Patriotizam, kultura, umetnost (deo šesti)

Da li je i na koji način moguće povezivati pojmove „patriotizam“ i „kultura i umetnosti“. U kakvom odnosu stoje ove pojmovi? Da li uopšte možemo govoriti o patriotskoj kulturi?

_______________

Ljiljana Habjanović Đurović
Rodoljubivo je bogoljubivo

Patriotizam, tj. ljubav prema otadžbini, dakle rodoljublje,  prirodno je osećanje svakog normalnog i čestitog čoveka. A takvih je mnogo i među umetnicima.
Naravno, nije svaka tvorevina koja je prožeta ljubavlju prema otadžbini već samim tim vredno umetničko delo. Takođe,  nije ni svako delo koje se bavi manama, zabludama i gresima jednog naroda ili pojedinaca, nepatriotsko. Stoga bi ovaj razgovor u nekoj drugoj zemlji ili u neko drugo vreme, bio gotovo suvišan. Ili veoma akademski. Ali, mi živimo u Srbiji 2012.
Odavno su već sve vrednosti poremećene. Reči i pojmovi izgubili su svoje pravo značenje i smisao. Mnogi ljudi odbacili su obraz kao nepotrebnu masku i čast kao suvišni teret.

UMETNOST I UDVORIŠTVO
Komesari u kulturi i stipendisti stranih fondacija, vlasnici javne scene i medijskog prostora, blagajnici koji bahato raspolažu novcem poreskih obveznika, godinama nameću pravilo da je vredno i dostojno pažnje samo umetničko ostvarenje koje Srbe suočava sa sopstvenim zlodelima iz bliskog i dalekog vremena, koje se ruga srpskoj prošlosti, koje ismeva srpske svetinje, koje krivotvori bogoljubivu suštinu i uzvišeno značenje kosovskog zaveta. Koje Srbe optužuje za sva zla koja su zadesila ovaj svet, od potopa do aktuelne svetske ekonomske krize.
Protekle decenije u Srbiji je bio čin hrabrosti reći da voliš Srbiju. Da Srbija nije jedini krivac za raspad Jugoslavije. Da je u užasnom građanskom ratu na svim stranama bilo i zločinaca i žrtava. Da, kao i svaki drugi narod, i Srbi imaju u svojoj istoriji ličnosti koje bi voleli da zaborave, ali i one kojih se sećaju s ljubavlju i ponosom. U Srbiji je proteklih godina bio čin hrabrosti pisati i govoriti o kosovskom zavetu i pravoslavlju, o našim vladarima i vladarkama, o svetim i svetlim ljudima i vremenu. O našim precima i pretkinjama čijim se životom dičimo i koji nam mogu biti uzor.
Mnogi vrsni umetnici gurnuti su na marginu ili su čak potpuno sklonjeni iz javnog života, mnoga vredna dela prećutana su samo zato što se bave onim što je dobro i plemenito u našoj istoriji. Ili zato što su autori bliski Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ili zato što njihova dela oslikavaju dušu pravoslavlja.
Oni koji se zaklinju da nikada nećemo skrenuti sa evropskog puta prećutkuju uspehe koje u Srbiji nepodobni autori postižu u inostranstvu, a istovremeno gromoglasno slave kao velika postignuća neobavezujuće nagoveštaje o mogućim uspesima umetnički beznačajnih dela politički korektnih stvaralaca. Teško je našim komesarima u kulturi i uterivačima kajanja da priznaju da i na tom Zapadu koji svojataju i na koji obično putuju o tuđem trošku, postoje brojni ljudi koji više cene umetnost nego udvorištvo.
Zato je u Srbiji, zemlji čuda, potreban razgovor o patriotizmu u kulturi.
Pokretanje ove teme doživljavam kao odbranu dela koja su i umetnički vredna i prožeta autorovom ljubavlju prema svojoj otadžbini i svome narodu, prema svojoj veri i svojoj istoriji. Kao zahtev da stvaralac ima pravo da sledi svoje nadahnuće, pa makar vođen njime morao da iskaže i nešto lepo o srpskoj prošlosti, srpskom narodu i pravoslavlju.
Mnogi veliki stvaraoci kod nas i u svetu umeli su i da uoče i da istaknu u svojim delima mane i nedostojne postupke svog naroda. U našoj narodnoj pesmi ostalo je zapisano: „Bog se dragi na Srbe razljuti za njihova mnoga sagrešenja“. A svoje zamerke nije krio ni vladika Nikolaj. Ali Svetitelj je korio svoj rod kao brižni otac, a ne kao pohlepni lihvar i preprodavac nacionalnih svetinja.
I evo nas kod još jednog razloga zašto u Srbiji danas razgovaramo o patriotizmu i nepatriotizmu u kulturi.

[restrictedarea]

NEPATRIOTSKO JE BEZBOŽNO
Veoma je važno pitanje kome i čemu služe umetnički kritički osvrti na prošlost, ta suočavanja sa zlom u sopstvenom narodu, to sladostrasno isticanje kolektivnog, nacionalnog greha i ponizno izvinjavanje u ime neidentifikovanih počinilaca. Podjednako je važno kojim glasom je autor bio dozvan, s koje strane inspirisan, čime podstaknut, da u svome ostvarenju i u svojim javnim nastupima izloži očekivan i tražen politički korektan uvid u zločinačku nacionalnu prošlost svoje zemlje i krvoločnu i primitivnu prirodu svog naroda.
Duže od deset godina politički korektan rad u oblasti  umetnosti bio je siguran garant da će knjiga biti otkupljena za biblioteke i da će se naći u famoznom katalogu kojim Ministarstvo kulture preporučuje dela domaćih autora stranim izdavačima, i obećava da će platiti njihove prevode, da će film ili pozorišna predstava dobiti novac od državnih institucija ili javnih preduzeća, da će likovno delo predstavljati Srbiju na nekoj inostranoj smotri, ili bar biti izloženo u prestižnoj galeriji u Beogradu, da će muzički komad biti izveden na nekoj uglednoj sceni. A moglo se očekivati i da će uvaženi autor dobiti neku nagradu u zemlji, pa čak, ako se lobi potrudi, i u inostranstvu.
E, tu prestaje priča o angažovanoj umetnosti. O probuđenoj savesti. O stvaralačkom nadahnuću. O katarzi. Tu počinje priča o prodaji. O aukciji. O rasprodaji. Ali, tu počinje i deoba umetnika na one koji znaju da ne vredi čoveku da zadobije čitav svet ako duši svojoj naudi, i na one koji to ne znaju. Ili ne mare.
„Po delima njihovim poznaćete ih“, rekao je Gospod. I još je upozorio da ne može loše drvo dobre plodove doneti.
Da, o patriotizmu i kulturi može se razgovarati i u svetlosti Jevanđelja.
Još od kad je pobunjeni arhanđeo otpao od Tvorca i Svedržitelja, u svetu traje neprestani rat između dobra i zla. Između Boga i Njegovog neprijatelja. To je rat za ljudske duše. A on se najefikasnije vodi preko kulture. I preko onoga što ljudima biva predstavljeno i ponuđeno kao kultura.
I u umetnosti, i van umetnosti, u svakodnevici, nepatriotsko je sve ono što služi Božjem protivniku. Što budi opake i prljave strasti u ljudima. Ono što truje ljudska srca. Što zagađuje duše i umove. Što razara porodicu, moralne vrednosti i tradiciju. Što decu čini agresivnom i bezosećajnom. Što devojke i mladiće pretvara u obamrle zavisnike od seksa „neopterećenog ljubavlju“, u manijakalne potrošače svakojake bofl robe i zombirane uživaoce jeftine zabave. Nepatriotsko je i ono što Beograd pretvara u grad splavova, kreštavih pevaljki u donjem vešu i njihovih raspomamljenih obožavalaca, u grad alkoholičarskih festivala i raskalašnog ludovanja.
Nepatriotsko je delo koje protivreči Božjim zapovestima. Koje se podsmeva veri, ljubavi i nadi. Koje se ruga dobroti i poštenju. Koje veliča laž i izdaju. Koje čoveka podstiče na zlo. Ma koliko bilo privlačno na prvi pogled, ma kako vešto bilo napisano ili naslikano, režirano ili komponovano. Veština nije dar. Dar je od Boga. Veština može doći i od Božjeg protivnika. Nepatriotsko je jer nije nadahnuto Duhom svetim. Nepatriotsko je jer je bezbožno. Jer je protiv čoveka i njegovog spasenja.
Rodoljubivo je delo kojim autor služi Bogu. Delo koje  podstiče ljude da budu dobri. Plemeniti. Pošteni. Moralni. Da više vole i bolje razumeju druge ljude. Da u drugima ne traže ono što ih od njih deli, već ono što ih sa njima spaja. Da čuvaju svoje duše. Rodoljubivo je jer je bogoljubivo. Jer je nadahnuto Duhom. Jer je Božje. Jer je za spas čoveka.

_______________

Saša Hadži Tančić, pisac
Žešćenje nad patriotizmom

Da li patriotizam pristaje uz vek, čija je prva decenija već za nama? Izmenjena slika sveta poljuljala je i tradicionalnu viziju nacionalnog saznanja o uslovljenostima i međusobnom prožimanju („umreženju“) po modelima novog univerzalizma: globalizma. Patriotizam danas razume se upravo u svetlu promenljivog odnosa nacionalnog i univerzalnog; nemoguće je sačuvati stare vidove ispoljavanja, nego ih osavremenjivati i bogatiti.

(NE)OBAVEZNI PATRIOTIZAM
Dok su patriotizmom bile prožete ranije epohe postojanja i razvitka srpskog naroda, samim tim obeležje umetničkim disciplinama i kulturi, danas tako zacelo nije. Ne samo da ne postoji jedinstvena koncepcija umetnosti i kulture, nego ni jedinstveni kriterijumi po kojima  bi se ona vrednovala.
Stoga danas patriota izgleda vanredno starinski. Ali ne mare za jedan drugi njegov lik, onaj u kojem je oličen red, poštenje, javna čestitost. Taj nesumnjivo najopevaniji junak iz bojevitih epskih dana, ta čovečina, veseljak i sused, prijatelj, prijatelj svih ljudi, ali i poslovni drug; hajduk od sve slobodne prirode, pa potonji gazda i građanin… A sad na dnu sveta. Vraćen pod guber. Tužen, optužen, uparničen. A ne da, da mu obuzmu dušu i misao.
Sa stanovišta umetnosti i kulture, patriotska obeležja nisu estetička obeležja, kažem kao pisac i umetnički stvaralac. Prevashodi umetnička realnost nad istorijskom pojavom, društvenom ulogom, dnevnoaktuelnim relacijama. Dakle, patriotizam nije nikakav kruti okvir u koji stvaralac sabija svoju umetnost, već pulsira zajedno sa samim delom, obitavajući po njegovim najsuptilnijim ravnima.
Kad to kažem, imam u vidu već navođeni primer Danteove „Božanstvene komedije.“ Možemo da se delu divimo, a da ne delimo pesnikova uverenja, mada, opet, neslaganje ne znači u isti mah i odbacivanje neraskidive ravni čitavog dela. Tomas Sterns Eliot je u eseju o Danteu rekao da se od nas kao čitalaca „ne zahteva da verujemo u ono u šta je Dante verovao, jer nam to ni za dlaku ne bi pomoglo da bolje shvatimo i ocenimo pesnika.“ Ali na kraju izlaganja svojih ideja o „Božanstvenoj komediji“, ipak je priznao da „u stvari, čitalac više uživa u poeziji ako deli pesnikove stavove.“ U istom smislu nisu univerzalni pesnici ni Homer, ni Vergilije, ni Milton, ni Gete, jer i njihova dela zahtevaju da se bar donekle, ako ne stavovi, prihvati prikazana vizija sveta.
Sve zajedno, u prirodi umetnosti i kulture ne može da stvori samo jednu apstraktnu shemu sveta sa kojom se svi ljudi slažu. Danas, takva slika nam se upravo nameće kao globalna, iako, nasuprot, ne može da postoji kako bez pojedinačnog i konkretnog, tako i parcijalnog (nacionalnog, regionalnog, ličnog). I zbog toga Dante može biti jedan od onih umetnika na čijim se delima zasniva estetsko jedinstvo pojedinih društvenih grupa, ali ne i globalno.
Njegošev „Gorski vijenac“, naša nacionalna biblija, pak, ima ne samo istorijsku nego i kosmičku, univerzalnu dimenziju.
Hoću da kažem da su velike umetničke vizije u većini slučajeva prožete nacionalnim (patriotskim) shvatanjima, mada nisu neophodna. Drugo je pitanje koliko je upravo danas patriotizam neobavezan, kad se srpski narod izvlači iz prinudne svakodnevice, traži nazad ugrožene prostore svoje geopolitičke nezavisnosti i slobode, uprkos globalističkoj usmerenosti modernih osvajača. Ali ne da se protivstavlja savremenim dostignućima u oblastima pozitivnih znanja i tehnološkog napretka, nego da zaštiti i unapredi celokupnu situaciju svoje zemlje u svetu. Jer dok se moderan svet proširuje, Srbija se sužava. Savremenoj Srbiji potreban je nacionalni program, oko kojeg će se okupiti takođe što veći broj zemljaka u rasejanju. Na nama je da ključno obnovimo srpsku jezičko-etničku paradigmu, da nacionalno pitanje postavimo prvenstveno kao kulturološko i civilizacijsko pitanje, za šta su nam neophodni ključni nosioci nove srpske državne ideje.
Kao zatočnici samo naše istine i pravde možemo (za)ostati u pogibeljnoj zabiti ovog vetrometnog dela kontinenta. S druge strane, prave nam neprilike, najgadnije petljavine, najgora moguća zlostavljanja; pogađaju u dno srca (vade ga). Poriču nam matične osnove nacionalnog bića, samobitnost.
Mora se priznati, međutim, da se još susrećemo sa izvesnim arhaičnim vidovima ispoljavanja, manirom i klišeom predstavljanja, presahlim stvaralačkim izvorima. Nije sav patriotizam u kostimiranoj folklornoj vrevi srbijanskih likova (sa svojim jelecima, turovima, šajkačama i opancima, teškim gunjcima i šubarama, obojcima). Nije patriotizam šta sve ne.

DEKADENCIJA PATRIOTIZMA
Kad smo već ovde gde smo – i jesmo – pazimo i na ono napred. I to je, naravno, naše. Da se razumemo, moglo bi možda biti od potrebe, to što je svet po mnogo čemu može biti i u pravu. Pa da se zamislimo – i jeste, bogami! Zar i to ne bi moglo biti patriotski!
Svaka dekadencija patriotizma ugrožava istinske razloge i smisao umetničkog stvaranja i kulture, što, sve zajedno, koriste za njegovo osporavanje i izuzimanje. Lažnim predstavama o književnim i kulturnim vrednostima, poricanjem ovdašnjih objektivnih merila „predstavnika“ jedne nad drugom Srbijom ima korena upravo u odnosu prema patriotizmu, dakle upravo u fenomenu u kojem se on vidi kao pogibeljna sila po stvaralaštvo. (Upravo čitam da, osim „dve Srbije“, postoje i „dve Amerike“; jedna, Linkolnova i Stivensonova; druga, Ruzveltova. Ali i da „jedinom supersilom“ vladaju nekakvi moderni superpatrioti.U Americi sve može, drugde nikako!)
Žešćenje nad patriotizmom, naime, ukazuje i na lična razračunavanja i korist. Pristrasni, onemogućavaju u „svojim listovima, časopisima i vizuelnim medijima“ kako bi se čula i „druga strana“. Pristrasne nalazimo takođe u poricateljima svega nacionalno opredeljenog, omalovažavanje svega što je u tom duhu postignuto, nipodaštavanje i prezrenje kulturne tradicije uopšte.
Posezanje u nečiju poetiku, i to tako presudilački svakako predstavlja ogrešenje o moralne i estetske norme. Time se omalovažavaju sva ovdašnja nastojanja da se umetnost i kultura prikažu u pravoj stvaralačkoj svetlosti. Hoću da kažem da je i našim umetničkim stvaraocima neophodan čitav svet za njihovo delo!
Posezanjem u jezičku kontaminaciju i njegovim rasparčavanjem, naši neprijatelji, domaći i strani, neprikriveno sprovode uvek „zapaljivu“ devizu „divide et impera“. Naši neprijatelji: potomci Ignacija Lojole, najamnici određenih službi, zatim moderno nazvani tajkuni i demokratizovane birokrate, frontalno pridobijaju pre svega inteligenciju, jer ona istupa u ime kulturnih i naučnih institucija i tzv. nevladinih organizacija. Jezikom se ponovo moramo braniti, ali i braniti srpski jezik. Neka se ima na umu da je našem narodu ipak važnija kašika od žlice, a ne samo da ima šta da se jede, pošto mu je i obed sve dramatičniji životni problem, uz okupacioni anglicizam, na nametnutom mu putu u (koju) Evropu.
Stradalnička, istorijska sudbina Srba ni u ovome veku ipak se neće završiti u tunelu bez izlaza, ma koliko to priželjkivali Brankovići svih vrsta i boja, totalitarističke svesti, udvorički i poslušnički poricatelji književnog i istorijskog nasleđa, mržnje prema svemu što nosi srpstvo. Osporavanje svega što je srpsko navodni je znak evropske emancipacije i modernosti među pojedinim intelektualcima „širokih svetskih vidika“, zapravo, ideološke pravovernosti mondijalizma i neoliberalnih ideoloških krivotvorenja umetničke stvarnosti. Uostalom, još je stari srpski književnik iz Dalmacije, Nikola Tomazeo, neslučajno zapisao: „Sve ono, što se pristoji inim državama, nije korisno za nas“.

_______________

Miki Manojlović
Uvod u fašizam

Danas je sve moguće, što će reći sve je dopušteno. Nažalost.
„Patriotska umetnost“ i „patriotska kultura“ u nepravilnim, ali upornim ciklusima bivaju nametani kao neophodnost u izbavljenju od nezaustavljivih socijalnih procesa.
Ukratko, kao i vaše pitanje, u svojoj biti umetnost, kada ona to zaista jeste, ne može biti nepatriotska.
Takozvana umetnost u želji da bude patriotska jeste suptilno grubi uvod u totalitarizam, fašizam, u našem slučaju neprosvećeni apsolutizam.

[/restrictedarea]