Poljoprivreda: Uvoznički lobi pogubniji od suše

Piše Nevenka Stojčević

Imala je Srbija i težih sušnih godina od ove, ali ako bi se još jedna ili više ovakvih suša ponovile zbog klimatskih promena koje su izvesne, imali bismo ozbiljan problem sa hranom, a to otvara mnoga ozbiljna pitanja, pre svih stvaranja dugoročne agrarne politike i investiranja u sistem navodnjavanja

 

Finansijske posledice suše koja je i ove godine pogodila ratarsku proizvodnju u Srbiji još nisu sagledane u celini, ali već u prvim procenama polazilo se od najmanje dve milijarde dolara štete, što je za osiromašenu i prezaduženu Srbiju ogroman teret. Samostalni savetnik u Udruženju za poljoprivredu, prehrambenu i duvansku industriju i vodoprivredu Privredne komore Srbije Milan Prostran, kaže da su 2003. i 2007. godine suše u Srbiji ostavile čak mnogo teže posledice od ovogodišnje, ali ako bi se još jedna ili više ovakvih suša ponovile zbog klimatskih promena koje su sve izvesnije, imali bismo ozbiljan problem sa hranom. To otvara mnoga ozbiljna pitanja, a pre svih stvaranja dugoročne agrarne politike i investiranja u sistem navodnjavanja.
Aktuelna suša je, prema zvaničnim podacima Privredne komore Srbije (PKS) za poljoprivredu, prepolovila biljnu proizvodnju u Srbiji, što će se odraziti na cene osnovnih životnih namirnica – brašna, ulja i šećera, kao i mesa i mleka. Iz Komore poručuju da još uvek nema razloga za strah, jer vlada ima instrumente da zaštiti potrošače od cenovnog udara i omogući uredno snabdevanje po prihvatljivim cenama. Naime, na sednici Odbora Udruženja za poljoprivrednu, prehrambenu i duvansku industriju i vodoprivredu PKS, saopšteno je da Srbija ima „dobre“ zalihe od 100 hiljada tona šećera, 60 hiljada tona jestivog ulja i 300 hiljada tona pšenice.

MUKE SA NAVODNJAVANJEM
„Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZZS) o stanju useva od 22. avgusta kukuruz je u odnosu na prošlu godinu podbacio za 38 odsto, soja za 35 odsto, suncokret za oko 22 odsto i šećerna repa za oko 12 odsto. To su oficijelne procene državne institucije koje se koriguju u skladu sa informacijama koje stižu sa terena, i koje potvrđuju da je procenat štete i nešto veći od ovoga. Očigledno je da je Vojvodina pretrpela veće štete, jer su tamo veće površine zasejane kukuruzom“, kaže Prostran.
Kao stručnjak koji se ovim poslom već 40 godina bavi u raznim vladama i sistemu Privredne komore, on objašnjava da je kukuruz u Srbiji sigurno najvažniji, jer je u društvenom proizvodu poljoprivrede zastupljen sa 23 do 24 odsto, dakle seje se na 1,35 do 1,40 miliona hektara i odbacuje najveću vrednost. Posle njega najznačajnija je pšenica koja se seje na oko pola miliona hektara, i ona će ove godine na neki način da ublaži problem sa kukuruzom, jer će deo ići u stočnu hranu.
„Nesporno je da je suša ove godine proizvela veliku štetu poljoprivrednoj proizvodnji, ali ovo nije godina koja je najteža u poslednjem desetleću. Tako je 2000. godine zbog suše koja je bila mnogo veća, rod kukuruza iznosio oko 2,9 miliona tona. Procenjuje se da će kukuruza ove godine biti oko četiri miliona tona, znači 1,1 milion više nego 2000. Pored toga sušne su bile i 2003. i 2007, koje su ostavile čak veće posledice nego što će možda ostaviti ova. Otkad radim ovaj posao samo je jedna godina bila proglašena za elementarnu nepogodu, bila je to 1987. Dakle, promena klime je jedan razlog, a drugi je taj što smo zbog siromaštva napustili agrotehniku – oranje, pripremu zemljišta, izbor sortimenta, đubrenje, odnosno pitanje stočarstva. Jer ako nemate dovoljno stajnjaka, a koristite navodnjavanje, vi onda bukvalno ispirate zemljište, što takođe nije dobro“, naglašava Milan Prostran.
Na pitanje koliko Srbija ima obradivih površina, i koliko se od toga navodnjava, naš sagovornik je rekao da je ukupno 5,1 milion hektara poljoprivrednih površina, od čega 4,2 miliona hektara obradivog zemljišta, a navodnjava se ispod jednog procenta.
„Istina, neki tvrde da je taj procenat dva ili 2,5 odsto. Hrvati imaju 18 hiljada hektara koji se navodnjavaju, a to je ispod 0,5 odsto. Istorijski gledano, bivša SFRJ je shvatala potrebu za navodnjavanjem i odvodnjavanjem, i mi smo kao država imali tri kreditne linije prema ‘Svetskoj banci’ – jedna za izgradnju sistema Dunav-Tisa-Dunav, druga za izgradnju sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje Morava 1 i Morava 2, i infrastrukturni sistem Ibar-Lepenac. To je primarna mreža infrastrukturnog sistema, a na nju je trebalo da se nadoveže sekundarna mreža navodnjavanja“, navodi Prostran.
On dodaje da su pomenuta tri projekta realizovana, ali značajnije navodnjavanje ostalo je, nažalost, samo pusta želja. Međutim, neka preduzeća kao što je PIK „Bečej“ su iskoristila prednosti sistema. Oni su od 21 hiljade hektara imali oko šest do sedam hiljada hektara pod navodnjavanjem, i još uvek ih imaju, s tim što su njihovi krediti bili nepovoljniji od kredita „Svetske banke“. Direktori koji su ušli u ovakve aranžmane sa bankama imali su čak ozbiljne probleme kod reizbora, jer su radnici zbog kredita imali manje plate, ali se kasnije pokazalo da su ti ljudi bili hrabri vizionari.
„U javnosti se veličina štete ilustruje podatkom da bi dve milijarde dolara, na koliko se ona procenjuje, odgovarale investiciji potrebnoj da bi Srbija povećala površine pod sistemom za navodnjavanje na dva miliona hektara ili polovinu obradivog zemljišta. Nažalost, za našu državu koja je pored opšteg osiromašenja 2008. godine dodatno pogođena ekonomskom krizom, to je ogroman novac. Naime, odmah posle 2000. kada je suša uzela mnogo veći danak od ovogodišnje, tadašnji ministar poljoprivrede Dragan Veselinov pregovarao je sa Izraelcima o kreditnoj liniji od 350 miliona dolara za izgradnju sistema za navodnjavanje, ali dalje od toga se nije stiglo jer država nije mogla da da garancije na kredit. Onda je ponovo 2003. jedna državno-privredna delegacija na čelu sa ministrom dr Stojanom Jeftićem, u kojoj je bila i moja malenkost, išla u Izrael sa ciljem da reši ovo pitanje, ali je problem sa kreditom bio isti“, navodi naš sagovornik.
Po Prostranovoj tvrdnji sa navodnjavanjem su uvek pravljeni nerealni planovi o milion i više hektara, što Srbija finansijski ne bi mogla da izdrži ni u narednih 20 godina, a ne u četiri kako su zagovarali neki ambiciozni ljudi.
„Moje iskustvo kaže da bi bio veliki iskorak ako bi godišnje mogli da osvojimo bar 50 hiljada novih hektara, jer bi za desetak godina došli do pola miliona hektara. To bi bila milijarda evra za 10 godina. Nesporno je da to traži velike novce, ali taj posao je jako ozbiljan. Nadam se da će ova godina mnoge otrezniti. Vidim da smo svi shvatili šta znači promena klime. Ne mogu da ne podsetim da je Srbija nekada bila u mnogo boljoj situaciji u vezi sa tim pitanjem, jer smo imali negde od 150 do 160 hiljada hektara zemlje pod navodnjavanjem. Sada se spominje po jednima 66 hiljada hektara, a po drugima 45 hiljada hektara“, poručuje Prostran.
Dakle, navodnjavanje je samo jedno od mnogo otvorenih pitanja koje umesto populističkih izjava traži ozbiljnu stručnu raspravu. Jer, ne može se svako zemljište navodnjavati, a do današnjeg dana navodnjavanje se isplati samo kod semenske proizvodnje i proizvodnje povrća, voća i vinograda za posebne sorte grožđa. Sve to zahteva prevashodno stvaranje agrarne strategije koju Srbija ni danas nema, iako naša poljoprivreda ima nesumnjive komparativne prednosti u širem regionu.

KLIMATSKE PROMENE VEĆ NA DELU

[restrictedarea]

Direktor Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije (RHZS) Milan Dacić takođe ističe da je suša ekstremna na većem delu teritorije Srbije i da toplotni talas uz deficit padavina znači katastrofu za biljke.
„Ako ovakvi uslovi potraju, može se očekivati značajnije smanjenje prinosa ekonomski najznačajnijih kultura čak i do 50 odsto, kao što je bilo 2000. godine. U poslednjih 10 do 12 godina trećina je bila sa ekstremnim sušama, što je alarmantan podatak koji svedoči o tome da su klimatske promene već na delu. Štete u poljoprivredi 2000. godine iznosile su 700 miliona dolara, 2003. skoro milijardu dolara, a sada su već premašile 2,1 milijardu“, zaključuje Dacić.
A u kakvoj je vezi višegodišnja suša kao posledica globalnih klimatskih promena sa pitanjem izbora semena, za koje Prostran smatra da nije najsrećnije odabrano, objašnjavaju naši vrhunski selekcionari.
Prof. dr Miroslav Malešević, koordinator za naučnu i stručnu podršku plasmana NS semena u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada, deli mišljenje pojedinih stručnjaka da je na loše prinose kukuruza pored suše pogubno delovao i izbor hibrida.
„Interesi uvozničkog lobija koji je potpuno slobodno i u neograničenim količinama uvezao strane hibride, prevladali su sva stručna mišljenja. Uvoznici, čak, sami rade marketinšku promociju tih semena, a da iza sebe nemaju nijedan ogled, odnosno dokaz koji bi potvrdio da su strani hibridi bolji. Ali, čak i da su uvezena semena bolja od domaćih, a sigurno nisu, mora se uvažavati činjenica da ona dolaze iz potpuno drugačijih agroekoloških uslova, koji su za njih, tamo u Americi na primer, mnogo povoljniji, ali su samim tim rizičniji za naše poljoprivredne proizvođače“, navodi Malešević.
Takvo ponašanje uvoznika, smatra naš sagovornik, moguće je zbog odsustva dugoročne agrarne politike u Srbiji i zbog pomalo neodgovornog ponašanja ili nemoći državnih institucija zaduženih za poljoprivredu.
„Sve te okolnosti uvoznički lobi maksimalno koristi u cilju ostvarenja ličnih interesa, umesto državnih. Javna je tajna da iza uvoza sorti žitarica, hibrida kukuruza i suncokreta od moćnih multinacionalnih kompanija stoje isto tako moćne kompanije u Srbiji, koje su istovremeno i njihovi zastupnici. To što ‘Delta’ zastupa i afirmiše ‘Pionir’, a MK ‘Komerc’ proizvode firme ‘Monsanto’ ili neke druge firme, znak je i sasvim neopravdanog nepoverenja prema domaćoj nauci koja je u oblasti poljoprivrede iznedrila izvanredne stručnjake. Uprkos svemu tome, mi iz Instituta u Novom Sadu i Zemun-Polju nismo mogli da proverom dokažemo koliko su naši hibridi bolji od uvezenih, jer nam to nije bilo omogućeno. Slično je i sa suncokretom i šećernom repom, ali u našim rukama je u potpunosti proizvodnja soje“, kaže Malešević.
On objašnjava da kukuruz koji je u proizvodnji najzastupljeniji na području Vojvodine, Mačve, Stiga i Pomoravlja, voli toplotu i vlagu, i zato, odakle god da je njegovo seme, uvek mu nedostaje u proseku 150 litara vode.
„Ali, naši hibridi su prilagođeni tome jer imaju bolji korenov sistem i početna dinamika rasta im je sporija, tako da su pripremljeniji za moguće stresove. Pored toga, kompletna agrotehnika ili tehnologija gajenja je preneta iz idealnih uslova izvozničkih zemalja u naše uslove. A sve je to nepotrebno, i u korist vlastite štete, jer naše sorte NS 6030, NS 7020 i NS 5043, kao i mnogi drugi hibridi iz Novog Sada i Zemun-Polja su među najprinosnijima, ne samo kod nas već i u okruženju“, naglašava Malešević.
Naš sagovornik upozorava da se još opasnije igre vode oko pšenice, jer se naše kvalitetne sorte takođe potiskuju za račun uvezenih.
„Srbija zbog toga ima problem sa izvozom brašna koje nema odgovarajući kvalitet. Naši stručnjaci su, naravno, ukazivali i na očigledne posledice, ali nije imao ko da nas čuje. A kod nas se od 2001. do danas neprekidno smanjuju površine pod pšenicom, tako da je njena proizvodnja spala sa 750 hiljada hektara na oko 460 hiljada hektara, što je apsolutno nedopustivo jer se prosečan prinos u međuvremenu nije povećao. Srećom, naši seljaci dobro znaju šta je domaće seme i isključivo njega uzimaju“, konstatuje Malešević.
Kao stručnjak za domaća semena, profesor naglašava da je jako važno što je naše zakonodavstvo zabranilo uvoz genetski modifikovanog semena biljnih vrsta, i što su ilegalni pokušaji sa genetski modifikovanom sojom na vreme otkriveni i „sasečeni u korenu“.
U prilog Maleševićevim tvrdnjama ide i mišljenje prof. dr Živote Jovanovića iz Instituta za kukuruz „Zemun-Polje“ u Zemunu, koji se već 65 godina bavi selekcijom kukuruza, između ostalog i na stresne uslove suše.
„Domaći ZP hibridi su široko prilagodljivi za gajenje u različitim agroekološkim uslovima Srbije, a pokazalo se i zemalja u okruženju. Institut dosad ima više od 600 hibrida stvorenih u Srbiji i više od 120 ZP hibrida priznatih u različitim zemljama sveta. Za stresne uslove suše preporučujemo posebno srednjorane grupe hibrida FAO grupe zrenja 300-400 (ZP 341 i ZP 434)), a od novih ZP 427“, navodi Jovanović.
Po njegovoj oceni, otvoreno tržište dozvolilo je lojalnu i nelojalnu konkurenciju, tako da ove godine imamo hibride stranih kompanija koji apsolutno ne odgovaraju našem podneblju.
„Tek kada se proizvođači na ličnom primeru uvere koliku štetu imaju od uvezenog semena, oni se vraćaju tradicionalnim, proverenim vrednostima. Mi imamo izuzetno talentovane selekcionare, odnosno oplemenjivače kukuruza, a u našem Institutu to je vodeći selekcionar dr Milomir Filipović ( ZP 377, ZP 388, ZP 427, ZP 454, ZP 555, ZP 560, ZP 600, ZP 606, ZP 666 itd)“, podseća naš sagovornik.

POLJOPRIVREDA PONOVO „ŠLAGER SEZONE“
Milan Prostran kaže da ekonomisti, kao ni političari, poljoprivredu dugo nisu shvatali, ali poslednjih pet ili šest godina ona je ponovo postala „šlager sezone“.
„Svi su počeli da se pozivaju na nju kao još uvek jedini realni sektor čiji razvoj najbitnije utiče na ukupne privredne tokove Srbije. Jer, da se podsetimo, poljoprivreda zajedno sa prehrambenom industrijom stvara više od 20 odsto društvenog proizvoda. Ona je dugo shvatana kao dar božji, kao nešto što seljaci znaju da rade jer su dobili u nasledstvo i zato u nju ne mora ništa da se ulaže. Ohrabruje što je shvaćeno da je ovaj sektor veoma bitan za razvoj Srbije, ali se ne poštuju dokumenta koja su bitna za ovu oblast. Mi smo doneli Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju 2009. godine, kojim je predviđeno da se donese Strategija razvoja poljoprivrede koja ne može da bude kraća od 10 godina, ali do danas ona nije urađena. Smatrali smo da bi taj dokument trebalo da donese Skupština, a ne vlada, kako ne bi bio pod uticajem stalnih mena.“
Nacionalni program poljoprivrede i ruralnog razvoja, kaže naš sagovornik, donet je sa zakašnjenjem, ali ga niko i nikada nije čak ni citirao, iako ima mnogo dobrih rešenja. Donela ga je vlada i potpisao premijer, ali ga niko i ne pominje. Njime je predviđeno da imamo najmanje 400 hiljada tona pšenice u rezervama, što je na nivou tromesečne potrošnje, jer mesečno trošimo 130 hiljada tona pšenice. To je, po oceni Prostrana, dobar proračun i on ga podržava, jer, ako imamo u rezervama 400 hiljada tona pšenice, Srbija neće imati problema sa prehranom.
„Zato je jako bitno da se donese dugoročna Strategija poljoprivrednog razvoja, što jeste teško bez popisa poljoprivrednog zemljišta. Ovaj važan posao nije rađen od 1960. godine i sada ga finansira EU, jer i ona želi da zna kakvim sve resursima raspolaže Srbija. Nadam da će to biti urađeno do kraja ove godine i da ćemo konačno znati – koje su joj poljoprivredne površine, koliko od njih je obradivih, koliko goveda, svinja i druge stoke ima, pa ćemo na osnovu toga da izgradimo neku novu agrarnu politiku, da planiramo  ruralnu politiku i zadrugarstvo. Lično se zalažem da se to sve uradi kvalitetno, da se angažuju naučni radnici, a ne ljudi iz političkih struktura, da se obavi široka rasprava i da dobijemo jedan kvalitetan dokument, a posle toga da kreiramo određene zakonske propise ako je potrebno. Da na kraju Srbija ima neku svoju viziju poljoprivrednog razvoja koja mora da bude komplementarna i sa EU ako želimo da budemo njihovi poslovni partneri ili da im budemo konkurenti. Sve u svemu, ozbiljan je problem pred vladom i ministarstvima. Tekuće stvari su palijativne, one samo gase požar, ali za svakog ministra je najvažnije da ima neku viziju za bar narednih 10 godina“, poručuje Milan Prostran.
Naš sagovornik podseća da nam je veliki problem napravila i nekorektna, loša privatizacija zbog koje smo mnoge resurse ili devastirali, ili izgubili, pa se ušlo ili u poništavanje ugovora, ili u restrukturiranje, ili se veliki resursi muče kako da prežive i vrate se u funkciju. Sva ta pitanja moraju da se rasprave i svi da shvate da poljoprivreda nije sektor za poštapanje, nego sektor za razvoj.
„Nedopustivo je da se tako loše upravlja prirodnim bogatstvima, jer ona imaju širi društveni značaj. Svojevremeno smo imali Zakon o obaveznoj obradi poljoprivrednog zemljišta. To podrazumeva da vi jeste vlasnik, ali zato nemate prava da ne obrađujete zemlju i zapustite je. U Nemačkoj i Austriji praktično nema neobrađene zemlje i to bi trebalo da nam bude primer. Prirodnim resursom mora da se upravlja racionalno i to mora da radi država. Mi smo, međutim, u proteklim godinama dozvolili da se ogromne površine obradive zemlje otuđe bez kontrole.“
Prostran dodaje da Srbija ima više obradive zemlje po glavi stanovnika nego mnoge evropske zemlje, i da je nekada 15 odsto bilo u društveno-državnom vlasništvu, od tih 4,2 miliona hektara obradivog zemljišta. Znači, imali smo oko 900 hiljada hektara, možda i milion, pod društvenim ili zadružnim površinama. U međuvremenu je došlo do privatizacije, i danas se sve vodi kao državno ili privatno vlasništvo. U državnom je oko 350 hiljada hektara zemljišta koje još nije privatizovano i daje se u zakup.
„Hrvati su imali informaciju o privatizaciji u Srbiji, brzo su reagovali i njihovi ovdašnji partneri su im omogućili da svoj kapital oplođuju na našoj zemlji i u našim fabrikama. Tako je Todorić kupio ‘Frikom’, i ‘Dijamant’, koji je najveći proizvođač ulja na Balkanu i mnoge druge firme, i ušao u Srbiju sa svojim trgovački lancem. Kupio je i veliko imanje kod Titela, to je ‘Planta’ od pet i nešto hiljada hektara zemlje gde tovi junad za potrebe ‘Idee’ i ‘Konzuma’. To su rezultati slobodnog tržišta, jer potpisali smo sporazum o slobodnoj trgovini i sa Hrvatskom i sa CEFTA, kao i mnoge druge sporazume. Istina, te kompanije danas žive i rade, ali velika je šteta što se deo kapaciteta PKB rastočio i otuđio. To je bio ogroman sistem, jedna velika škola za učenje struke i privilegovan je svako ko je radio u tom sistemu. Danas se mleko, umesto da se prodaje u PKB, vuče u Kragujevac. Sombor i Šabac, sve na po 200 kilometara. Znači, PKB nema svoju mlekaru, a dnevno ima 200 hiljada litara mleka. Mnogo je racionalnije da grad kupi ‘Imlek’ i mleko ostaje tu nego da se vozi u tri grada. Znači on prodaje sirovinu umesto gotovih proizvoda. Rusi su takođe hteli da otkupe neke naše kompanije, ali su ih pretekli Austrijanci.“
Todorić je, dodaje Prostran, kupio i „Kikindski mlin“, najbolji koji smo imali.
„U Italiji se čak i lošija zemlja prodaje za 50.000 evra po hektaru, u Holandiji i do 70.000 evra, a naši tajkuni su najbolju zemlju pokupovali za ne više od 500 evra. MK ‘Komerc’ kupio je tri najbolje šećerane za po tri evra — Kovačicu, Pećince i Bač. Naši tajkuni danas su vlasnici i po 25.000 hektara zemlje, i postali su latifundisti kakvih nema nigde u Evropskoj uniji“, zaključuje Milan Prostran.

______________

Velika iščekivanja od Rusije

„Krajem septembra imaćemo u Moskvi veliku investicionu konferenciju privrednika i državnih organa Srbije i Rusije. Mi već 12 godina intenzivno istražujemo rusko tržište i pokušavamo da se tamo probijemo, ali konkurencija je velika jer ceo svet je prisutan u Moskvi. Istina, sa strane naše vlasti nije bilo dovoljno odlučnosti za neki iskorak, konkretno veliki Srpski distributivni centar hrane u Moskvi. Kada smo se 2005. predstavili na moskovskom tržištu, počeli su da stižu zahtevi za 70.000 tona mesa za Moskvu, za 100 hiljada tona šećera. To su cifre od kojih vam se vrti u glavi. Pomak smo napravili u izvozu voća i počeli razgovore o izvozu polutki, a Rusi su, čak, spremni da investiraju u organizaciju tova, Oni bi trebalo da budu naši najozbiljniji partneri, da investiraju ovde u kapacitete i proizvodnju, jer zbog deficita u kapitalu teško da ćemo nešto moći sami da učinimo“, kaže Milan Prostran.

______________

Svet zabrinut zbog hrane

„Svet je počeo ozbiljno da se trese zbog obima proizvodnje hrane i njene cene, koja do danas ima ozbiljan trend rasta. Ovih dana čak UN i Grupa 20 najrazvijenijih ozbiljno upozoravaju da dalji rast cena hrane opasno preti mnogim zemljama. S obzirom na naše potencijale, ne bih plašio naciju glađu. Hleb i pasterizovano mleko moraju da budu pod posebnom pažnjom države zbog dece. Ali sam siguran da će hrana biti sve traženija od mnogoljudnih zemalja kao što su Kina i Indija. Srbija kao članica UN ima obavezu i odgovornost da prvo svoju naciju obezbedi hranom, a onda i participira u ublažavanju pretećeg deficita hrane koji može da izazove velike probleme u celom svetu“, ističe Prostran.

______________

Rizici slobodnog tržišta

„Slobodno tržište nosi velike rizike. U narednim godinama moraćemo ozbiljno da se borimo ne samo sa konkurencijom, nego i kako da povećamo nivo kvaliteta naših proizvoda, koji zahteva surovo svetsko tržište. Ali, mi smo postali veliki pomodari, mislimo da je sve što je tuđe bolje od našeg, pa umesto domaćeg kukuruza kao vodeće ratarske kulture koja odbacuje najveću vrednost, i koja je izvozno najatraktivnija (već treću godinu je ispred izvoza čelika), i čiji nam je izvoz prošle godine doneo oko 600 miliona dolara, mi uvozimo lošije hibride.

[/restrictedarea] zaйm na kartu sročno bez otkaza oformitь zaйm na kartupolučitь pervый zaйm bez procentovzaйm ot častnogo lica