Konačno rešenje

Piše Milorad Vučelić

Britanski brigadir i šef misije pri Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije Ficroj Maklejn upozoravao je Vinstona Čerčila, pri kraju Drugog svetskog rata, da se iz postojećeg razvoja događaja „jasno vidi“ da se „ide ka uspostavljanju autoritarnog režima i sistema zasnovanog na vladavini jedne partije“. Čerčil ga je mirno saslušao i cinično potom upitao da li on to namerava da živi u Jugoslaviji kada toliko brine o demokratiji, političkim slobodama i vladavini prava u njoj? Nastavak priče je svima poznat.
Nema gotovo nijednog susreta naših političara sa predstavnicima Evropske unije koji ne budi podsećanje na pomenute Čerčilove reči. Njihove preporuke i nalozi kako da uredimo našu zemlju pokazali su se pogubnim po nas. Nama se nameću pravila po kojima oni ne bi nikada živeli. Sve slušajući naredbe o reformama naši političari to nikako da shvate. Što više slušamo njihove zahteve i ultimatume sve nam više izgleda da oni u stvari rade na nekoj vrsti „konačnog rešenja“ za Srbe i Srbiju. I tako je od Haškog tribunala do naredbe kako da formulišemo pitanje Međunarodnom sudu pravde o savetodavnom mišljenju o nezavisnosti Kosova, pa preko predloga Rezolucije UN i „tekovina“ briselskog duplog pasa Borisa i Borka, do otvorenog  huškanja da se rušenjem Ustava i odluka Ustavnog suda izvrši etatizacija i secesija Vojvodine… (Pročitati tekst Nikole Vrzića „Moj prijatelj Martin“, u ovom broju „Pečata“).
Put do tog „konačnog rešenja“, kako se nekada nazivalo rešavanje jevrejskog pitanja u nacističkoj Nemačkoj, vodi preko stalnog  optuživanja Srba za sva nepočinstva, što biva osnov za dalje i sve teže nevolje. Setimo se samo koliko puta su od strane Vuka Draškovića i mnogih DOS-ovaca Srbi optuženi za genocid nad Albancima na Kosovu. To je služilo kao osnov za uskraćivanje prava srpskom narodu na svoje istorijske i etničke teritorije. Naširoko je već razglašena priča o Republici Srpskoj kao „genocidnoj tvorevini“. Za dominirajuće medije u Srbiji i njihove urednike to postaju činjenice koje se kao takve moraju prihvatiti.
Dok su sve ovo činjenice, mnogo šta drugo se pretvara u kontroverzu. Tako Aćif-efendija postaje kontroverzna ličnost, Adem Jašari već je kontroverzni junak, što je i Alojzije Stepinac. Ante Pavelić prerasta u nevinu poratnu žrtvu srpske Udbe , pošto je prethodno bio saradnik velikog zločinca Milana Nedića, što mu je najveći greh. Zahvaljujući filmovima i sećanjima, sve se više iskazuju ljudske dimenzije samog Adolfa Hitlera, a njegovi vojnici i oficiri postaju nevine žrtve ruskog i srpskog terora.
Postaje potpuno nevažno što je konclogor „Sajmište“ na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske i pod potpunom nemačkom upravom, i to što je maja 1944. logor predat ustašama na upravu. „Zatočenici su tu dovoženi iz raznih delova Jugoslavije, sa Kozare, ali i sa Kosova. Pri kraju rata Nemci su zatvorili logor u Skadru, u kojem su Šiptari sa Kosova utamničili Srbe. Pa su zatočenici prebačeni na ‘Sajmište’ i tu poubijani“. U medijima nema ni podatka da je „tokom bombardovanja Beograda od strane angloameričkih snaga, aprila 1944, nekoliko bombi palo i na ovaj logor i usmrtilo 200 zatočenika“. I tako dalje, i tako dalje.
Ističe se samo to da je za sve što se dešavalo na „Sajmištu“ kriv samo srpski kolaboracionista Milan Nedić. I niko drugi. Kod Nedića nema kontroverzi. Najbednije od svega je što se ovako teška satanizacija Srba i mizerni falsifikati potežu u odurnom reklamiranju filma Gorana Paskaljevića, a cilju besramnog reklamiranja i lažiranja izbora za kandidaturu za „Oskara“. Umesto da se javnosti jednostavno kaže da je snimljen jedan trendistički film koji na Zapadu „pali“ i koji naravno „suočava Srbe sa njihovom mračnom prošlošću“, i gotovo. Što bi pravili bilo kakvo pitanje kada smo sličnu filmsku robu već imali priliku, nebrojeno puta, da vidimo, tako da smo već oguglali (videti tekst Miodraga Zarkovića „Red golfa, red holokausta“).
Posle dugog ćutanja, iz svoje političke prošlosti ponovo se oglasio Boris Tadić. Ko god je pomislio da je nešto rekao o sukobima u Demokratskoj stranci, o kriminalnim radnjama najviših pripadnika režima na čijem je čelu bio, a koje su tek nešto malo izašle na videlo, o „tekovinama“ njegove katastrofalne kosovske politike, o bankrotu države u kojoj je bio i šef države i predsednik vlade, pogrešio bi. I onaj ko bi pomislio da je pokazao spremnost da se sa izvesnom samorefleksijom osvrne na svoj način vladanja, u kojem nije pravljena  razlika između parlamentarne, izvršne i sudske vlasti, što je potom preraslo u njegovu ličnu vlast i vlast njegovog Kabineta, pogrešio bi.
Tadić se osvrnuo, pa preko razvalina Srbije koju je načinio njegov žuti kartel, oštro napao „nedemokratski režim Slobodana Miloševića“, zatražio smenu pomoćnika ministra kulture, njemu nekontroverznog Dragana Kolarevića. Pomenuo je Tadić po već opisanoj praksi i „nacizam“ koji je prepoznao po nekim, inače neprihvatljivim spiskovima, a onda se sam dohvatio svoga spiska i rekao da je „Kolarević za vreme Slobodana Miloševića bio jedan od nosilaca propagandne mašinerije nedemokratskog režima“!
Nikada u Srbiji u njenoj istoriji nije imao takvu propagandnu mašinu kakvu je imao i sada ima Boris Tadić i njegova Demokratska stranka. I posle izbornog poraza,  nju još niko nije ni pipnuo. Nema toga spiska na koji bi svi njegovi propagandisti stali, niti ima takvoga koji bi taj spisak mogao napraviti. Jednostavno rečeno u tu mašineriju su bili uključeni svi, a uz to iz budžeta obilato plaćeni i čašćeni, osim nekoliko  izuzetaka po broju nedovoljnih i za najkraći spisak. Ovi propagandisti „demokratskog režima Borisa Tadića“, a pod komandom njegovih kabinetskih službenica i službenika, mogli su šta su hteli i radili su šta su hteli, i učestvovali su u propagiranju i prikrivanju teške pljačke Srbije. I danas im, izgleda, niko ne može ništa. Sve su mogli, sem da pobede narod na izborima.
Gledajući televiziju i čitajući štampu, Tadić stalno viđa iste analitičare, voditeljke i voditelje. Kada redovno ugleda i Dragana Đilasa i Bojana Pajtića, definitivno zaključi da je još uvek u prilici da nešto bitno odlučuje. Po tome pomisli i da je još uvek na vlasti. Mora međutim da shvati da to više nije tako, a ne bi bilo zgorega da mu se pomogne, te da nam se i pomenuti dvojac skine s vrata. Potom bi ovi dalje mogli da se međusobno gledaju i sami.