Patriotizam, kultura, umetnost (deo peti)

Da li je i na koji način moguće povezivati pojmove „patriotizam“ i „kultura i umetnosti“. U kakvom odnosu stoje ove pojmovi? Da li uopšte možemo govoriti o patriotskoj kulturi?

________________

Egon Savin, reditelj

Medijska promocija šunda – to je izdaja

Verovatno postoji patriotska, kao i izdajnička umetnost, ali samo u diktatorskim režimima… Moguće je, naravno, određena dela tumačiti tako da se stave u funkciju vlastodršca ili ideologije, ali takve rasprave vratile bi nas nepovratno u doba nacizma ili socijalističkog realizma. Umetnost je nužno izraz slobode čoveka da preispituje i vrednuje svet u svetlu sopstvenog svetonazora.
Ali danas je za nas mnogo važnije pitanje patriotizma u kulturi. Briga nadležnih da se umetnicima i intelektualcima omoguće uslovi za rad i život. Mi bi trebalo da stvaramo savremenu umetnost u meri svog talenta, da ogromnu srpsku tradiciju predstavimo svetu, da afirmišemo nove mlade umetnike, da stvaralaštvom omogućimo civilizacijski napredak našeg polupismenog naroda. To je patriotizam!
A finansiranje i medijska promocija šunda – to je izdaja!

________________

Molina Udovički Fotez, dramaturg, direktor Drame „Narodnog pozorišta“ u Beogradu

Visoki moral podrazumeva i iskreni patriotizam

Mislim da nijedan istinski umetnik stvarajući svoje delo ne bi trebalo da obraća pažnju ni na koji drugi kriterijum osim estetskog. Kadgod je nešto važnije od kriterijuma kvaliteta, to može da uvede umetnika u zamku autocenzure i tako sputa stvaralačku slobodu bez koje nema velikih umetničkih dostignuća. Takođe, verujem da je svaki istinski umetnik i visoko moralna ličnost. Visoki moral podrazumeva i iskreni patriotizam kao jednu od najznačajnijih ljudskih vrednosti.
Ne mogu, a da ne spomenem jednu od najvećih srpskih slikarki – Nadeždu Petrović, koja je umrla od tifusa 1915. godine, negujući kao dobrovoljna bolničarka ranjenike sa fronta u bolnici u Valjevu. Njene muze  su ućutale u odsudnom vremenu za rod i otadžbinu kojima je pripadala.
Tomas Man je pak, već ovenčan „Nobelovom nagradom“, još 1933. godine napustio domovinu predosetivši strahote nacizma. Proglašen je nepatriotom, oduzeta mu je imovina… Nikada se u Nemačku više nije vratio, a svakako jeste i biće jedan od najznačajnijih njenih književnika.
U okupiranom Beogradu tokom Drugog svetskog rata živeo je družeći se samo sa sopstvenim muzama i pišući svoja najbolja dela – Ivo Andrić. Kada je dobio „Nobelovu nagradu“ proslavio je, naravno, i narod i državu kojima je pripadao.

________________

Dragan Jovanović Danilov, pisac

Patriotizam – kodeks časti ili gest histerije

Ne mora uvek pojam patriotizma da prate pompezna retorika i dekoracija, ali ni povezivanje s nečim preživelim, okamenjenim, mrtvim. Danas, ovaj pojam lišen je dubljeg smisla i gotovo izjednačen s praznoverjem. Otuda je veliko pitanje koliko patriotizam kao kodeks časti danas, kada je „anarhija provalila svetom“, ima snage da aktivira javnu energiju? I da li je patriotizam danas model humanosti, elementarni gest histerije ili puki fetiš? Da li je biti patriota pohvala ili pogrda? Ljudi zasigurno nisu rođeni kao patriote, a, opet, osećanje patriotizma nije rezultat racionalne odluke pojedinca. Patriotizam je naprosto arhetipsko ukazanje, kôd ugrađen u čoveka, univerzalizovana transiracionalna šifra, čak originalni kliše. Bilo kako bilo, moramo biti spremni da prihvatimo činjenicu da svaki oblik patriotizma nastaje kao reakcija na duh vremena.
Patriotizam je u osnovi mitsko-kultski fenomen, neraskidivo povezan s pojmom heroizma i viteštva. Nije mali broj ljudi koji u patriotizmu kao takvom pronalaze ličnu ostvarenost. Takođe nije redak slučaj da se patriotizam razbukti u ludost, besnilo i istorijsku shizofreniju. To se događa kada se bit čiste patriotske ideje izjednači sa kultom mrtvih i nacional-militarističkim obožavanjem junaka. Najopasnije je kada patriotizam poprimi obol fanatične ideološke indoktrinacije ili nasilja koje na okolinu, po pravilu, deluje traumatično. Nasilno i napadno uzdizanje patriotizma kao gesla i kao programa, njegovo veličanje po sebi, zasigurno je znak slabosti i krize jedne kulture.
Ne delim, dakle, idolatrijski stav prema patriotizmu. Moje je mišljenje da se patriotizam u klasičnom obliku potrošio kao istorijska snaga. Jasno je da je pojam patriotizma danas na neki način demodiran. Ali, patriotizam ne mora nužno biti relikt prošlosti ili umirujuća iluzija. Patriotizam je vitalan i emancipatorski kada je organski deo bića, a ne kada je nešto hinjeno, socijalno nametnuto, histerično naduvano i varvarski oholo. Patriotizam je vrlina kada nastaje iz samopoštovanja koje je posledica vrline. Tek takav patriotizam vodi od silovitih i varvarskih nagona ka miru i katarzi. U takvom patriotizmu prepoznajem viziju jedne više čovečnosti, ljudske hrabrosti i kodeksa časti na višem stepenu. Kao i Drije la Rošel, u intelektualcima i piscima staromodno vidim etičke uzore i svetionike koji imaju neuporedivo veće dužnosti i odgovornosti od ostalih ljudi.
Neću reći ništa novo ako konstatujem da smo okruženi preobiljem pseudointelektualnog otpada. Sećate li se titoističke faune koja je sebe nazivala „nezavisnim intelektualcima“? I danas takvih parazita ima tušta i tma. Čovek koji je suštinski nezavisan, to ne ističe. I čovek koji je patriota, to ne ističe. On to, jednostavno, jeste. Pa da li je onda, iz ove perspektive, verodostojna nacionalna elita sačinjena od „internacionalistički“ opredeljenih Marka Ristića, Koče Popovića i Radomira Konstantinovića, čija „Filozofija palanke“ u evropskom filozofskom kontekstu ostade bez ikakvog odjeka ili su to protagonisti srpske kulturne renesanse: Crnjanski, Nastasijević, Vinaver, Rastko Petrović, Vujić, Dvorniković i, danas,  Milovan Danojlić?
Pisac, umetnik je neko ko je po prirodi stvari oslobođen svake kulturne predrasude. Međutim, samo kroz nacionalno može da se zasnuje patriotsko i internacionalno. Kako proročki zvuče reči Momčila Nastasijevića (onog Nastasijevića kod koga je „znameniti“ Konstantinović video, zamislite, mržnju prema Zapadu): „Gubimo sve više ključ svoje tajne. Treba velikog posta i kajanja. Ništa od opšte čovečanske vrednosti nije postalo slučajnim ukrštanjem spolja. Kobna je obmana posredi. Svima pripadne samo ko je korenom duboko prodro u rodno tle.“ Nastasijević zapravo govori ono što je pre njega govorio i Volter: „Treba obrađivati vlastiti vrt“. A to je najteže. Navedimo primer autentičnog i jednog od najvećih pisaca našeg vremena Karlosa Fuentesa, koji je to pokazao kroz roman „Tera nostra“. U pitanju je remek-delo pripovedačke umetnosti, čudesna barokna tapiserija epskih proporcija. Roman koji ponire u prošlost Starog i Novog sveta, preispitujući mitove nasleđene od očeva i to hrišćanske, jevrejske i islamske. Ova knjiga može da bude udžbenik piscima kako kroz nacionalni identitet može da se afirmiše patriotsko, ali i kosmopolitsko i univerzalno. Zato se okrenimo i Fuentesu i Milošu Crnjanskom, najprefinjenijem našem umu i najuzvišenijem srcu, piscu koji je shvatao metaistorijske perspektive, procese i suštine i video svetske panorame. Za mene je patriotizam i misija Crnjanskog jedna od najdubljih zagonetki srpske kulture. Samo sledeći takav patriotizam i takvu misiju možemo da postanemo deo nadnacionalne evropske umetničke kulture.
Nije se, dakle, poželjno igrati sa paklenom napravicom zvanom patriotizam. Zapaljiva je to sklopka i poprilično eksplozivna. Po mom poimanju, biti patriota to znači biti samotni individualac koji piše iz čiste lične obesti, ali za svoje pleme zalaže se sve do žrtvovanja samog sebe. Takav samosvesno organizovan pojedinac makar ima pravo da kaže: „Želim drugačiji svet od onog koji vas čini srećnim.“ Ovoga časa padoše mi na um reči čečenskog teroriste tokom opsade pozorišta u Moskvi: „Na kraju ćemo mi pobediti, jer smo spremni da umremo, a vi niste.“ Taj Čečen prema kome, da se razumemo, ne gajim nikakve simpatije naterao me je da se zamislim nad pitanjem: a za šta smo mi spremni da umremo? I da li smo spremni da s fanatičnom posvećenošću sačuvamo svoj jezik i kulturu?
Što se mene lično tiče, patriotizam je ono što svakodnevno osluškujem na Bajlonijevoj staroj i učenoj pijaci. To Dionisovo pozorište pozorje je literarne moje uobrazilje i sveukupne dramaturgije, što budi čežnju za zaboravljenim svetkovinama i karnevalskim komešanjima. To je čitav živi muzej reči, jednako bogat kao „Prado“ ili „Ermitaž“ slikama. Seizmološka stanica u kojoj, okružen ljudima, osećam potrese neprimetne za ostali svet. Patriotizam je i ono što sam osetio kada sam pred dvesta ljudi iz celog sveta jedne avgustovske večeri, u dvorištu katedrale u Lodevu, na jugu Francuske, dva sata čitao svoje pesme na srpskom i francuskom jeziku i drhtao. Eto, to je moj patriotizam. Od svih rekvizita rodoljublja, najviše držim do srpskog jezika i do dubokog oranja u njemu, ma koliko to ignorantskom uhu patetično zvučalo. Pisac ima svoju knjigu i svoju pesmu – ona je njegova jedina istina i njegov jedini autentični patriotizamPodnaslov

________________

Posle dužeg razmišljanja da li da Vladimira Kecmanovića zaštitimo od njega samog, uredništvo našeg lista odlučilo je da njegov najnoviji prilog diskusiji sa zamenikom glavnog urednika „Pečata“ Aleksandrom Dunđerinom ipak objavi. Činimo to, svesni da Kecmanovićev tekst ne zadovoljava ni minmum standarda na koji su  čitaoci našeg lista navikli (zbog čega im se unapred izvinjavamo), a  uz to razotkriva ličnost potpisanog autora (Vladimira Kecmanovića) umesto da pobije argumente onoga s kime autor pokušava da polmiše. Posle ovakvog Kecmanovićevog „odgovora“ stavljamo i tačku na njegovu polemiku književnim kritičarem i zamenikom glavnog urednika „Pečata“. Da bismo Kecmanovića spasli od još jedne njegove reakcije; ako mu ima spasa…

Uredništvo „Pečata”

Dunđeraj

Vladimir Kecmanović, pisac

Iako sam ga u prethodnom tekstu dobronamerno posavetovao da se za promenu pozabavi sobom, Aleksandar Dunđerin nastavlja da demonstrira opsednutost mojim  „slučajem“. Čak i ako bismo apstrahovali homoseksualne konotacije koje fascinacija osobom istog pola nužno nosi, a koje se nipošto ne uklapaju u profil jednog deklarisanog turbopatriote, već sam strah od pokušaja autopercepcije upućuje na unutrašnje probleme koje je nemoguće rešiti piskaranjem beslovesnih novinskih tekstova, pa ne bi bilo loše ukoliko bi se pacijent obratio najbližoj nadležnoj ustanovi.
A šteta što je tako i što Dunđerin nema hrabrosti da se, bez medicinske pomoći, pošteno i obuhvatno suoči sam sa sobom. Kada na trenutak sakupi muda da slabašnom egu pretpostavi još slabiji superego, pokaže se, naime, kako mu sasvim lepo ide.
U prvom pamfletiću koji je u ovoj polemici sklepao, primetio je, tako, da je „žalosno što je umesto patriotizma, kulture i umetnosti, centralno mesto jednog priloga zauzeo potpisnik ovih redova“, to jest on. I bio je u pravu.  To zaista jeste žalosno, budući da njegova malenkost ni sa kulturom, ni sa umetnošću, a boga mi ni sa patriotizmom, nema ama baš nikakve veze. Nesporazum je jedino u tome što ga u vezu sa ovim pojmovima nisam doveo ja, nego redakcija „Pečata“, koja ga je rasporedila da se bavi stvarima u koje se razume kao izvesna Marica u izvesni organ.
U novom pamfletiću, opet, sasvim tačno primećuje kako je posao „kritičara“ da pisce „kritikuje“, a ne da im služi kao inspiracija za satirične tekstove. Čak pošteno priznaje i da je zbog toga zabrinut. Ali, eto ti ga, opet taj nesrećni ego, koji mu ne dozvoljava da misao dovede do logičnog kraja. Iliti – do logičnog pitanja zašto je to tako. I još logičnijeg odgovora – zato što on, to jest Dunđerin, i nije kritičar, nego budala.

RASTAJEMO SE MI
A kad  slabašan ego povrati dominaciju, još slabiji superego se negližira i vrati u podređenu poziciju. I onda – ode mast u propast. Nastavlja se ponavljanje jednih te istih fraza.
Pošto je ponovio konstataciju da sam preterano sujetan (nemam pojma zašto, kad smo se oko toga već složili) i dodao da sam nedarovit (blagodarim), Dunđer(in) čitaocu otkriva da sam dva teksta posvećena njegovoj sličnosti i nedelu pripremao tri godine. Logika se ponovo ispostavlja kao jedna od brojnih Dunđerovih slabih strana. Ako sam, naime, prvi tekst i pripremao tako dugo, kako je moguće da sam toliko spremao i drugi, koji je odgovor na dunđersku brljotinu od pretprošle nedelje? Istina, i tu postoje dva moguća objašnjenja, samo što „Pečatovoj“ Sonji Biserko nijedno od njih ne ide u prilog. Ili sam ja vidovit, pa sam još pre tri godine znao šta će „vrli“ kritičar da mi odgovori ili je autošovinistički bolesnik Petar Luković, kamufliran u liku feminiziranog šatro rodoljuba, u svojoj tupavosti toliko predvidljiv da sam sadržaj njegove neinventivnog reagovanja, i bez proročkog dara, još onomad mogao da izdeklamujem.  Kao preterano sujetan, voleo bih da je tačan prvi odgovor, ali mi se sve čini da bi mudro bilo zaokružiti odgovor pod b.
Dunđer neka sam odluči šta mu se više ili manje sviđa ili ne sviđa.
Da li iz jednog ili drugog razloga, uglavnom, još pre tri godine mi je, kako ispada, bilo  jasno da će, za razliku od prvog odgovora, koji je, očekivano, bio predvidljiv i neinventivan, njegov drugi odgovor takođe biti i predvidljiv i neinventivan, ali uz to i nepodnošljivo dosadan, te da ću trećim tekstom, koji upravo pišem, polemiku s njim zapečatiti, i to ne samo zato što mi ne pada na pamet da na njegovu gnjavažu dalje trošim reči, nego i zato što ne dolazi u obzir da njegove budalaštine dalje čitam. A to je, čak i za dopisivanje sa tako predvidljivim tipom, ipak nekakav preduslov.
Elem, pošto ovim tekstom od apsurdnog pokušaja razmene mišljenja sa čovekom bez mozga odustajem, red je da ga za rastanak „ispoštujem“. Trudiću se, dakle, da budem što je moguće manje ironičan, s pustom nadom da bi tako ponešto od onoga što govorim u jednoj šupljoj tintari, ipak, moglo da se zadrži duže od sekunde.

PARALELO MOJA, PREĐI NA DRUGOGA
Slažem se sa Dunđerinom i da su titoističke paralele odvratna stvar.  Ali, opet, ni tu nisam kriv ja, nego upravo samoproglašeni „patriotski“ komesar za „kulturu“, koji se svim silama trudi da književnu scenu pretvori u poligon za njihovo uspostavljanje.
Kome nije jasno o čemu govorim, neka pročita moje prethodne tekstove, i neka apeluje na zamenika glavnog i odgovornog urednika da se ne ponaša kao hibrid cenzora i pijačnog prevaranta, te da moj prvi tekst, od kojeg je polemika i počela, pusti na Netu, umesto što doziranjem informacija svoju bruku pokušava da učini manjom nego što jeste.

RAZMIŠLJAJU SAMO KUKAVICE?!
Dunđer kaže kako uživam u udobnoj poziciji „antimaterije“ i  „antiduhovnosti“. Siguran da mu ni samom nije jasno šta je time hteo da kaže. Ali, zahvaljujem. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je osobi sa nespornom materijalnom egzistencijom (cenim je na oko osamdeset kilograma žive vage), ali izvesno operisanoj od inteligencije, o duhovnosti da ne govorimo, trebalo dosta muke da pomenutu besmislicu sroči. A trud bi trebalo poštovati, s čim bi se, verovatno, složila i famozna Dunđerinova učiteljica koja procenjuje usklađenost rada sa zadatom temom i idejom.
Kako bilo, način na koji stavove iznosim u javnosti Dunđerin očigledno nije u stanju da razume, pa mu se čini da sam (n)i Hag (n)i Mladić, (n)i Karadžić (n)i Mesić, (n)i Rusija, (n)i NATO, (n)i Kacin, (n)i Rogozin…
Pošto sama formulacija upućuje da Dunđerin svaku nijansu u mišljenju, pa čak i samo  razmišljanje doživljava kao kukavičluk i konformističko prikenjavanje iz „mapetovske lože“ –  dok je horsko izvikivanje parola, biće, čist intelektualni heroizam –  učiniću mu plezir i pokušati da se, barem prema nekim od pomenutih ljudi i institucija, odredim  što jasnije i što jednoumnije, e da bi, možda, uspeo da me shvati.
O Mesiću mislim sve najgore, što sam jednom prilikom javno stavio do znanja. O Haškom tribunalu još i gore, što sam, takođe javno, ponovio više puta. O Karadžiću i Mladiću javno nisam izgovorio, niti ću izgovoriti  nijednu ružnu reč, zbog toga što su podvrgnuti političkom procesu u kojem kadija i tuži i sudi, dok su oni koji su kadiju imenovali sebe proglasili imunim od odgovornosti za bilo koji zločin.
O Rusiji i NATO-u, Kacinu i Rogozinu, niti sam javno govorio, niti me je ko javno pitao. Ukoliko Dunđerina zanima šta o tim  pitanjima mislim – opet „izjašnjavanje“ – neka pristojno pozove i traži intervju. A ja ću da razmislim da li ću mu ga dati.

ANONIMUS
Što se tiče primedbe da u tekstovima ne imenujem ljude koje napadam, ona je samo delimično tačna. Ljude koje napadam, a koji su široj javnosti poznati, imenujem jer njihovo pominjanje ima smisla. Anonimne tipove, budući da ih pominjem kao primer, zbog debilnih razmišljanja koja predstavljaju simptome besmisla koji nas okružuje, ne oslovljavam jer njihova imena javnosti ništa ne znače, a nemam nameru da ih reklamiram.
Na primer, ako u budućnosti, u mediju koji nije „Pečat“, budem javno analizovao neku Dunđerinovu mudrost, neću pomenuti autora, pošto za njega gotovo da niko živ nije čuo. Pa čak – eto još jednog razloga daise zabrine –  ni većina čitalaca „Pečata“ nije uspela da ga zapazi i zapamti, uprkos „vrlim“ kritikama i zvučnoj tituli u impresumu. U prethodnih nekoliko nedelja više vernih pečatovaca me je pitalo: „A boga ti, Dunđerin, ko je sad pa taj?“
Slično kao sa čitaocima stvar stoji i sa „Pečatovim“ saradnicima. Niz učesnika u anketi o „patriotizmu, kulturi i umetnosti“ dalo je odgovore po ocenu Dunđerinove  „kritičarske“ prakse jednako pogubne ili čak pogubnije nego što je moj. Ali ga niko od njih nije ni pomenuo. Da li zato što ni oni za njega nikada nisu čuli ili zato što nalaze da, kao što je primetio sam Dunđer, kulturu, umetnost i patriotizam nije primereno vezivati s njegovim imenom – još je jedna u nizu nezgodnih dilema.

NJIH  DVOJICA, A DUNĐER I „PEČAT“ SAMI
Dunđer kukumavči što ga Dejan Stojiljković i ja „čoporativno“ kukavički napadamo, kao da je polemika obračun motkama, pa su četiri ruke i dve motke jače od para ruku sa samo jednom močugom. A čak i kada bi bilo tako, prigovor opet ne bi bio na mestu, pošto „kritičar“ ima bogom dano pojačanje, u vidu buzdovana koji ponosno nosi na ramenima.
Kukavica je zapravo Dunđerin, koji nema petlju da tri rečenice sastavi u svoje ime, a da se ne sakriva iza firme „Pečata“. Ko napada njega, napada „Pečat“ –  tako funkcioniše čoporativna, antiintelektualna (ne)svest.  A ja, kaže, i njega, i „Pečat“ mrzim.
Ne mrzim čak ni njega, njega žalim. A što se ove polemike i „Pečata“ tiče, mogu samo da primetim kako im Dunđerin u ulozi književnog  kritičara, kao što sam već napomenuo, i nije baš srećno rešenje. Zamenik glavnog i odgovornog urednika – to je sasvim okej, pošto može da znači sve i ništa. Recimo, to može da bude lep način da se ambiciozan i vredan,  a nesposoban novinar motiviše na poletno obavljanje korisnih, a neatraktivnih poslova, kao što su kurirske delatnosti,  nameštanje zavesa, trčanje po burek i srodne aktivnosti. Ali, „književni kritičar“, baš kao i književni kritičar, mora nešto i da piše. A tu nastaju ozbiljni problemi.
No, eto, ukoliko želi da  dokaže kako ga u „Pečatu“ neko za nešto ozbiljno, ipak, pita – tačnije, ako oni koji se u „Pečatu“ stvarno pitaju odluče da mu daju da „obrne krug“ – i ukoliko želi da se dokaže kao zaista hrabar, a ne hrabar „kakve li hrabrosti“, te u skladu s tim upriliči ravnopravnu polemiku, predlažem mu da opremom teksta mom odgovoru na njegovu bljuvotinu obezbedi ravnopravne uslove. A to bi značilo da moj tekst opremi svojom fotografijom, kao što je svoj opremio mojom, i da ispod fotografije pusti sledeće pitanje:
„Zašto bi i za Aleksandra Dunđerina i za srpsku književnu kritiku bilo bolje da rečeni olovku nikada nije uzeo u ruke?“

SIROMA’ JE, AL’ JE BESAN
Postoje ljudi koji nisu lepi, ali su zato glupi.
Da li aludiram na Dunđerina? Ma jok. Pravim uvod za još jednu paralelu. Da li titoističku ili ne – to znaju samo đavo i zamenik glavnog i odgovornog urednika.
Iako jednouman, Dunđerin je, naime, nekonzistentan.
U negdašnjim osvrtima na moje romane, „Pečatov“ nosač bureka je nacionaliste upozoravao kako me bez osnova prisvajaju. Sada, opet, tvrdi da me nacionalistom proglašavaju antipatrioti. I ‘ajde, čik neka kaže kako te dve teze nisu u koliziji, pa da vidimo ko je na liniji Sonje Liht.
Koliziju između njegovih prethodnih i sadašnjih ocena mojih romana ostavljam bez komentara. Iako ne spadam u pisce kojima je strano da drvenim kritičarima natrljaju nos, nalazim da Dunđerovi biseri dovoljno govore sami za sebe, pa ih valja ostaviti nebrušene i netaknute, kao primer kritičarske nekompetentnosti, ljudskog nemorala, duhovnog pigmejstva i mentalne retardiranosti.
Ipak, najkomičniji izraz Dunđerove nedoslednosti jeste činjenica da mi u istom tekstu poručuje kako sam nedarovit i savetuje me da zagrejem stolicu kako bih napisao „valjano književno delo“.
Iako nisam jednouman, nisam ni nekonzistentan, pa će moj savet Dunđerinu biti lišen logičkih kalambura. Pošto je nenadaren i blesav, neka stolici, peru, pisaćoj mašini ili kompjuteru  (osim da na „istom“ igra što jednostavnije video-igrice) ne prilazi ako boga zna.
Znam da me neće poslušati, ali sam barem rekao i spasao dušu. Njegovo žvrljanje je svakako problem „Pečata“, a ne moj.