Prokletstvo kancelara ujedinitelja

piše: Miroslav Stojanović

Da li je žena bivšeg kancelara Helmuta Kola, koja ga „drži u zatočeništvu“ i govori u njegovo ime, na dobrom putu da uspe u nameri  „retuširanja istorije“?

Konzervativci su se naprasno prisetili da slave odbačenog lidera, fizički nemoćnog  Helmuta Kola (vezan za invalidska kolica jedva uspeva da nešto proslovi) koga „Ledi Makbet iz Ogershajma“ (sadašnja supruga) „drži u zatočeništvu“. Sada su ga se najednom (a u tome učestvuje i gotovo cela Nemačka) setili. I krenuli da ga slave (kao povod poslužio je 1. oktobar, kada se navršava trideset godina od kada je Helmut Kol postao kancelar), pompezno i gotovo groteskno. S mešavinom griže savesti i (pragmatične) političke potrebe: još se na njemu može „zaraditi“ i profitirati.

NOŽ U LEĐA A gotovo svi su ga, u jednom času, izneverili. Najpre njegova stranka, Hrišćansko demokratska unija (CDU), na čijem čelu se nalazio više od četvrt veka. Brutalno ga je, 2000. godine, posle izbijanja afere o njenom mutnom (nelegalnom) finansiranju, otpisala i skinula s „trona“ (bio je tada počasni predsednik stranke). Okretali su mu leđa najbliži prijatelji i saradnici, njegov „princ naslednik“ (današnji  ministar finansija, u tom času šef partije Volfgang Šojble) i njegova politička štićenicu Angela Merkel. Ona mu je, u svojstvu generalnog sekretara partije, prva, javno i zvanično, „zabila nož u leđa“, konstatujući, u jednom novinskom tekstu, da je postao balast za stranku. Usledili su potom udarci i na privatnom, porodičnom planu. Pod teretom neobične i teške bolesti (alergija na svetlost) supruga je podigla ruku na sebe, a potom je jedan od (dvojice) sinova obelodanio (u knjizi) da je bio loš otac i suprug, bezdušni egoista, jedino, i beskrajno, opsednut karijerom i vlašću. Posle nezgodnog, fatalnog pada u sopstvenoj kući u februaru 2008. godine (njegov vozač ga je našao s glavom u lokvi krvi, po svemu sudeći radilo se o moždanom udaru), postao je invalid. U februaru ove godine usledila je  operacija na srcu.  „Štof“ za šekspirovsku dramu. Čak tragediju. Pravo prokletstvo. Nekada najmoćniji čovek Nemačke. „Večiti kancelar“ (vladao je zemljom punih šesnaest godina). „Otac“ ponovnog nemačkog ujedinjenja. Tvorac najvećeg, sada osporenog, projekta evropske integracije – evra. Nesporno istorijska gromada. I fizička: visok gotovo dva metra, gotovo nikad ispod sto trideset kilograma.

Sada ta „gromada“ deluje bespomoćno. Vezan je, nepovratno, za kolica i tuđu pomoć. I jedva, s uočljivim fizičkim naporom i mukom, uspeva da nešto suvislo proslovi. On koji je živeo od  govora i rečima „oblikovao istoriju“.

ZLA ŽENA Uz taj šekspirovski „štof“, koji ličnoj drami „kancelara ujedinitelja“ daje posebnu dimenziju i uvećava dramatiku, na sceni se našla i „Ledi Makbet iz Ogershajma“. „Zla žena“ koja je „uzela pod svoje tako važnu ličnost“(„Špigl“), bez koje Kol ništa ne može. Reč je o njegovoj novoj, trideset i četiri godine mlađoj (njemu je osamdeset dve) životnoj saputnici. Ona se u medijima i „dvorskim intrigama“ pojavljuje kao oličenje sebičnosti, zlobe i lukavstva. Tvrdi se da je rasterala i ono malo prijatelja, po uverenju nekih, praktično – zarobila. U jednim novinama osvanuo je dramatično intoniran „apel“ i urgentan poziv Kolovim (nekadašnjim) prijateljima da ga „oslobode iz zatočeništva“. Potpisao ga je novinar Heribert Švan, jedan od onih koji su se našli na „crnoj listi“ nove Ledi Makbet. Reč je o čoveku koji je godinama uživao puno poverenje porodice Kol i, u ovom slučaju, čoveku posebne „specifične težine“. Švan je, praktično, pisac Kolovih memoara. I poslednja ličnost koja je, veoma detaljno i iscrpno, razgovarala s Kolom o danima i godinama njegove vladavine, dok se s njim još moglo razgovarati.

[restrictedarea]

OSTAVŠTINA ŠTAZIJA U razgovoru s novinarima „Špigla“, Švan je otkrio da je s Kolom razgovarao 105 dana, pet do šest sati dnevno. Uz, sve vreme, uključen magnetofon. Mesecima su, zajedno, prelistavali stenograme o Kolovim susretima i razgovorima s najvećim državnicima sveta, njegovu prepisku, ogromnu dokumentaciju iz kancelarije, koja je (u kopijama) Kolu, po posebnoj odluci (ta dokumenta, inače, stoje pod embargom najmanje trideset godina) stavljena na raspolaganje. Ovo, po Švanu, „neprocenjivo blago čini posebno intrigantnim sledeća činjenica: trinaest „tomova“ iz „ostavštine“ istočnonemačke tajne službe, Štazija, o Kolu! Tu su izveštaji Štazijevih agenata iz Kolove blizine, razne analize i, čitavo brdo traka na kojima su zabeleženi telefonski razgovori bivšeg kancelara, u kojima on „slika“ svoje saradnike i prijatelje često na šokantan način.

To je očigledno i bio razlog što je Kol, grozničavo, i po svaku cenu, pokušao da pravnim sredstvima spreči obelodanjivanje dokumenata, u čemu je uspeo. Bar kad je reč o posebnoj službi koja se stara o mračnom nasleđu nekada moćne Honekerove tajne policije. Sada bi iz tog mraka Švan mogao da izvuče nešto od najintrigantnijih detalja. Do sada su objavljena tri toma Kolovih memoara. Na tih 2.520 strana stalo je samo deset odsto od onoga što je Švan preturio preko ruke. U pripremi je bio četvrti, završni tom (do pola već napisan, tvrdi Švan), koji bi trebalo da „pokrije“ vreme Kolovog silaska s vlasti, a onda je, na njegovo iznenađenje, stiglo pismo, posredstvom advokata, da „Kol prekida saradnju“. I da zahteva vraćanje svih dokumenata koji su u Švanovom posedu. Švan je uveren da sam Kol s tim nema veze. I da je to sve „maslo“ Majke Rihter koja bi da raspolaže, ne samo sadašnjim Kolovim životom i imovinom nego i njegovom prošlošću i njegovim političkim stavovima.

NE U SENCI ŠMITA! U poslednje vreme Kol se, neočekivano, nekoliko puta oglasio. Uglavnom preko bulevarskog „Bilda“. Glavni urednik ovog visokotiražnog lista je jedna od retkih ličnosti koja uživa poverenje njegove sadašnje supruge. Oni koji znaju Kola prepoznavali su u tim reagovanjima manje Kolova autentična stanovišta, a više njen „rukopis“. U tome ovaj zavisnički bračni odnos poprima državnu dimenziju: nemačka Ledi Makbet bi, pozivajući se na nemuštog i bespomoćnog muža, mogla, kao njegov tobožnji glasnogovornik, da „retušira istoriju“. Ima onih, među političarima i novinarima, koji veruju  da Rihterovu „izaziva“  nesustali javni angažman Kolovog prethodnika, bivšeg, socijaldemokratskog kancelara Helmuta Šmita. Iako je uveliko prešao devedesetu, vezan takođe za invalidska kolica, Šmit je veoma prisutan u javnom životu. Rihterova nikako ne bi htela da njen Helmut, koji je „stvarao istoriju potone u senci Helmuta iz Hamburga. Oni koji od toga strahuju, ukazuju na slučaj (velikog) Vilija Branta i njegove udovice Brigite Zebaher, ambiciozne žene, istoričara po obrazovanju, s kojom se Brant sreo u poznim godinama. Sklona konzervativizmu, Zebaherova je, pozivajući se na Branta, kada on više nije bio u prilici da bilo kome protivureči, plasirala u javnost stavove koji su se kosili sa njegovim socijaldemokratskim opredeljenjima koje je, bez uzmicanja i kolebanja, zastupao za života. Na sličan način, upozoravaju zabrinuto mnogi, mogla bi da Kola „interpretira“, Majke Rihter Kol.

630 SATI RAZGOVORA Do njega se, mimo nje, ne može. Kad su Kolovi sinovi pokušali da, bez najave, uđu u kuću i sretnu se s ocem, naišli su na zaključana vrata, a onda ih je pozvano obezbeđenje „zamolilo da se udalje“. Oni koji nekako prodru u „zabran“, i pokušaju da izmame od Kola koju reč, najčešće bivaju onemogućeni.

Već spomenuti Kolov memoarist je, inače, uveren da ga je „osveta“ Rihterove, koja Kola „drži u zatočeništvu“, stigla zbog njegove knjige koja je mesecima bila bestseler. Reč je o biografiji prve, i preminule Kolove supruge Hanalore. Građu je sakupljao iz višegodišnjeg druženja s Kolovima i dugih razgovora s junakinjom ove knjige, u kojoj je obelodanjeno mnogo nepoznatih detalja iz njenog braka s Kolom i života (između ostalog i onaj da je, na kraju rata, bila silovana od strane ruskih vojnika), što je, očigledno, iziritiralo i Kola i njene sinove. Švan je rešen da „neprocenjivo blago“ koje ima u posedu – 630 sati snimljenog materijala iz razgovora s Kolom, i, plus, Kolov, takođe ogroman, Štazi dosije – nikako ne ispusti iz ruku. I da, bar deo toga, obelodani u pogodnom trenutku. I u autentičnom obliku. Ono što je ušlo u tri toma dosad objavljenih Kolovih memoara, priznaje, „ublaženo je i umiveno“.  Možda će se, u tom autentičnom iskazu i svedočenju, naći i više detalja o Kolovom angažmanu i ulozi u razbijanju Jugoslavije, za koju je, gotovo sve do ujedinjenja, bar javno, tvrdio da predstavlja „statiku Evrope“ u koju se ne sme dirati.

[/restrictedarea]