Kosovo i Metohija: Normalizovanje nenormalnog

Piše prof. dr Ratko Marković

Zajedničko obeležje svih briselskih dogovora je da se njima upotpunjuje državnost Kosova i uređuje i sređuje država Kosovo. Između Srbije i Kosova uspostavlja se državna granica sa svim pratećim obeležjima (carina, policija). Sređuje se vođenje matičnih knjiga, katastra i priznavanje univerzitetskih diploma Kosova. Utvrđuje se način regionalnog predstavljanja Kosova na regionalnim sastancima. Srbija tim dogovorima ništa ne dobija. Ona samo daje

Svetski moćnici (Amerika i EU) zamislili su da se stvaranje samostalne države Kosovo od dela srpske teritorije i dela srpskog naroda odvija u dve etape.
Prva je fizičko zauzimanje teritorije srpske Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i njeno izdvajanje iz političkog i pravnog poretka države Srbije. Taj posao je uspešno obavio NATO, oružanom agresijom na Srbiju. Posle te agresije, Srbija više nije bila država na Kosovu i Metohiji, iako je ta pokrajina ostala u sastavu Srbije. Do konačnog rešenja položaja Kosova uspostavljene su privremene institucije koje su preuzele deo zadataka koje obavlja država.
A onda su te institucije proglasile Kosovo nezavisnom državom. Kako je cela operacija izvedena na prelasku jednog veka u drugi kada je svet već uveliko pravno uređen i kada se, bar u Evropi, golim nasiljem ne može ostvariti ništa što bi imalo trajniju pravnu vrednost (pravo ne može nastati iz neprava), Kosovo i Metohiju je trebalo pravno i politički osvojiti. Taj zadatak trebalo je ostvariti u drugoj etapi pohoda na Kosovo. Zamisao je da ga obavi sama Srbija. To od nje traže, oslanjajući se na spoljnu politiku Vlade Srbije, isti oni koji su fizički zauzeli Kosovo. U prvoj etapi, oni su ponizili Srbiju, u drugoj traže od Srbije da ponizi samu sebe.
Druga etapa otpočela je kada su predsednik Republike i Vlada Srbije proglasili da politika ulaska Srbije u EU „nema alternativu“.
Suštinu te politike je jednostavno izrazio predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej rekavši nedavno da zemlje na Zapadnom Balkanu imaju samo jednu želju – da jednog dana postanu članice EU i deo evropske porodice. Upravo veštim manevrisanjem EU  na svakoj „preponi“ ka konačnom članstvu u EU – ispostavljanjem odgovarajućeg zahteva koji bi Srbija trebalo da ispuni – korak po korak se ide ka političkom i pravnom ostvarenju nezavisne države Kosovo. Što je Srbija bliža EU, Kosovo je dalje od nje. Srbija bi trebalo da ispuni zahtev koji se nije tražio ni od jedne članice EU koja ima nacionalne manjine – da prizna secesiju svoje pokrajine koju je proglasila nacionalna manjina u njoj.

PRAVNO PROKRIJUMČARENA ROBA
Imati „samo jednu želju“ znači podrediti sve njenom ispunjenju. Srbija se baš tako i ponašala. Septembra 2010. godine se sramno povila pod pritiscima iz EU i sopstveni predlog rezolucije Generalne skupštine UN preformulisala zajedno sa EU. U rezoluciji predviđa se uspostavljanje dijaloga između Beograda i Prištine, uz posredovanje EU. Poslušnički ispunjujući preuzete obaveze iz rezolucije, Srbija je u – dijalogu sa privremenim institucijama u Prištini, poznatom kao dijalog Beograda i Prištine – potpisala u Briselu nekoliko dogovora, bez kojih nije mogla dobiti kandidaturu za članstvo u EU. Pošto je taj zadatak obavila, usledila je nova prepreka – datum za otpočinjanje pretpristupnih pregovora i nova prilika za primicanje Kosova nezavisnosti. Za briselski dijalog s privremenim institucijama u Prištini trebalo je imati mnogo opreznosti i znanja. Srbija nije imala ni jedno, ni drugo.

Za šefa pregovaračkog tima Vlade Srbije određen je Borko Stefanović, iz Ministarstva spoljnih poslova. Ako je Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Republike Srbije, kao što stoji u Ustavu Srbije, a ne inostranstvo, onda pitanja te autonomne pokrajine nisu u delokrugu Ministarstva spoljnih (inostranih) poslova, određenom u Zakonu o ministarstvima. Ta pitanja su mogla biti u delokrugu današnjeg Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Ko je šefu pregovaračkog tima Srbije dao ovlašćenje da pregovara sa Prištinom i da li ga je on, s obzirom na svoj status u Ministarstvu, uopšte mogao dobiti? I dalje, može li onaj ko ima normativno ovlašćenje (Ministarstvo) delegirati to ovlašćenje pojedincima? Akti koje donose takvi subjekti smatraju se uzurpacijom normativne vlasti i stoga nepostojećim.
Da bi se dogovori postignuti u pregovorima mogli sprovesti, potrebno je odenuti ih u odgovarajuću pravnu formu. Od sedam ishoda pregovora, samo jedan nosi naziv „dogovori“ („Dogovori o regionalnom predstavljanju i saradnji“). U njemu se kaže da je poslednji krug dijaloga Beograd – Priština u Briselu proizveo sporazum (agreement) sledeće sadržine: „Dogovori (arrangements) o regionalnom predstavljanju i saradnji“. Svi ostali su naslovljeni po predmetu o kojem sadrže odredbe. Kakva je pravna priroda postignutih dogovora? Oni, to je izvesno, nisu zaključeni po postupku zaključivanja međunarodnih ugovora. Njih nisu zaključila dva punopravna subjekta međunarodnog prava. A i da jesu, morali bi se u Skupštini potvrditi i „biti u skladu sa Ustavom“ (član 16. Ustava). Upravo se sve to htelo svesno izbeći. Jer, smatrati ih međunarodnim ugovorima značilo bi smatrati Kosovo subjektom međunarodnog prava, smatrati ga državom, dakle prostorom van sastava teritorije Srbije. Da li onda ovi dogovori mogu pravno obavezivati državu? U pravnoj državi to bi bilo isključeno. Kako je po Ustavu Srbije „vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava“, to je Vlada Srbije jedan deo tih dogovora sprovela tim uredbama (u njima se to nigde ne kaže), donesenim uglavnom na telefonskim sednicama. Po Ustavu Srbije, Vlada može donositi uredbe, ali samo radi izvršavanja zakona (član 123), a uredba, kao i svi zakoni i podzakonski akti u Srbiji, mora biti u saglasnosti sa Ustavom (uredba kao podzakonski akt mora još biti u saglasnosti i sa zakonom). Ocenu ustavnosti i zakonitosti uredbe vrši Ustavni sud (član 167. Ustava). Navedeni formalni zahtevi nisu bili poštovani, tako da su svi dogovori Beograda s Prištinom pravno prokrijumčarena roba. Sadržinski, njima se postepeno legalizuje otcepljenje Kosova i Metohije od Republike Srbije. Ali, cilj opravdava sredstva, pogotovo kad Srbija „ima samo jednu želju“.

DOGOVOR(E)NO CEPANJE SRBIJE
Sadržina svih dogovora do njihovog zaključivanja nije bila regulisana pravom, što znači da je njima izvršeno tzv. izvorno pravno normiranje, a to je privilegija isključivo zakonodavca, to jest Skupštine Srbije, a ne Vlade Srbije. Tako, dogovor „Sloboda kretanja“ govori o stanovnicima „dve strane“ i slobodi putovanja „u okviru ili preko teritorije druge strane“. „Strane će primenjivati sistem ličnih karata za prekogranična/prekoadministrativna putovanja stanovnika druge strane“. Ovim se jedinstvena državna teritorija cepa nadvoje. Na jednoj postoje „vlasti u Beogradu“, na drugoj „vlasti na Kosovu“. Svaka je najviša na svojoj teritoriji. Reč „vlast“ upotrebljena je da bi se izbegla  upotreba reči „država“. Te dve vlasti su strane koje utvrđuju pravila o osiguranju vozila „sa obe strane granice/administrativne linije, korišćenju vozačkih dozvola, važenju registarskih tablica na vozilima, korišćenju privremenih registarskih tablica“.
S ovim dogovorom u vezi je dokument „Dogovoreni zaključci u vezi sa IBM“. „IBM“ je skraćenica za „integrisano upravljanje granicom“. „Integrisano“ bi trebalo da znači „jedinstveno“. Mimikrije radi, iznad tog izraza stajaće znak za fusnotu koja glasi: „Jedna strana vidi liniju kao granicu (border). Druga strana vidi liniju kao administrativnu liniju (administrative boundaru).“ Reč je o zajednički određenim „prelazima“ (crossing points) „na kojima će službenici svake strane obavljati odgovarajuće kontrole“, uz „ujednačeno prisustvo svih relevantnih organa obe strane, kao što su carina, policija itd“. Izuzetno i ograničeno samo na tim područjima „strane neće isticati simbole svoje jurisdikcije“. Na prelazima navedenim u dokumentu prisustvovaće i službenici EULEKS-a, u skladu sa svojim mandatom, dok im on bude trajao. Radi sprovođenja „aranžmana“ obrazovaće se tripartitna grupa kojom predsedava EU.
Na prethodni dokument oslanja se kratki (od svega tri rečenice) dokument „Carinski pečat“. Strane prihvataju kosovski pečat s natpisom „Kosovo Customs“ (Kosovska carina), a sva prateća dokumentacija i komunikacija trebalo bi da odrazi njegovu upotrebu.
Nešto duži (četiri stava) dokument, opet s ciljem potvrđivanja ravnopravnosti i jednakopravnosti „dve strane“, nosi naziv „Matične knjige“. On bi trebalo da doprinese uspostavljanju „u potpunosti matične službe na Kosovu“. Njime se obrazuje tripartitna komisija predstavnika „obe strane“ i EULEKS-a, koji joj predsedava kako bi se utvrdile „praznine u nestalim originalima matičnih knjiga iz perioda pre 1999. godine“ i napravile njihove kopije, koje će overavati EULEKS, a isto tako i obraditi overene kopije.
Sledeći dokument nosi naslov „Katastarska evidencija“ i korak je dalje ka priznavanju državnosti Kosova. Pod vidom „uspostavljanja potpuno pouzdanog katastra na Kosovu“, Srbija se obavezuje da specijalnom predstavniku EU dostavi „skenirane kopije originalne katastarske evidencije iz perioda pre 1999. godine, uklonjene sa Kosova“. Ako posebna tehnička agencija koju obrazuje EU ustanovi da kopije originalne katastarske evidencije iz perioda pre 1999. godine (obuhvataju se katastarske evidencije privatne svojine, privatne i poslovne imovine, i privatne crkvene imovine) nisu istovetne sa rekonstruisanim katastrom Kosova, rešavanje tog spora poverava se sudskom mehanizmu na Kosovu, koji obuhvata dva stepena. Prvi stepen čini Komisija sastavljena od međunarodnih stručnjaka i stručnjaka za katastar i imovinu sa Kosova. Većinu stručnjaka će imenovati specijalni predstavnik EU, „uzimajući u obzir interese svih zainteresovanih zajednica“. U njoj nema mesta za predstavnika druge strane – Srbije. Drugostepena, žalbena instanca je Vrhovni sud Kosova. Taj sud donosi odluku u veću u kojem  međunarodne sudije imaju većinu. Odluke su konačne i izvršne, bez mogućnosti bilo kojeg osporavanja. Odluke u vezi sa katastarskom evidencijom sprovodi Katastarska agencija Kosova unošenjem neophodnih promena u kosovski katastar. Stavljanjem potpisa predstavnika Srbije na ovaj dogovor Srbija je priznala jurisdikciju (najvišu sudsku vlast) suda samoproglašene države Kosovo na svojoj teritoriji nad svojim građanima.
Dokumentom „Prihvatanje univerzitetskih diploma“ prihvataju se kao svoje „univerzitetske diplome svake od strane kako bi ih druga koristila u svrhu nastavka obrazovanja i/ili zapošljavanja u javnom sektoru“. Utvrđen je i postupak „prihvatanja kvalifikacije stečene na osnovu diplome“.
Poslednji dokument su pomenuti „Dogovori o predstavljanju i saradnji“. U njemu se utvrđuje da je Kosovo* (sa zvezdicom) jedini naziv za stranu u okviru regionalne saradnje. Zvezdica je znak za fusnotu, koja glasi: „Ovaj naziv je bez prejudiciranja statusa i u skladu je sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 i Mišljenjem Međunarodnog suda pravde o deklaraciji o nezavisnosti Kosova“. U „Dogovorima…“ se ne kaže gde se fusnota piše. Kosovo na svim regionalnim sastancima učestvuje za svoj račun i govori za sebe. Na tim sastancima domaćini se „podstiču da izbegavaju prikazivanje nacionalnih simbola, sem sopstvenih i EU“.
Zajedničko obeležje svih ovih dogovora je da se njima upotpunjuje državnost Kosova i uređuje i sređuje država Kosovo. Između Srbije i Kosova uspostavlja se državna granica sa svim pratećim obeležjima (carina, policija). Sređuje se vođenje matičnih knjiga, katastra i priznavanje univerzitetskih diploma Kosova. Utvrđuje se način regionalnog predstavljanja Kosova na regionalnim sastancima. Srbija tim dogovorima ništa ne dobija. Ona samo daje.
Po perfidnosti i mefistofelskoj sračunatosti da jednu stranu nasamari, a drugu nagradi, izdvajaju se prva tri dogovora, faktički o državnoj granici, a u srpskoj verziji, opsenjivanja prostote radi, nazvanoj „administrativna linija“. Otkad se tako zove linija koja se može preći samo na označenim tačkama, uz obavezno legitimisanje, policijsku i carinsku kontrolu? Ovaj cunning plan je primer maestralne lukavosti. Prva njegova svrha je da se za teritoriju Kosova i Metohije (utvrđenu u Zakonu o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije) smanji državna teritorija Republike Srbije i time državna granica pomeri u dubinu njene teritorije. Druga njegova svrha je da se zatvore svi alternativni prelazi sa Kosova i Metohije u Srbiju i obrnuto, kako bi se građani koji su kosovski Srbi naterali da prolaze kroz policijsku i carinsku kontrolu. Ko nema ličnu kartu „države Kosovo“ mora pri prolazu kroz zvanični prelaz da popuni formular o boravku i da ga pri dnu potpiše. Na tom formularu su odeljci koji kazuju da ulazite u drugu državu sa državnim pečatom na kojem stoji natpis „Republika Kosovo“ – na srpskom, albanskom i engleskom jeziku. Svako ko stavi potpis na taj formular priznao je da je Kosovo država. Da se dobiju automobilske tablice i saobraćajna dozvola na Kosovu mora se imati lična karta Kosova, a da se ona dobije potrebno je prethodno izvaditi uverenje o državljanstvu Kosova. Kad većina kosovskih Srba, zbog egzistencijalne potrebe na ovaj način bude priznala državu Kosovo, logički će uslediti pitanje: Kad Srbi sa Kosova priznaju da je Kosovo država, kako mu to svojstvo može osporavati Srbija? Ako pak ne uzmu državljanstvo Kosova, Srbi imaju alternativu – ili da ostanu u kosovskom getu, ili da, kad Kosovo već nije Srbija, odu u Srbiju.

NADUSTAVNE UREDBE
Pošto dogovori proizišli iz dijaloga Beograda i Prištine nisu opšti pravni akti, zbog čega nisu ni objavljeni u „Službenom glasniku RS“, njihovu sadržinu trebalo je izraziti pravnim normama u jednoj od formi opštih pravnih akata. Iako je materija koju oni uređuju zakonska, izabrana je, kako bi se izbegla parlamentarna rasprava o njima, forma uredbe vlade. Uredba je pravni akt vlade strogo vezan za zakon, jer se može doneti samo radi izvršavanja zakona, a ne da izvorno (prvobitno) uredi društvene odnose.
Uredba o kontroli prelaska administrativne linije prema Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija, od 22. decembra 2011. godine, izigrava ovu ustavnu obavezu. Ona se poziva na opštu odredbu Ustava, „a u vezi sa Zakonom o vladi i Zakonom o ministarstvima“. Ovo „u vezi sa“ pravno ne znači ništa, jer se moraju navesti odredbe zakona radi čijeg se izvršavanja donosi uredba. Uz to, dva navedena zakona uređuju sasvim drugu oblast, tako da ih ova uredba nikako ne može izvršavati. Ona tematski ima veze sa Zakonom o zaštiti državne granice, ali vlada na taj zakon nije smela da se pozove, jer bi se tada videlo da se između Srbije i Kosova i Metohije ne povlači nikakva „administrativna linija“, nego državna granica. Po Ustavu, „granica Republike Srbije je nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom za promenu Ustava“. Dakle, ne zakonom, a kamoli uredbom. To je prvi razlog neustavnosti ove uredbe. Drugi je što ona povređuje, ograničavajući je, ustavnu slobodu kretanja (član 39. Ustava). Povređuje je najpre tako što su u uredbi navedena mesta na kojima se može preći administrativna linija. Izvan tih mesta prelaz je dozvoljen samo uz odobrenje nadležnog organa u slučaju više sile (član 4. Uredbe). Fizičko lice koje pređe ili pokuša da pređe „administrativnu liniju“ van mesta određenog za prelazak samo ili zajedno sa jednim, ili više lica kažnjava se za prekršaj novčanom kaznom različite visine (član 19. Uredbe). A „ako to zahtevaju razlozi bezbednosti“, vlada može da zabrani ili ograniči plovidbu, lov, ribolov, prelet vazduhoplova, kretanje, zadržavanje i nastanjivanje na određenim delovima teritorije Republike Srbije uz „administrativnu liniju“ (član 13. Uredbe). Po Ustavu (član 182) Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju „ima“ Republika Srbija, a u preambuli Ustava kaže se da je ta pokrajina „sastavni deo teritorije Srbije“. Ustav još kaže da „svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji“ (član 39). U istom članu se kaže da se ta sloboda može ograničiti, ali samo zakonom, i to iz četiri u Ustavu navedena razloga. I kad se ova sloboda ograničava, to se može činiti zakonom, pa i tada samo iz razloga konkretno navedenih u Ustavu. Vlada je to ograničenje izvršila uredbom iz razloga njoj znanih. I to je ta druga gruba povreda Ustava ovom uredbom.
Uredba o posebnom načinu obrade podataka sadržanih u matičnim knjigama za područje Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija od 14. novembra 2011. godine, i Uredba o posebnom načinu obrade podataka  sadržanih u katastru zemljišta za Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija od 8. decembra 2011. godine, kako stoji u članu 5. jedne i druge uredbe, navode da se podaci odgovarajućih evidencija „koriste u skladu sa dogovorom Tima za dijalog sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini i nadležnih organa Evropske unije i Ujedinjenih nacija“. Na taj način uvode se u pravni sistem dva odgovarajuća dogovora, zaključena van tog pravnog sistema. To otvara pitanje ustavnosti obe uredbe. Sasvim je izvesno da te odredbe nisu u saglasnosti ni sa ustavnom definicijom uredbe, kao opštim pravnim aktom za izvršavanje zakona.
Uredba o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa Univerziteta sa teritorije Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji ne obavljanju delatnost po propisima Republike Srbije od 9. februara 2012. godine, već u naslovu sadrži element neustavnosti. Kako je moguće da se na delu teritorije Republike Srbije („Pokrajina Kosovo i Metohija je sastavni deo teritorije Srbije“ – preambula Ustava) neka delatnost ne obavlja po propisima Srbije, kada Ustav kaže da je „pravni poredak Republike Srbije jedinstven“ (član 194).

NORMALNA REALNOST NASILJA
Svi ovi dogovori cepaju Srbiju na dva dela: na Srbiju koja je ostatak od Kosova, i na Kosovo. Između ta dva „suseda“ oni grade tobože dobrosusedske odnose, a, u stvari, unutar države Srbije uspostavljaju međudržavnu granicu. Od teritorije Srbije Amerika i EU napravile su njenog suseda, a onda zahtevaju od nje da sa susedom obavlja „slobodan protok ljudi, robe, ideja, kapitala i usluga, i da razmišlja praktično o ekonomiji o radnim mestima, infrastrukturi, snabdevanju strujom, telefoniji…“ Ispod ovih čovekoljubivih fraza krije se drukčija sadržina. Umesto da se tobože „normalizacijom odnosa“ uređuje svakodnevni život ljudi, ljudi se razdvajaju u dve države, povlači se linija između ljudi, oni koji su do tada bili građani jedne trebalo bi da postanu građani druge države, dobrovoljnom saglasnošću dve strane.
Danas se Srbija prisiljava na nastavak dijaloga sa Kosovom i na zaključivanje novih dogovora kako bi se postiglo „vidljivo i održivo unapređenje odnosa sa Kosovom“, ne bi li od EU dobila datum za početak pregovora o pristupanju u EU. Taj uslov se još izražava kao „normalizacija Srbije sa Prištinom“.
Šta „normalizacija“ uopšte znači? U svim rečnicima sveta – vratiti se iz nenormalnog u normalno stanje. Koje je stanje normalno kad je reč o odnosu Srbije i Kosova? Da li je normalno da je Kosovo teritorija države Srbije, kao što je bilo do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova? Ako je to normalno stanje, onda nije normalno tražiti od Srbije da bilo kojim gestom prizna da u njoj postoji neka druga država. Ili je normalno stanje da su kosovski Albanci proglasili srpsku pokrajinu Kosovo i Metohija nezavisnom državom i da bi i Srbi koji žive u toj pokrajini trebalo, suprotno svojoj volji, da budu građani te države – narod Kosova. Ako je to normalno stanje – da se deo Srbije otcepi od Srbije i protivno njenoj volji proglasi državom – onda bi Srbija trebalo s tom državom da ustanovi dobrosusedske odnose, a onda i da je prizna. Dvoumica je u stvari, da li je Kosovo Srbija ili Kosovo nije Srbija.
Amerika i EU, pošto im razumsko značenje normalizacije nikako ne odgovara, daju toj reči novo značenje – normalizacija znači prihvatiti kao normalno ono što je realno. Jasno je zbog čega: Ta realnost za njih je željena realnost, štaviše oni su je i stvorili, ona nije nastala spontano, nego su je politikom svršenog čina uspostavili NATO, Amerika i najmoćnije zemlje EU. „Postojeće okolnosti“ ne bi ni postojale da nasilno nisu bile stvorene.

KOSMETSKI HATIŠERIF I DANAK U KRVI
A priznavanje prave, a ne veštački stvorene realnosti, znači nešto sasvim drugo. Najpre, Kosovo i Metohija nije samo istorijsko sedište Srbije, nego je teritorija u okviru međunarodno priznatih granica Srbije. Realnost je da na Kosovu i Metohiji dominantnu većinu čine Albanci, narod koji ima državu koja se po njemu zove. Ali na Kosovu žive i Srbi u enklavama i kompaktno nastanjeni  u jednom (severnom) delu Kosova i Metohije. Izraz ove dvojne nacionalne strukture na Kosovu i Metohiji je faktičko postojanje dveju teritorijalnih celina: jedne, kompaktno nastanjene Albancima, druge, kompaktno nastanjene Srbima. Prvoj, nastanjenoj kosovskim Albancima trebalo bi dati punu unutrašnju autonomiju, onakvu kakvu je u davnoj prošlosti, uz svu uslovljenost istorijskih paralela dobila Srbija Hatišerifom iz 1830. godine od Turske. Svoji organi, svoj pravni sistem, ali bez međunarodnog subjektiviteta. Ta teritorijalna jedinica bila bi biračko telo za sebe, ona ne bi učestvovala u izboru državnih organa Srbije, što znači da ne bi bila u njima ni predstavljena. Onaj manji, severni deo Kosova i Metohije, kompaktno nastanjen kosovskim Srbima uživao bi oblasnu autonomiju u okviru ustavnog i pravnog sistema Srbije. On bi bio sastavni deo biračkog tela Srbije koje učestvuje u izboru državnih organa Srbije i bio bi predstavljen u njima. Manjinsko stanovništvo u jednoj i drugoj teritorijalnoj jedinici uživalo bi manjinsku zaštitu po evropskim merilima, a kulturno-istorijskim i verskim objektima, ma gde se nalazili na Kosovu upravljao bi narod kojem oni pripadaju i čiju nacionalnu (versku, jezičku, istorijsku) posebnost izražavaju. I to bi trebalo da bude ta glasovita platforma (osnovna načela) Srbije za rešavanje pitanja statusa Kosova. Jedina realna i pravedna. Nije to ni južnotirolski, ni alandskoostrvski, ni severnoirski model. Ovo je datost na Kosovu i rešenje koje joj ide u susret. Na prigovor da su ovakve ideje nesprovodive, onima koji vrše pritisak na Srbiju da zaobilazno prizna Kosovo trebalo bi odvratiti da je nezavisnost Kosova nesprovodiva ma koliko međunarodnih priznanja Kosovo imalo. Srbija to stanje nije stvorila i umesto pritisaka na nju da nenormalno prizna za normalno, ona bi trebalo čvrsto da brani stav da se stvari u vezi sa Kosovom vrate u normalno stanje i tek onda nađe pravedno rešenje. Srbija ništa više ne bi trebalo da čini što ide u prilog kosovskoj nezavisnosti, jer su pojmovi „normalizacija odnosa Beograda i Prištine“ i „poboljšanje odnosa Beograda sa Prištinom“ nebuloze koje se svode na niz ustupaka samo jedne strane drugoj radi ostvarenja deklaracije nezavisnosti koju su doneli kosovski Albanci.
I da pravo ostavimo po strani, dve činjenice u vezi sa „nezavisnošću“ su neodržive. Prva, tu tvorevinu su proglasili samo kosovski Albanci. Ali bi da i kosovske Srbe, protivno njihovoj volji, izvedu iz matične države i da ih iz njihove odvedu u za njih tuđu državu. Nema logike, ni pravde da se tako nešto normalizuje. Da se nenormalno prizna za normalno. To je danak u krvi u XXI veku, ustanovljen šest vekova pošto ga je izumela Turska carevina. Kosovski Srbi hoće da žive u srpskoj, a ne u albanskoj državi. Druga činjenica je da se od dva, po mnogo čemu različita naroda, pravi smesa. Kosovski Albanci i kosovski Srbi trebalo bi da budu u nezavisnoj državi tobože jedan narod, „narod Kosova“. Ovo je već mengelovski poduhvat kojim bi kosovski Albanci ne samo da naprave novu, još jednu albansku državu ili da prošire postojeću, nego i da stvore nov narod. Ko normalan može ozbiljno uzeti takvu „državu“? EU traži od nas da ovu besmislicu uzmemo kao razumnu i opravdanu stvar i da s njom „normalizujemo“ odnose. Da su kosovski Albanci za potrebe opravdanja nove nazovi države postali nacionalno širokogrudi i utopili se u „narod Kosova“ („Kosovari“), vidi se i po tome što su tuđe verske i kulturne ustanove proglasili „kosovskim nasleđem“. Kao da je ikada postojala nekakva država Kosovo u vreme njihovog nastanka.

OGOLJENA CENA EU
Srbiji je poznato da u vezi sa kosovskim pitanjem Amerika i zvaničnici EU kažu jedno, a misle drugo. Da je to tačno, potvrdio je nedavno jedan Nemac. Tu istinu, da dogovori postignuti u „razgovorima Beograda i Prištine“ vode prvo ka prećutnom priznanju nezavisnosti Kosova, znao je svako ko je „normalan“. Ali, da „normalizacija odnosa Beograda i Prištine“ znači još i uzajamno priznavanje Kosova izričito je rečeno tek nedavno, i to u lice premijeru Srbije. Rekao je to Martin Šulc, predsednik Evropskog parlamenta, jasno, kratko i konkretno, kako priliči jednom Nemcu („Razgovori s Kosovom moraju se završiti uzajamnim priznanjem. Uzajamno priznanje je preduslov za učlanjenje u EU i to je veoma jasno“). Istina je, najzad, ogoljena.  To je, dakle, ta konačna cena članstva Srbije u EU – voljni gubitak Kosova i Metohije.
Dogodila se za Srbiju kapitalna stvar – saopštena joj je cena ulaska u EU. A članstvo u EU je udarna tačka njene sveopšte politike. U osvedočenim demokratijama bi, s obzirom na to da se nedavnim izborima ova cena nije znala, bilo neophodno pitati građane da li su za to da Srbija po tu cenu hoće da uđe u EU ili ne. Tehničko je pitanje hoće li se građani o tome izjasniti na referendumu ili na novim parlamentarnim izborima, na kojima bi se političke stranke grupisale u dva stranačka bloka u zavisnosti od stava koji imaju u vezi sa tim pitanjem. U tom slučaju, Vlada bi trebalo da predloži predsedniku Republike raspuštanje Narodne skupštine, s obrazloženjem da je dobila mandat da Srbiju vodi u EU pod jednim uslovima, a da su po dobijenom mandatu ti uslovi promenjeni. Sada, kada su oni poznati, građani bi se morali izjasniti o tome da li su i dalje za istu politiku ili nisu. Ovim se nipošto ne dovodi u pitanje evropeizacija Srbije. Dovodi se u pitanje samo teza da evropeizacije nema bez članstva u EU, i da to članstvo nema cenu.
Posledice poslušničke politike prethodne vlade polako pristižu. Posle besmislenog pitanja Srbije postavljenog Međunarodnom sudu pravde, odustajanja od najavljenog teksta rezolucije Generalne skupštine UN septembra 2010. godine i pristajanja na kapitulantsku Rezoluciju Generalne skupštine UN, u kojoj se Srbija obavezuje na dijalog s Prištinom uz posredovanje EU, usledili su dogovori proizašli iz ovih dijaloga kojima je Srbija uvučena u proces priznavanja Kosova. Od nje se sada traži da te dijaloge nastavi („normalizacija“), da bi sada Martin Šulc rekao koji se krajnji ishod od tih dijaloga očekuje.
Interesantna je reakcija na Šulcovu izjavu. I predstavnici EU i premijer Srbije su nastojali da nas ubede da Šulc nije rekao ono što smo svi čuli da je rekao. Najviše se ukopao Štefan File, koji je u želji da opovrgne Šulca izjavio da je „u ovom trenutku bitna normalizacija odnosa“. A šta posle? Premijer je, kao neposredno prisutan, uveravao građane Srbije da je Šulc izrazio stav zemlje iz koje dolazi, a ne EU. Šulc je odbio sva ova krivotvorenja svoje izjave, rekavši da ostaje pri njoj – „da je uzajamno priznanje uslov za ulazak dve zemlje u EU“. Time je Šulc moralnim kvalitetima  nadvisio svoje branioce i pobrao simpatije ljudi koji drže da moral postoji i u politici.
Prošlo je od Šulcove izjave jedva nedelju dana, a onda je šef nemačke parlamentarne delegacije, usred Beograda, izjavio da Srbija i Kosovo moraju pre otpočinjanja pregovora o prijemu Srbije u EU zaključiti pravnoobavezujući ugovor u pisanom obliku o uspostavljanju dobrosusedskih odnosa, koji bi se morao realizovati do okončanja pregovora. Štaviše, dotični traži da sada Beograd preduzme mengeleovski poduhvat – da utiče na Srbe sa severa Kosova, koji je Kosovo, a ne Srbija, u tom smislu da „doprinese promeni njihove svesti“. Da odgovorimo istom dozom cinizma – da oni više ne budu Srbi, nego da postanu Albanci! Reći će on još da nisu dozvoljene „nikakve nove interpretacije istorijskih zbivanja – na primer genocida u Srebrenici“, što znači stavljanje embarga istorijskoj nauci na dalje proučavanje zbivanja na tlu Jugoslavije krajem XX veka. Dotični je još rekao da je „sve to bilo predočeno ne samo prethodnoj vladi i Parlamentu, već i predstavnicima svih političkih stranaka i političkih grupa u prethodnom sazivu“. Znači, naši političari su sve to znali. Kao što su to činili juče, oni bi i danas da preveslaju sopstveni narod – rekavši da dotični nije izložio stavove EU nego samo svoje stranke. Obratite pažnju na to da se dotični gospodin preziva Šok-enhof.