Čekajući srpskog Godoa

Piše Aleksandar Đaja

Posle četvorogodišnje vladavine režima Borisa Tadića, ovdašnja pozorišta ogrezla su ne samo u korupciji i javašluku, već i u povampirenoj “jugonostalgiji”, što je praksa sa kojom se mora pod hitno prestati

 

Iako su izbori u Srbiji odavno završeni, iako je novi predsednik Srbije Tomislav Nikolić, iako je formirana nova vlada sa novim premijerom, a u Narodnoj skupštini nova skupštinska većina – pojedini članovi DS-a i njihovi još uvek strogo kontrolisani mediji, u čemu beskrupulozno prednjači „Blic“, očajnički pokušavaju da u „nemogućoj misiji“  ubede narod – kako su oni još uvek na vlasti! Ostaviću ih da u toj paranoji odžive još ono malo vremena koje ih deli do neke kliničke ustanove ili ustanove zatvorenog tipa, i pokušati da kao čovek koji je, ipak, „primetio“ da je u Srbiji nešto počelo da se menja, „zađem“ u beogradski pozorišni život. Da pred novu sezonu, novu vlast podsetim na anomalije u beogradskim, ali i ostalim srpskim pozorištima, koje su u proteklim godinama vladavine režima Borisa Tadića eskalirale do paroksizma, preteći da sasvim unište i privatizuju pozorišni život u zemlji! A to bi se isto ili veoma slično moglo primeniti na anomalije u srpskoj kinematografiji, likovnoj ili muzičkoj sferi, srpskoj kulturi uopšte…

KORUPCIJA KAO „REPERTOARSKA POLITIKA“

[restrictedarea]

Šta od nove pozorišne sezone 2012/2013 – ne sme više da se događa u beogradskim i srpskim pozorištima?
Ne sme više da ne postoji „recidiv komunističke prošlosti“ koji se zvao „repertoarska politika pozorišta“, a da se na scenu, gotovo po pravilu, postavljaju samo komadi koje kao uslov donose manje ili više poznati reditelji. I to sa svojom mnogobrojnom privatnom ekipom saradnika, u kojoj često prednjače rediteljeva bivša žena, brat od strica, sin zubara koji mu zauzvrat besplatno „radi parcijalnu“ – dok direktor pozorišta, umetnički direktor i dramaturg u toj priči predstavljaju samo uslužni servis, koji se se stara da pomenutoj ekipi bude obezbeđen odgovarajući komfor i što pristojniji honorar.
Ne smeju više da se neselektivno, iz nepoznatih razloga (ili poznatih, koji se zovu: korupcija), igraju tekstovi, često trećerazrednih svetskih pisaca, dok se domaća klasika, a pogotovo komadi mladih autora koji su tek na početku karijere, igraju malo ili nimalo.
Ne sme se više dozvoliti da pojedini direktori beogradskih pozorišta „de facto“ raspolažu sredstvima iz budžeta kao svojim ličnim novcem. Da imaju neograničeno „diskreciono pravo“ da angažuju koga hoće, da stave na repertoar projekat koji hoće – bez javnog konkursa i bez ikakve kontrole nekog, uslovno rečeno, „umetničkog saveta“. Jer, upravni odbori koji postoje pri srpskim pozorištima uglavnom služe za to da njihovi članovi uzimaju dnevnice i aminuju svaki predlog direktora. Da ne bude zabune: ovde nije reč o zalaganju za ponovnim uvođenjem, decenijama unazad prevaziđene „cenzure“, već samo o minimumu zaštite društvenih sredstava i umetničkog nivoa pozorišnih projekata, ali i zaštite nacionalne kulturne politike – koju je prethodni režim DS-a pretvorio u ruševine! Jer, potpuno je jasno da su se u prethodnim godinama, koje su pojeli „žuti skakavci“, na scenama naših pozorišta (a, beogradskih, ultimativno!) pojavljivali isključivo autori koji su bili ili članovi DS-a, ili „vrlo bliski prijatelji DS-a“. Ti drugi su pogotovo bili opasni, jer su kao „guje iz nedara“, a pod maskom „slobodnih intelektualaca“ i ogavnom demagoškom parolom „ja nisam član nijedne stranke“ – nemilosrdno crpeli sav „kajmak“ iz budžeta za svoje lične potrebe, dok njihovoj alavosti i pohlepi nije bilo kraja!

JEDINSTVENA „PRAKSA“
Ne sme se više pod floskulom „lažne demokratije“ dozvoliti dalje rasparčavanje srpskog nacionalnog bića. Jer, ako se ovaj narod posle svega što ga je do sada snašlo nije dovoljno opametio – mora se „zakonom zabraniti“ realizacija na srpskim pozorišnim scenama projekata koji nas, tobože, „suočavaju sa sopstvenom prošlošću“ – a, zapravo, dodatno multipliciraju našu nepostojeću krivicu za raspad bivše SFRJ! Takva „praksa“ u zemljama te „bivše SFRJ“ uopšte ne postoji! Jesmo li mi najpametniji ili najgluplji narod u regionu kada to tako često činimo ili se nosioci projekata rukovode isključivo materijalnim podsticajima iz dobro poznatih fondova, velikog „srbofila“ Džordža Soroša? Jer, Soroš je ušao u sve pore srpskih kulturnih i prosvetnih institucija. U pozorišta, „Narodnu biblioteku“, „Istorijski arhiv“, SANU. Takođe je oko sebe okupio veliku grupu glumaca, reditelja, dramskih pisaca, muzičara, književnika, naučnih radnika, analitičara, bivših diplomata, pomoću kojih radi na animiranju što većeg broja pristalica. Istovremeno,  preko naša dva poznata reditelja, Gorana Markovića (čiji je mentor Bernar Levi, veliki prijatelj Bernara Kušnera) i Gorana Paskaljevića, vrši  „satanizovanje“ Srba na svetskim filmskim festivalima.
I stoga se po ko zna koji put  pitam: nije li više nego dovoljno to što je Beograd nekada bio centar okupljanja i „tezgarenja“ umetnika iz cele SFRJ, kojima je delio honorare šakom i kapom (dok je svojim sugrađanima to, uglavnom, uskraćivao) – nego bi trebalo još da postane, ponajviše zahvaljujući pozorištu „Atelje 212“ i njegovom direktoru, centar „jugonostalgičnosti“ – kako bi opet, po istoj formuli, od našeg novca finansirao one koji su nas oduvek mrzeli? Da tokom cele jedne pozorišne sezone igra repertoar posvećen bivšoj državi koja se raspala „krivicom Srba“ – i to, gle čuda, na štetu Srba?!
A, to pitam i vas.

[/restrictedarea]