Patriotizam, kultura, umetnost (deo četvrti)

Ubitačnu minu, onu od koje u javnom životu i svetonazoru moćnog „kruga dvojke“„pogibija ne gine“, ministar kulture Bratislav Petković zasejao je sam – učinio je to izjavom: „Umetnost mora da bude patriotska, zato moramo da aktiviramo ljude koji su skrajnuti. Da insistiramo na tradicionalnim nacionalnim vrednostima…“
Od ovog broja „Pečata“, u saradnji sa našim intelektualcima, umetnicima i kulturnim poslenicima pokušaćemo da odgovorimo na pitanja: Da li je i na koji način moguće povezivati pojmove „patriotizam“ i „kultura i umetnost“. U kakvom odnosu stoje ovi pojmovi? Da li uopšte možemo govoriti o patriotskoj kulturi?

 

_______________

Dušan Kovačević, dramski pisac

Mi ovako izgledamo?

Ovo pitanje kao „problem“, postavljeno je, verovatno, i pre dvadesetak hiljada godina u pećinama Španije, kada je „umetnik“ na (danas) čuvenim zidovima pećina naslikao scene iz lova. Gospodar plemena, a i pojedini lovci, upitali su „crtača“: Pa, zar smo mi ovakvi? Kakva  si ovo čudovišta nacrtao?  Mi ovako izgledamo?
Istorija umetnosti je istorija borbe pojedinca i onih koji kontrolišu „količinu slobode“.
Kad su vitezovi jurili Servantesa da ga skrate za glavu, jer ih je ismejao i od njihovih herojskih, patriotskih podviga, sačinio životopis jedne „sakalude“, nesrećni pisac nije mogao ni da nasluti da će njegov roman, nekoliko vekova kasnije, biti proglašen za jednu od najznačajnijih knjiga ikad napisanih.
Gde počiva Mocart?
A gde „počivaju“ „Mocartove kugle“?
Sterija nije video „Rodoljupce“ na sceni, a Nušić jeste „Sumnjivo lice“ nekoliko decenija kasnije, kada se smirila hajka na „sumnjivi“ komad.
Tolstoja crkva i danas gleda malo „popreko“.
Kulturna dobra – književnost, slikarstvo, muzika, arhitektura… – „dele se“ samo na vredna i trajna i na bezvredna od samog nastanka.
Svako izuzetno umetničko delo je, istovremeno, i „patriotsko“, jer je trajan ponos naroda u kojem je nastalo.
Santa Maria della Salute.

U Beogradu, septembra 2012.

_______________

Aleksandar Dunđerin

Namćori iz lože „Mapet šoua“

Odgovor Aleksandra Dunđerina na tekst „Kajem se“ Vladimira Kecmanovića, objavljen u prošlom, 232. broju „Pečata“

Skromno književno delo jednog pisca i njegova ogromna, delu potpuno nesrazmerna sujeta – dva su elementa koja bi najbolje mogla da opišu „slučaj Vladimira Kecmanovića“. Zato je i dosadašnja polemika Kecmanovića sa mojom malenkošću možda i najsuvislije štivo u njegovoj karijeri. Ali, obojica bismo morali da se zabrinemo zbog te činjenice: ja zato što mi je i posao i namera da kritikujem, između ostalog i nabusite pisce poput njega, ne da ih inspirišem; on zato što će kad-tad morati da sastavi i nešto što nema veze sa mnom, čime rizikuje da će se ponovo suočiti sa svojom nedarovitošću. Drugim rečima, neće moći da prepisuje od Sonje Liht.
O tome kasnije.
Razlog zbog kojeg Kecmanovićevi poslednji istupi u „Pečatu“ kvalitativno odskaču od njegovog ranijeg književnog i publicističkog opusa, leži u sastojku od kojeg se on donedavno panično sklanjao, ali ga je zato u ovoj raspravi nemilice trošio. To je iskrenost. Javnost je, naime, tek u leto 2012. saznala šta Vladimir Kecmanović zaista misli o čitavom nizu važnih, pa i suštinskih pitanja. Do tada je Kecmanović bio i Hag i Mladić, a istovremeno ni Hag, ni Mladić; bio je i za NATO i za Rusiju, a ipak ni za NATO, ni za Rusiju; slagao se i sa „Pečatom“ i sa „Politikom“… Pardon, ne „Politikom“, nego „Peščanikom“. Sa „Pečatom“ se može porediti samo ono što je u istu ravan već nagurala Sonja Liht.
I o tome kasnije.
Ugnježđen u udobnoj poziciji antimaterije i antiduhovnosti, Kecmanović se sve do leta 2012. godine kvazinačelno protivio svemu i svačemu, galameći kako su mu mrski svi poznati aršini, osim njegovih ličnih, koje je sakrio u svoju duboku, Ustavom zaštićenu intimu. Tu su poziciju osmislili i zauzeli majstori koji su od svake epizode „Mapet šoua“ gledali samo poslednja dva minuta, pa su poverovali da je najveće dostignuće oponašati čuvene namćore sa balkona: ni u čemu učestvovati, ali po svemu pljuvati. Da, sa balkona se može režati i na Karadžića i na Mesića, i na Kacina i na Rogozina, i na „Pečat“ i na „Utisak nedelje“… Pardon, ne na „Utisak nedelje“, nego na „Peščanik“.
Mada je manje unosna od pozicije „drugosrbijanaca“, kao što je Kecmanović sračunao, pozicija antimaterije i antiduhovnosti svakako je i manje zahtevna, zbog čega joj toliko i hrle osobe svesne svoje uskraćenosti u darovitosti (takve osobe, uvek kada bi po nekom pitanju trebalo da iznesu stav ili da se opredele, izdignu se iznad problema, i sa tih visina im sve izgleda isto). Zato i skaču za grkljan svakome ko pokuša da ih istera na čistinu.
A kako je to Kecmanović isteran na čistinu? Krajnje nenamerno! Samo mu je ponuđeno da napiše tekst na temu „Patriotizam i kultura“. „Pečat“ mu je zatražio, nesvestan šta čini, upravo luksuz kojeg se on, kako bi prigrabio ostale raskoši, odrekao na samom početku: iskreno mišljenje. Odakle nam pravo da od njega tražimo da se izjasni o nečemu? Šta je „Pečat“, časopis ili preki sud? Ko se to usudio da remeti njegov disidentski mir? (Da, „disidenti“ poput Kecmanovića upravo su i jedinstveni po tome što imaju svoj spokoj).

TITOISTIČKE NASILNE SIMETRIJE
Sada kad smo ga uznemirili, moramo da trpimo njegovu srdžbu. A bije ga glas da je vrli polemičar.
Istina, njegova dva polemička teksta objavljena u „Pečatu“ brušena su bezmalo tri godine. Tri godine, naime, Vladimir Kecmanović oštri pero i smišlja kako da napakosti „Pečatu“ zbog toga što se u njemu – povodom knjige „Top je bio vreo“, a u okviru šireg teksta „Zablude o patriotizmu u srpskoj kulturi“ (2009) – književni kritičar, a uz to još i zamenik glavnog urednika – usudio da primeti kako nešto ne štima u tome što Kecmanovića drugosrbijanci proglašavaju za „srpskog nacionalistu“ i „fašistu“, kada je ovaj lepo opisao kako srpska vojska tamani u Sarajevu koga god stigne – i muslimane, i Hrvate, i svoje (valjda svoje!) sunarodnike Srbe. Tri pune godine naš vrli polemičar, kojem je povređena „umetnička sujeta“, ne može da sroči odgovor (u međuvremenu guta i „uvredu“ da je njegov novi roman „Sibir“ bezvredna knjiga), a kada napokon sakupi hrabrost da svom silinom udari na to ogavno glasilo staljinističke Srbije, kao da ne može to da učini sam, već mu u pomoć priskače „prijatelj“ Dejan Stojiljković (tekstom veoma domišljatog naslova „Evo, ovako…“, objavljenim u listu „Danas“, 30. avgusta 2012. godine), da udruženim snagama, čoporativnim napadom (kakve li hrabrosti!), razotkriju i unište „Pečatove“ političke komesare.
(Reč je, inače, o Stojiljkoviću koji je odjednom postao „patriotizmom“ nadahnuti pisac, autor najavljenog petoknjižja o Kosovskom boju. Samo što u prvom tomu tog dela Stojiljkovića ne inspirišu baštinici kosovske misli, nego autori poput Kolina Falkonera ili Frederika Eštona. Otuda junaci „Dugih noći i crnih zastava“ više podsećaju na Sulejmana Veličanstvenog ili Luna kralja ponoći, nego na kosovske zavetnike).
Greška, upravo Vladimir Kecmanović i njegovi „prijatelji“ pisci, kojima se u „Pečatu“ priviđaju Staljin i politički komesari, oblikuju svoje tekstove po metodama svojstvenim za titoističko vreme – „nasilnim simetrijama“ (kojima je inače odana Kecmanovićeva sestra po mržnji prema „Pečatu“ i strahu od istog, Sonja Liht). „Pečat“ i „Peščanik“ su, po njima, dva pola istog zla. Suludo je ovom prilikom opisivati ideološke i vrednosne razlike između „Pečata“ i „Peščanika“, objašnjavati kako nije isto četiri godine biti antirežimsko glasilo koje opstaje zahvaljujući svojim čitaocima, i biti deo mnoštva elektronskih antipatriotskih i antisrpskih medija, koji preživljavaju jedino uz pomoć novca otvorenih neprijatelja Srbije.

NEDOVOLJNO KAJANJE
E, u tim, medijima, poput, na primer, televizije „B92“, „srpski nacionalista“ i „fašista“ Vladimir Kecmanović bio je veoma čest gost. I nikada, učestvujući, recimo, u „Utisku nedelje“ ili, pak, pišući kolumne za „Politiku“, nije bio tako oštar prema domaćinima (mada, možda i jeste, samo što to niko nije primetio, jer je Kecmanović poznat po kolumnama u kojima napada ljude šifrovano, da im ni ime ne pomene) kao prema „Pečatu“, u čemu se prepoznaje ne samo Kecmanovićev kukavičluk, već i otvorenost našeg časopisa. Najviše što je u pomenutim medijima Kecmanoviću bilo dozvoljeno jeste da povremeno polemiše sa najradikalnijim drugosrbijancima. O svim drugim temama, ključnim za nacionalnu kulturu ili nacionalnu politiku, Kecmanović je ostajao nem i delovao kao đače prvače.
Da, u pravu je Kecmanović, niko ga do sada nije okvalifikovao kao drugosrbijanca. Naizgled, on to i nije. Svesno ili nesvesno, pristao je da u medijima bude poželjan Srbin za izoštravanje stavova najokorelijih drugosrbijanaca, koji ga vodaju sa jedne na drugu televiziju. Pisac koga su upravo drugosrbijanci proizveli u „srpskog nacionalistu“ i „fašistu“, kako bi im bio zgodna vreća za udaranje, kako bi fingirali sukob sa neistomišljenikom; kako bi se do mile volje iživljavali nad Srbijom i srpskim narodom.
Tužno je što im je on izgleda poverovao da je nacionalista.
Uostalom, ima li boljeg dokaza da Kecmanović nije srpski nacionalista od njegova poslednja dva priloga, objavljena u okviru temata „Patriotizam, kultura, umetnost“? Kecmanoviću se zaista nezasluženo lepe različite etikete, iz raznih, njemu važnih medija. Te kvalifikacije odista ne mogu da se pripišu autoru koga nadahnjuje tema zločina srpske Vojske u Sarajevu. Ali isto tako, to nimalo ne otklanja sumnju da je po stavovima, razmišljanjima i metodama rada veoma blizak baš onima koji ga lažno optužuju da je „srpski nacionalista“ i „fašista“.
Dakle, nije se Vladimir Kecmanović dovoljno pokajao. Kajanje mora da bude iskreno, bez ironije kojom naš vrli polemičar, očigledno, ne ume da barata. Zato mu je najbolje da pokuša da kontroliše svoju sujetu, zagreje stolicu, i napokon pokuša da napiše valjano književno delo. Da ne bude tačno ono, što je još koliko juče rečeno povodom Kecmanovićevog „angažmana“: „Nije još ni krenuo, a njega već nema“.