i po Srbiji i po celom svetu. Ili neki srpski istoričar mlađe generacije, možda publicista? Niko od njih, izgleda, nije bio dostojan da govori na promociji Slavkove knjige. Pored Latinke i Goldštajna, u Kolarcu je sedeo Teofil Pančić. Kao da je promocija zbornika Helsinškog odbora. Zbog čega je „Službeni glasnik“ ispunio takve Goldštajnove želje? Da li ima u tome nekakve poruke, simbolike?

Kad smo već kod „Službenog glasnika“ nije zgorega podsetiti da je ta državna kuća objavila i memoarsku građu Abdulaha Sidrana, sabranu u knjizi „Otkup sirove kože“. Majstorsko je to štivo, njegovu literarnu vrednost nije moguće osporiti, kao što je van svake sumnje da je Sidran ovu knjigu vešto iskoristio da u Srbiji – kad ga već srpski državni izdavač hoće – plasira teoriju o „agresiji Srbije na Bosnu i Hercegovinu“; o Beogradu iz kojeg je krenulo zlo u Bosnu. Samo kad spominje svoje prijatelje iz đačkih i studentskih dana, Srbi su za Sidrana Srbi. U svim drugim slučajevima i situacijama ovaj pisac upotrebljava pojam četnici. Prilično mučno generalizovanje.

Zašto je Goldštajn takav kakav je – možemo da nagađamo; u slučaju Sidrana sve je jasno, ali nije baš jasno zbog čega „Službeni glasnik“ nekim Srbima iz Hrvatske i Bosne, darovitim piscima, istoričarima, ne ponudi mogućnost njihovog viđenja događaja o kojima pišu Goldštajn i Sidran?

[/restrictedarea]