French connection ili beloruska nebuloza?

Piše Stefan Karganović

Pri rešavanju složene i profesionalno izvedene dezinformacije kao što je Srebrenica nema prečice pomoću koje bi se mogao uštedeti trud. Najmanjom nesmotrenošću i neozbiljnošću gubi se mukotrpno stečeni kredibilitet

 

Već nekoliko nedelja kroz medije i privatne poruke provlači se senzacionalna priča o navodnom oficiru francuske vojnoobaveštajne službe, tajanstveno identifikovanim pseudonimom „T. D.“, koji je, navodno, pobuđen grižom savesti sa hrpom po Zapad kompromitujućih dokumenata o Srebrenici prebegao u Belorusiju. On je navodno tamo, 28. juna 2012, dobio politički azil. Po agencijskim vestima – jer koliko je poznato niko sa njime još nije imao neposredan kontakt, niti je obavio razgovor – T. D. je spreman da Srbima učini veliku uslugu i da svedoči kao svedok odbrane na suđenju generalu Ratku Mladiću.

[restrictedarea]

TIM MLADIĆEVE ODBRANE – SUMNJIČAV
Ukratko, priča T. D. koja je uzbudila srpske duhove, a neke čak do te mere da su ovaj događaj proglasili za konačni slom srebreničkog mita, što svima daje pravo da odahnu,  sastoji se iz sledećeg. T. D., sada major u francuskoj vojsci, 1995. godine bio je poručnik u francuskoj vojnoj obaveštajnoj službi na zadatku u Bosni i Hercegovini. U tom svojstvu on je došao do velike količine dokumenata koji dokazuju da je ubijanje ratnih zarobljenika posle pada Srebrenice, 11. jula 1995, bilo organizovano od strane francuske DRM, u saradnji sa (kako bi se u filmu „Kazablanka“ izrazio kapetan Lui Reno) „all the usual suspects“, što će reći CIA i MI-6. Major T. D. tvrdi da je ubijanje zarobljenika izvela jedinica pod nazivom „Škorpioni“,  nad kojom general Mladić i Glavni štab VRS nisu imali nikakvu kontrolu i koja je delovala po naređenjima navedenih stranih službi. Dalje, on tvrdi da je ubačena jedinica likvidirala „više od 4.500“ zarobljenih muslimana, a da ih je „do 6.000“ poginulo tokom proboja u sukobima sa jedinicama VRS.
Pored ovoga, tvrdi se da major T. D. ima u svom posedu izveštaje Nasera Orića dostavljene operativcima DRM, kao i „uzvratna naređenja i uputstva“. Znači li to da je i Naser Orić bio francuski agent? U majorovoj bogatoj arhivi   navodno se nalazi i kompletan spisak pripadnika jedinice „Škorpioni“ koja je izvršila streljanja.
Oduševljenje koje je ova senzacionalna vest proizvela psihološki je potpuno razumljivo zato što pruža perspektivu brzog i lakog rešavanja jedne složene i intelektualno izazovne zagonetke. Zato na prvi pogled izgleda čudno što tim odbrane Ratka Mladića nije oberučke prihvatio ovu izuzetnu ponudu da pomoću majora T. D. sruši optužnicu. Ali nije prihvatio, i možda ćemo analizom nekoliko  elemenata iz kojih se ova vest sastoji uspeti da dokučimo  zašto.

MUK BELORUSKIH VLASTI
Pre svega, kako bi ijedna trezvena osoba, sa osnovnim predstavama o tome kakve se smicalice koriste u svetu špijunaže i kontrašpijunaže, mogla biti zainteresovana za iskaz osobe koja je predstavljena samo pod inicijalima T. D.? Mi ne znamo, i bez nečeg više od pukih inicijala nemamo načina da proverimo, da li je ta osoba ikada postojala u  Francuskoj i da li se za vreme ratnih dešavanja u navedenom  svojstvu uopšte nalazila na teritoriji Bosne i Hercegovine da bi mogla da govori kompetentno o stvarima u vezi kojih  nudi informacije? To je prvo i osnovno pitanje. Da bi ga neko postavio, nije mu potreban kontraobaveštajni staž. Ono što Francuzi zovu bon sens sasvim je dovoljno.
Zatim, o njegovom prelasku u Belorusiju mi ne znamo apsolutno ništa. U svakom slučaju ne od beloruskih vlasti, koje se u vezi sa ovim pitanjem nisu oglasile i nisu potvrdile, niti demantovale da na svojoj teritoriji imaju tako značajnog begunca iz Francuske. Međutim, dok iz beloruskih izvora o ovome ne znamo apsolutno ništa, oskudni i kontradiktorni podaci kojima raspolažemo potiču svi bez izuzetka – od  zapadnih agencija.
Vrlo su čudne elementarne materijalne netačnosti u iskazu koji se pripisuje misterioznom T. D. Jedinica za koju je utvrđeno da je učestvovala u streljanju srebreničkih zarobljenika zove se Deseti diverzantski odred, ne „Škorpioni“. Profil koji se u medijski rasprostranjenoj priči pripisuje „Škorpionima“ ugrubo odgovara Desetom diverzantskom, ali ako je T. D. zaista igrao tako ključnu ulogu u zaveri koju sada pokajnički razotkriva, zašto bi pogrešno imenovao jedinicu koja je po uputstvima njegovih pretpostavljenih izvršila zločin? „Škorpioni“ jesu postojali i oni su optuženi za ubistvo nekoliko muslimanskih zarobljenika na lokaciji udaljenoj oko 150 km od Srebrenice, ali do sada ih niko nije dovodio u vezu sa masovnim pogubljenjima u Srebrenici. To T. D. iz neobjašnjivih razloga prvi put čini.
Druga upadljiva materijalna greška su cifre koje se navode u vezi sa brojem streljanih i poginulih u borbenim dejstvima. Po T. D. ukupan broj muslimanskih gubitaka posle pada Srebrenice trebalo bi da iznosi oko 10.000. To je matematički neuklopivo u poznate i proverene podatke. Na dan pada enklave, u njoj se nalazilo oko 40.000 osoba. UNPROFOR je 4. avgusta 1995. na području Tuzle evidentirao  35.632 izbeglice iz Srebrenice. Ostavlja se prostor za ukupne muslimanske gubitke u približnoj visini od oko 4.500 od oba uzroka (streljanje i borbena dejstva), ali to istovremeno isključuje više od dva puta veću cifru koju sugerišu podaci što se pripisuju T. D.

NA KLIMAVIM NOGAMA
Priča o T. D. (ne priča majora T. D., zato što ne znamo da li takva osoba uopšte postoji) na klimavim je nogama. Niti je u svojim osnovnim pojedinostima verifikovana, niti je unutrašnje koherentna i u skladu sa već poznatim i utvrđenim činjenicama. Ona pada već na prvi pogled iskusnog analitičara.
Nasuprot frapantnoj sugestiji da je i Naser Orić radio za Francusku (ima li neko ko nije?), možemo da ponudimo mnogo bolje dokumentovanu i trezveniju hipotezu. U dokumentu „Dostava analitičkih presjeka o uzrocima pada Srebrenice i Žepe“ Uprave službe vojne bezbednosti Generalštaba Armije BiH od 23. 2. 1996. godine (arhivska oznaka Haškog tribunala 01854425-01854433) nailazimo na sledeće:
„U procjeni uzroka neefikasne odbrane Srebrenice trebalo bi imati prisutnim ponašanje i samu ličnost Nasera Orića, koji je prije rata boravio u Beogradu, gdje je bio angažovan u ličnom obezbjeđenju Slobodana Miloševića. U toku rata održavao je vezu sa jednim policajcem iz Novog Sada, koji je takođe ranije bio u pratnji Slobodana Miloševića. Pored toga, Orić je svakodnevno, preko Mandžić Ibrahima zvanog Mrki, obavljao kontakte sa četnicima na PZT. Većina ovih kontakata je uspostavljena preko ručne radio-stanice, kojom prilikom su se koristili tajni pozivni znaci ‘gazda’ (Orić) i ‘vojvoda’ (četnici).“
Dokumenat sa ovom procenom nosi potpis načelnika Uprave vojne bezbednosti, generala Jusufa Jašarevića.
Mada ni ova verzija Orićeve uloge bez potkrepljujućih dokaza nije prihvatljiva, ona je ipak potencijalno suvislija  i logičnija od tvrdnji koje se pripisuju nepoznatom i nedostupnom T. D.
Pri rešavanju složene i profesionalno izvedene dezinformacije kao što je Srebrenica nema prečice pomoću koje bi mogao da se uštedi trud. Najmanjom nesmotrenošću i neozbiljnošću gubi se mukotrpno stečeni kredibilitet. U „Istorijskom projektu Srebrenica“ od početka našeg rada mi  to odlično shvatamo. Zato su kardinalni principi kojih se držimo intelektualna superiornost nad protivnikom,  akademski besprekoran pristup i posvećenost traganju za istinom, gde god to vodilo.

[/restrictedarea]