Medijski kameleoni

Piše Svetlana Vasović Mekina

Srpska javnost je sve češće žrtva „virtualne stvarnosti“, u koju je uvlače pojedini beogradski mediji. Paralelnu stvarnost grade ne samo novinarske kuće bliske Tadićevoj i Đilasovoj Demokratskoj stranki, nego i one koje nekritički prenose informacije iz stranih novina, pri čemu domaćoj publici serviraju jednu stranu medalje i bukvalno fabrikuju, izmišljaju pojedine vesti. Pogledajmo tri bizarna primera iz okruženja, na primer iz Slovenije i Hrvatske

U jednom od beogradskih besplatnih dnevnika, nedavno je na naslovnici osvanula vest da „Rođeni Beograđanin u 80. godini roni na 80 metara dubine“. Da se takva vest pojavila na naslovnoj strani „24ur“ (što je slovenački pandan srpskog izdanja rečene novine), nesumnjivo bi izazvala veliko zanimanje javnosti. Jer na fotografiji, opremljenoj najavom da se radi o „rođenom Beograđaninu“, u ronilačkom odelu pozira Slovenac Božo Dimnik, u Sloveniji poznat kao veliki i odani prijatelj Hrvatske, inače dugogodišnji predsednik Društva slovenačko-hrvatskog prijateljstva. Dimnik je u Hrvatskoj uvažavan kao osoba koja je poslednjem „jugoslovenskom“ predsedniku Stipi Mesiću, uoči raspada SFRJ, zahvaljujući svojim vezama organizovao tajne susrete ne samo sa Genšerom, gde su kovali planove kako rastočiti nekadašnju Jugoslaviju, nego i sa tadašnjim poglavarom Vatikana. Prema sopstvenim svedočenjima, Dimnik je Mesiću organizovao, uz posredovanje Renza Pecotića iz Hrvatske, i susrete sa misterioznim biznismenom Faustom, koji je izdejstvovao da trgovci oružjem i šverceri, rečju trgovci smrću – vrate Hrvatskoj 9.600.000 dolara, koliko je previše platila za tajne nabavke raketa „stinger“.

SRPSKA LEGENDA O DIMNIKU
„U Banskim dvorima (predsednička palata u Zagrebu) me je dočekao Fausto. On je bio spreman da svestrano pomogne Hrvatskoj. Mesić nam se žalio da je Hrvatska platila deset miliona dolara za nabavku raketa ‘stinger’, a onda su ostali i bez raketa i bez novca. Kada je to čuo, Fausto se nasmejao, jer je znao da je tržišna cena raketa 25.000 dolara, a oni su platili 12.000 dolara. Dve nedelje kasnije uspeo je Hrvatima da vrati 9.600.000 dolara,“, hvalio se Dimnik u „Slobodnoj Dalmaciji“, 1993. godine, opisujući jednu od svojih „medijatorskih“ akcija u vezi sa pitanjem nabavki oružja za Hrvatsku. U istom dahu je (u istom intervjuu) osudio činjenicu da su „Srbi imali veoma delotvornu mrežu svojih ljudi“. Prisećajući se početaka ratnih sukoba u Sloveniji (juna 1991), a potom i u Hrvatskoj, objasnio je svoj stav prema Srbima sledećim rečima: „Kada nas je Beograd iznenada napao, sve je bilo protiv nas. Ali tada se dogodilo nešto neočekivano i za Beograd i za svijet: proradila je svijest svakog Slovenca i Hrvata u svijetu. Iseljeništvo ustane na noge, kao jedan!“
Zanimljivo je da Dimnika „Slobodna Dalmacija“ nije predstavila kao „rođenog Beograđanina“, već kao „Slovenca“, a kao mesto Dimnikovog rođenja navedena je „Ljubljana, 1932. godine“. Ni traga, ni glasa od „Beograda“, a još manje „kraljevskog dvora“, koji su, putem jednog „besplatnika“, servirani srpskoj publici gotovo 20 godina kasnije. Štaviše, Dimnik se svojim navodno „beogradskim korenima“ nije dičio ni u jednom od razgovora koje je dao za brojne slovenačke i hrvatske medije. Nigde nije pomenut kao „Beograđanin“. Zašto smo, onda, pre dvadesetak dana, u Beogradu „targetovani“ sasvim drugačijom pričom, okrenutom naglavce?
Zato što su autori „prilagodili“ činjenice tako da se mogu lansirati na srpskom tržištu. Pa u podnaslovu teksta piše da je „Dr Božo Dimnik rođen na dvoru kralja Aleksandra, gde mu je otac službovao“. Na to se nadovezuje vest da je poduhvat spuštanja u dubine mora, u tako poznoj dobi, pa još na rođendan, preduzeo u cilju spasavanja Jadrana. Širi tekst je potom pod naslovom „Beograđanin koji želi da spase Jadransko more“ štampan u rubrici „Aktuelno“, pa je srpska publika nakljukana i sledećom najavom: „Kada je pre četiri godine obećao da će na svoj osamdeseti rođendan zaroniti na dubinu od 80 metara, Slovenac Božo Dimnik (80), koji je detinjstvo proveo u Beogradu igrajući se sa prinčevima na dvoru kralja Aleksandra, nadao se da se tog obećanja niko neće setiti“. Na tom mestu nije zgoreg naglasiti da su se samo nekoliko dana uoči publikovanja rečenog teksta u srpskom medijskom prostoru, u Ljubljani po TV vestima, kao i po štampi, jednako kao i u hrvatskim medijima, nizali izveštaji o Dimnikovom podvigu u Jadranu, u trouglu između Raba, Paga i Lošinja. Ali nijednom od slovenačkih, a ni hrvatskih medija nije se potkralo da Dimnika proglasi „Beograđaninom“, što je, ničim izazvana, učinila beogradska štampa, prionuvši poslu da Dimniku plakne karijeru i proglasi ga „Beograđaninom“, i sve to uprkos tome što Dimnik sebe tako ne predstavlja (naprotiv, u Hrvatskoj je još pre 20 godina tvrdio da je rođen u Ljubljani), te sam priznaje da je u poslednjih 20 godina svega jednom bio u srpskoj prestonici. Štaviše, u Dimnikovoj otadžbini nije zabeležena izjava na osnovu koje bi se moglo posumnjati da su mu Beograd ili Srbija, uopšte – pri srcu.
Tako je usred Beograda rođena i čitalačkoj publici prodata nova legenda o Dimniku, čoveku koji se kao dečak „igrao sa prinčevima na dvoru kralja Aleksandra“.

ONA KACINOVA STVAR

[restrictedarea]

Sličnih kameleonskih priča po srpskim medijima ima pregršt, a podsetimo se još dve.
U izdanjima istog izdavača je pre godinu dana izveštavano o ostavci ministarke unutrašnjih poslova Slovenije Katarine Kresal. Tada su čitaoci u Srbiji mogli da pročitaju da je slovenačka ministarka policije dala ostavku zbog „skandala sa malverzacijama, kokainom i orgijama“. Vest nije mogla biti više udaljena od istine, ali to uredništvo nije sprečilo da se pozove na (neimenovane, jasno) slovenačke medije koji „prenose brojne skandale iz njenog privatnog života, a posebno ističu da se njen dečko povezuje sa transvestitskim doktorom koji je organizovao lanac pseće prostitucije i aferu ‘Bulmastif’“. Od svega zapisanog, sročenog da kod čitaoca zagolica maštu, istina je jedino da je Katarina Kresal dala ostavku zbog izveštaja Računskog suda (suda koji u Sloveniji brine o pravilnoj potrošnji budžetskog novca) i Antikorupcione komisije. Pride je i partner (sada već bivše) ministarke, ni kriv ni dužan proizveden u „dečka“, iako se radi o sredovečnom i uglednom ljubljanskom advokatu Miru Senici (1958). I sve ostalo, štampano pod pompeznim naslovima i uz navođenje raznoraznih perverzija – plod je bujne mašte autora vesti. Da li je potrebno dodati da ni „lanac pseće prostitucije“ u Sloveniji – nikada nije bio otkriven?
Dobar primer naopakog predstavljanja i izveštavanja u Srbiji predstavlja i Jelko Kacin, evropski poslanik, izveštač za Srbiju, inače „poreklom“ iz iste partije kojoj je pripadala i Katarina Kresal. Bezmalo ne prođe dan, a da se Kacin ne oglasi u vezi neke teme u Srbiji, pri čemu često pominje koliko je važno „transparentno“ delovanje. Lično se, međutim, u karijeri držao dijametralno suprotnih principa, ali to se u Srbiji gotovo i ne zna. Tako je na pitanje ljubljanskog „Dnevnika“ (a povodom njegove uloge u ratnim sukobima sa JNA, juna i jula 1991. godine u Sloveniji, kada je bio ministar informisanja u prvoj slovenačkoj vladi), dakle: da li u ratu istina uvek umre (pogine) prva i da li bi danas mogao da kaže da je tokom rata u Sloveniji 1991. godine govorio samo istinu kada je lokalnu i svetsku javnost alarmirao povodom upotrebe kasetnih bombi od strane JNA i tvrdio da je to ratni zločin (iako je NATO kasetne bombe i kasnije upotrebljavao), Kacin je priznao sledeće: „Naravno da je u to vreme u nastupima bila naša, a pre svega moja propaganda. Radilo se o tome da naše protivnike – agresore – diskreditujemo i gurnemo preko ivice. To je bila istovremeno psihološka bitka za naklonost svetskog javnog mnjenja, bila je to bitka za naše priznanje, za prepoznavanje uloge Davida i Golijata. To ne krijem i to priznajem.“
Kacin je, dakle, prema sopstvenim rečima, iznosio teške neistine na račun JNA, koju su u Sloveniji „osamosvojitelji“ (oni koji su se borili za otcepljenje Slovenije od Jugoslavije), među koje spada i sam, nazivali i srbočetničkom vojskom, kako 1991. godine, tako i dan-danas. Kacinu se juna 2005. godine, u pomenutom intervjuu za lokalne novine, a povodom obeležavanja oslobađanja Slovenije iz „jugoslovenskog jarma“, nije činilo spornim što je iznosio neistine, iako je znao da je JNA kasetne bombe koristila samo u sukobima sa jedinicama slovenačke Teritorijalne odbrane, na čijem čelu je tada bio Janez Janša, dakle u borbama u kojima je to bilo dozvoljeno. NATO je, na primer, kasetne bombe upotrebljavao 1999. godine u predelima gde su živeli civili, u gradovima širom Srbije, što nije bilo dopušteno prema međunarodnom pravu. I što Kacin, danas toliko privržen „transparentnosti“ i istini – nikada nije osudio. Tu se nameće i sledeće pitanje – ako je Kacin jednom već otvoreno priznao da je lagao zato da bi vršio propagandu zbog „viših nacionalnih (slovenačkih) ciljeva“, koliko ima iskrenosti, a koliko neistina i propagande u njegovim potonjim i aktuelnim izjavama u Srbiji i u EU povodom Srbije, ovoga puta možda zbog mnogo „viših“, odnosno „evropskih“ ciljeva? I kada to on, ako uzmemo u obzir gorenavedenu izjavu – zapravo govori istinu, a kada ne? Zbog kojih „viših ciljeva“ je spreman (u vezi statusa Srbije, priznanja Kosova, Bosne, „stabilnosti Evrope“, proširenja EU, „mira na Balkanu“ i ostalih…) ponovo da slaže, kako bi neke, sebi mrske, političke snage ponovo „gurnuo preko ivice“ i zato tvrdio nešto, što je možda ponovo „naša i pre svega moja propaganda“, kako je u slovenačkoj javnosti opisao svoje delovanje juna i jula 1991, tokom borbi sa JNA u Sloveniji.
Može li iko, ko je otvoreno i javno priznao da je zarad „viših ciljeva“ lagao, a uz to je godinama često i neumorno demonstrirao netrpeljiv odnos prema Srbima i Srbiji, sada ili ikada – da „objektivno“ izveštava o Srbiji? Sve su to pitanja koja nam nude gotove odgovore, ali ona Kacinu od strane srpskih novinara, koji sa njim često razgovaraju za beogradske medije predstavljajući ga čak kao „prijatelja Srbije“ – nikada nisu bila problematizovana.
Kacin je svoj odnos prema Srbiji, kao „slovenačkom klijentu“, najbolje demonstrirao pre nekoliko godina u stavu izrečenom tadašnjoj dopisnici „Politike“ iz Slovenije, na marginama konferencije o ratnim zločinima. Izjavio je tada da je autizam Srbije jednak onome, kao kada bi muž, da napakosti ženi, „odsekao sebi onu stvar“. Kacin je tu bez zazora upotrebio reč, koja počinje prvim slovom njegovog prezimena, kako bi podvukao svoj stav da će Srbija „kastrirati“ svoje šanse za budućnost u EU, ukoliko bude insistirala na međunarodnom pravu i odbrani svoje teritorije, stavu da je Kosovo deo Srbije. Zapadni novinari umeju da izazovu i podsete svoje političare na to kada su učinili nešto nedostojno ili posrnuli u karijeri, ali ne i novinari mejnstrim medija u Beogradu, u kojima je Kacin rado viđen gost, uvek dočekan sa širokim osmehom i kurtoaznim pitanjima.

[/restrictedarea] payday loan zaйm na kreditnuю kartubыstrый onlaйn zaйm na kartubыstrый zaйm onlaйn na kartu