French connection или белоруска небулоза?

Пише Стефан Каргановић

При решавању сложене и професионално изведене дезинформације као што је Сребреница нема пречице помоћу које би се могао уштедети труд. Најмањом несмотреношћу и неозбиљношћу губи се мукотрпно стечени кредибилитет

 

Већ неколико недеља кроз медије и приватне поруке провлачи се сензационална прича о наводном официру француске војнообавештајне службе, тајанствено идентификованим псеудонимом „Т. Д.“, који је, наводно, побуђен грижом савести са хрпом по Запад компромитујућих докумената о Сребреници пребегао у Белорусију. Он је наводно тамо, 28. јуна 2012, добио политички азил. По агенцијским вестима – јер колико је познато нико са њиме још није имао непосредан контакт, нити је обавио разговор – Т. Д. је спреман да Србима учини велику услугу и да сведочи као сведок одбране на суђењу генералу Ратку Младићу.

[restrictedarea]

ТИМ МЛАДИЋЕВЕ ОДБРАНЕ – СУМЊИЧАВ
Укратко, прича Т. Д. која је узбудила српске духове, а неке чак до те мере да су овај догађај прогласили за коначни слом сребреничког мита, што свима даје право да одахну,  састоји се из следећег. Т. Д., сада мајор у француској војсци, 1995. године био је поручник у француској војној обавештајној служби на задатку у Босни и Херцеговини. У том својству он је дошао до велике количине докумената који доказују да је убијање ратних заробљеника после пада Сребренице, 11. јула 1995, било организовано од стране француске ДРМ, у сарадњи са (како би се у филму „Казабланка“ изразио капетан Луи Рено) „all the usual suspects“, што ће рећи ЦИА и МИ-6. Мајор Т. Д. тврди да је убијање заробљеника извела јединица под називом „Шкорпиони“,  над којом генерал Младић и Главни штаб ВРС нису имали никакву контролу и која је деловала по наређењима наведених страних служби. Даље, он тврди да је убачена јединица ликвидирала „више од 4.500“ заробљених муслимана, а да их је „до 6.000“ погинуло током пробоја у сукобима са јединицама ВРС.
Поред овога, тврди се да мајор Т. Д. има у свом поседу извештаје Насера Орића достављене оперативцима ДРМ, као и „узвратна наређења и упутства“. Значи ли то да је и Насер Орић био француски агент? У мајоровој богатој архиви   наводно се налази и комплетан списак припадника јединице „Шкорпиони“ која је извршила стрељања.
Одушевљење које је ова сензационална вест произвела психолошки је потпуно разумљиво зато што пружа перспективу брзог и лаког решавања једне сложене и интелектуално изазовне загонетке. Зато на први поглед изгледа чудно што тим одбране Ратка Младића није оберучке прихватио ову изузетну понуду да помоћу мајора Т. Д. сруши оптужницу. Али није прихватио, и можда ћемо анализом неколико  елемената из којих се ова вест састоји успети да докучимо  зашто.

МУК БЕЛОРУСКИХ ВЛАСТИ
Пре свега, како би иједна трезвена особа, са основним представама о томе какве се смицалице користе у свету шпијунаже и контрашпијунаже, могла бити заинтересована за исказ особе која је представљена само под иницијалима Т. Д.? Ми не знамо, и без нечег више од пуких иницијала немамо начина да проверимо, да ли је та особа икада постојала у  Француској и да ли се за време ратних дешавања у наведеном  својству уопште налазила на територији Босне и Херцеговине да би могла да говори компетентно о стварима у вези којих  нуди информације? То је прво и основно питање. Да би га неко поставио, није му потребан контраобавештајни стаж. Оно што Французи зову бон сенс сасвим је довољно.
Затим, о његовом преласку у Белорусију ми не знамо апсолутно ништа. У сваком случају не од белоруских власти, које се у вези са овим питањем нису огласиле и нису потврдиле, нити демантовале да на својој територији имају тако значајног бегунца из Француске. Међутим, док из белоруских извора о овоме не знамо апсолутно ништа, оскудни и контрадикторни подаци којима располажемо потичу сви без изузетка – од  западних агенција.
Врло су чудне елементарне материјалне нетачности у исказу који се приписује мистериозном Т. Д. Јединица за коју је утврђено да је учествовала у стрељању сребреничких заробљеника зове се Десети диверзантски одред, не „Шкорпиони“. Профил који се у медијски распрострањеној причи приписује „Шкорпионима“ угрубо одговара Десетом диверзантском, али ако је Т. Д. заиста играо тако кључну улогу у завери коју сада покајнички разоткрива, зашто би погрешно именовао јединицу која је по упутствима његових претпостављених извршила злочин? „Шкорпиони“ јесу постојали и они су оптужени за убиство неколико муслиманских заробљеника на локацији удаљеној око 150 км од Сребренице, али до сада их нико није доводио у везу са масовним погубљењима у Сребреници. То Т. Д. из необјашњивих разлога први пут чини.
Друга упадљива материјална грешка су цифре које се наводе у вези са бројем стрељаних и погинулих у борбеним дејствима. По Т. Д. укупан број муслиманских губитака после пада Сребренице требало би да износи око 10.000. То је математички неуклопиво у познате и проверене податке. На дан пада енклаве, у њој се налазило око 40.000 особа. УНПРОФОР је 4. августа 1995. на подручју Тузле евидентирао  35.632 избеглице из Сребренице. Оставља се простор за укупне муслиманске губитке у приближној висини од око 4.500 од оба узрока (стрељање и борбена дејства), али то истовремено искључује више од два пута већу цифру коју сугеришу подаци што се приписују Т. Д.

НА КЛИМАВИМ НОГАМА
Прича о Т. Д. (не прича мајора Т. Д., зато што не знамо да ли таква особа уопште постоји) на климавим је ногама. Нити је у својим основним појединостима верификована, нити је унутрашње кохерентна и у складу са већ познатим и утврђеним чињеницама. Она пада већ на први поглед искусног аналитичара.
Насупрот фрапантној сугестији да је и Насер Орић радио за Француску (има ли неко ко није?), можемо да понудимо много боље документовану и трезвенију хипотезу. У документу „Достава аналитичких пресјека о узроцима пада Сребренице и Жепе“ Управе службе војне безбедности Генералштаба Армије БиХ од 23. 2. 1996. године (архивска ознака Хашког трибунала 01854425-01854433) наилазимо на следеће:
„У процјени узрока неефикасне одбране Сребренице требало би имати присутним понашање и саму личност Насера Орића, који је прије рата боравио у Београду, гдје је био ангажован у личном обезбјеђењу Слободана Милошевића. У току рата одржавао је везу са једним полицајцем из Новог Сада, који је такође раније био у пратњи Слободана Милошевића. Поред тога, Орић је свакодневно, преко Манџић Ибрахима званог Мрки, обављао контакте са четницима на ПЗТ. Већина ових контаката је успостављена преко ручне радио-станице, којом приликом су се користили тајни позивни знаци ‘газда’ (Орић) и ‘војвода’ (четници).“
Докуменат са овом проценом носи потпис начелника Управе војне безбедности, генерала Јусуфа Јашаревића.
Мада ни ова верзија Орићеве улоге без поткрепљујућих доказа није прихватљива, она је ипак потенцијално сувислија  и логичнија од тврдњи које се приписују непознатом и недоступном Т. Д.
При решавању сложене и професионално изведене дезинформације као што је Сребреница нема пречице помоћу које би могао да се уштеди труд. Најмањом несмотреношћу и неозбиљношћу губи се мукотрпно стечени кредибилитет. У „Историјском пројекту Сребреница“ од почетка нашег рада ми  то одлично схватамо. Зато су кардинални принципи којих се држимо интелектуална супериорност над противником,  академски беспрекоран приступ и посвећеност трагању за истином, где год то водило.

[/restrictedarea]