Briselska ucena Kosmetom: Moj prijatelj Martin

Piše Nikola Vrzić

Pošto je kosovska skupština izglasala kraj nadgledane nezavisnosti južne srpske pokrajine, Evropska unija je Srbiji javno poručila da tu nezavisnost mora i formalno da prizna ako jednog lepog dana želi da postane članica Unije. Znači li to da je konačno došlo vreme da Srbija raskine s tadićevskom politikom popuštanja pred zahtevima Brisela i Uniji kaže „ne“? Ili će nas nastavak tadićevske politike i posle Borisa Tadića, osim u zagrljaj Hašima Tačija i kršenje Ustava Srbije, odvesti u gubitak i Kosmeta i Srbije. Jer odavde trećeg puta nema

 

Kada su izašli sa sastanka, dok je ono što su tamo izgovorili još bilo tajna, smeškali su se. Tako nasmešeni su, uz šaljive opaske o pravilnom izgovoru prezimena Novaka Đokovića i Nikole Pašića, premijer Srbije Ivica Dačić i predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc izašli pred novinare; da i tom svojom ležernošću pokažu kako je njihov sastanak, ovog utorka u Briselu, bio ispunjen dubokim međusobnim razumevanjem i prijateljskim radom na ostvarenju zajedničkih ciljeva. Dačić je svoje obraćanje novinarima tako i počeo. „Zahvaljujem se mom prijatelju Martinu“, rekao je, pa je i objasnio da je srećan što je baš on – prijatelj Martin – predsednik Evropskog parlamenta (EP), jer je EP „institucija koja možda i najviše podržava evropsku budućnost Srbije“.
Dobro raspoloženje i osmeh zadržali su se na Dačićevom licu i tokom narednih deset minuta konferencije za novinare koju je, usled obilja izgovorenih fraza (uz to proevropskih, politički sasvim korektnih), nemoguće prepričati bez rizika od smrti od dosade. A i čemu? Ali onda je prijatelju Martinu postavljeno pitanje budućnosti odnosa Srbije i Kosova, i Dačićevo se lice iznenada smrklo. Zato što je Martin Šulc – neočekivano kao i Angela Merkel prošlog leta u Beogradu pred Borisom Tadićem – javnosti obznanio o čemu su to razgovarali iza vrata zatvorenih njihovom omertom.

UZAJAMNO PRIZNANJE

[restrictedarea]

Saopštio nam je Šulc, kao i Merkelova pre njega, šta EU naređuje Srbiji. A da ne bi mogli da tvrde da je Šulcova izjava istrgnuta iz konteksta, izjavu ćemo preneti u celini: „Premijer Dačić i ja, i moj kolega Kukan, koji je šef parlamentarne delegacije za odnose sa Srbijom, razgovarali smo veoma otvoreno. Odnos Srbije i Kosova, i miran razvoj (tog odnosa) mora da se završi, po našem mišljenju, na kraju puta, međusobnim priznanjem. Veoma smo svesni da još mnogo toga ima da se uradi, i da ima mnogo prepreka. Vi ste govorili o čuvenoj fusnoti, EP se neće baviti detaljima. To je pitanje pregovora diplomata i vlada. Naš cilj je, na kraju, da se omogući da se Srbija priključi EU, ispunjavajući sve uslove i, sasvim jasno, miran, održiv odnos između dve zemlje. To je naš cilj. Ostvariti taj cilj, ponavljam, u ovom trenutku je veoma teško, ali ne i nemoguće. EU, Herman van Rompaj to zna veoma dobro, ima unutrašnje probleme. Neke od država članica ne priznaju nezavisnost Kosova, ali EU, kao celina, traži od Srbije da prizna Kosovo. Moramo taj posao da završimo unutar EU. Razumljivo je da je to jedno od najtežih i najosetljivijih pitanja u ovom trenutku za obe strane. Za Srbiju i Kosovo, i za EU. Ali ono što naglašavamo, nezavisno od diplomatije, moramo obezbediti mir. To je u ovom trenutku najvažniji cilj EP-a. Ali na kraju dugog puta, međusobno priznanje je preduslov za pristupanje EU. To je veoma jasno.“
Konferencija za novinare je ovime i završena. Martin Šulc postao je prvi zvaničnik EU koji je javno rekao da Srbija mora i formalno da prizna nezavisnost svoje otete pokrajine ako – nekog neodređenog dana u budućnosti, nikako pre toga – želi da pristupi EU. Njegove su reči trebalo da budu ključne po budućnost Srbije; da pomognu Srbiji da se odluči na koju će stranu, pošto joj je izbor već tako jasno predočen. Uzgred budi rečeno, hvala mu na tome.
Umesto toga, počeli su da nas ubeđuju da nismo čuli to što smo čuli ili da to što smo čuli nismo dobro protumačili. Ili da je Šulcova izjava nebitna. No, svi ti nasilni pokušaji spinovanja nikoga nisu zavarali, nego su spinovanjem „očiglednog“ (citat: Martin Šulc) samo potvrdili očigledno odsustvo časti u svojim namerama. Idemo redom.
Ivica Dačić, premijer, pokušava da, braneći Šulca od onoga što je Šulc rekao, odbrani i sebe i politiku saginjanja pred EU koju je tako uspešno, po našim leđima, sprovodio režim bivšeg predsednika Borisa Tadića. Kaže Dačić da je izjava „pogrešno protumačena“: „To ne znači – niti sam od koga čuo ovde, niti je sam Šulc to rekao – da je uslov za ulazak u EU ili za dobijanje datuma za početak pretpristupnih pregovora priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije od strane Srbije.“ Pa tragikomično dodaje i da misli „da će njemu (prijatelju Martinu – op. aut) biti krivo, jer će u javnosti u Srbiji biti označen kao neko ko postavlja nove uslove.“
I Ivan Mrkić, ministar spoljnih poslova Srbije, ide tragom svog premijera: „Nije tačno da je to rekao Martin Šulc, izvađeno je iz konteksta. On je samo ukazao na nelogičnost traženja od Srbije da prizna Kosovo kad EU nije u stanju zajednički to da učini.“
Čitalac je pažljivo pročitao kompletnu izjavu Martina Šulca i jasno mu je da ništa tu nije „pogrešno protumačeno“ ili „izvađeno iz konteksta“. Na kraju krajeva, da se ne bismo zamarali tumačenjima, pomogao nam je dan kasnije, u sredu, sam Martin Šulc. U pisanoj izjavi, da ne bi bilo sporenja, saopšteno je iz njegovog Kabineta: „Predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc ostaje pri svojoj izjavi da je potrebno međusobno priznavanje Beograda i Prištine za ulazak u EU. U svojoj izjavi on je samo rekao ono što je očigledno. Predsednik vidi sudbinu i Kosova i Srbije kao budućih članica EU.“

PROFESIONALNO SPINOVANJE
Nastojeći da dodatno relativizuju Šulcovo otkrovenje, istakli su se i srpski mediji (ne, ne mislimo na „Politiku“, čiji je glavni naslov zaista genijalan: „Dačić: Nema novih uslova za ulazak u EU“. Kao da je Dačić taj koji postavlja uslove). Mediji su nam, elem, složno preneli informaciju da je Štefan File, EU komesar za proširenje, „demantovao izjavu Šulca“ i rekao da „EU traži normalizaciju odnosa, a ne priznavanje Kosova“. File, pre svega, i nije baš čovek kome bi trebalo verovati na reč, jer je  u aprilu 2010. godine onako uverljivo rekao da „evrointegracije (Srbije) i Kosovo ostaju odvojena pitanja“; da bi nam nedugo posle toga baš Kosovo postalo „ključni uslov“ za nastavak evrointegracija. (Na sličan nas je način ubeđivao i Fileov prethodnik, Oli Ren, koji nam je za svog mandata takođe ponavljao da su „Kosovo i put ka EU dva odvojena procesa“). Ali ipak su se u ovoj fazi spinovanja ovdašnji mediji pokazali beščasnijim od Filea. Jer File, zapravo, uopšte i nije demantovao Šulca. Samo bi trebalo pažljivo pročitati njegovu izjavu: „Šefovi država EU su u decembru doneli jasne zaključke o vidljivom i održivom razvoju odnosa sa Kosovom, odnosno o normalizaciji, a ne o potrebi priznavanja.“ Kao što vidimo, niti je Šulc govorio o onome što je od Srbije već zatraženo (u decembru), niti je File govorio o onome što će se od Srbije tek tražiti u budućnosti, o čemu Šulc jeste govorio. Tako da su u Fileovoj izjavi demanti videli samo oni medijski profesionalci koji su pokušali da nam zamažu oči.
Ali da ne lišimo čoveka zasluženog prezira; najbednijim se ipak pokazao neumorni Ognjen Pribićević, kome je uspelo da se pojavi gde god su ga zvali, a zvali su ga svi kojima je komandovano da od njega potraže ekspertsko mišljenje. Svi koji su uključeni u opsežnu operaciju čiji je cilj da Srbi ne primete da im se oduzima Kosmet: „Ukoliko je Šulc rekao da je to uslov, to nije ništa više od nepovoljnog signala i trebalo bi ga gledati u kontekstu loših postupaka nove vlade, pre svega oko ‘Narodne banke Srbije’.“ Opet, nećemo se sad baviti tom epohalnom glupošću da nam priznanje Kosova traže zato što smo promenili Zakon o NBS, nego ćemo se pozabaviti njegovom tvrdnjom da je reč o pukom „nepovoljnom signalu“. Naime, samo potpuno neupućeni ili bestidnici koji hoće da nas prave budalama, mogu da tvrde da je Šulcova izjava nebitna.
Da nije reč samo o „nepovoljnom signalu“ svedoči već i Šulcova funkcija predsednika Evropskog parlamenta. Pri tom, nije on samo predsednik EP-a, već i dugogodišnji (od 2004) lider grupe socijalista u EP-u. Ili je, možda, Evropski parlament neka nebitna institucija? Kako da ne; njemu odgovara Evropska komisija (među čijih je 27 članova i citirani Štefan File), EP potvrđuje tu komisiju i bira njenog predsednika, a može i da je natera da podnese ostavku. Dobro, ali, možda je EP, pa time i njegov predsednik (prijatelj Martin), nevažan za proces proširenja EU? Uf. Pa upravo je Evropski parlament institucija koja daje saglasnost na konačno mišljenje Evropske komisije o zahtevu neke države za članstvo u EU, i tek se na osnovu te saglasnosti pokreće procedura koja se završava ratifikacijom pristupnog ugovora u parlamentima članica EU.
Tako da bi se Šulcova izjava trebalo smatrati i te kako značajnom, i još više, opasnom po Srbiju ako Srbija nastavi putem koji joj je, sve do provalije, utabao Boris Tadić.

U ZAMCI TADIĆEVE POLITIKE
Pri tom, nije da to već nismo čuli ili pročitali. Što će reći da  izjava prijatelja Martina nipošto nije neočekivani incident ili nešto sasvim novo već, naprotiv, predstavlja kontinuitet politike naših zapadnih prijatelja. Podsećanja radi, u junu prošle, 2011. godine, u Beogradu je boravila grupa nemačkih parlamentaraca. Roderik Kizeveter, član Odbora Bundestaga za spoljne poslove i za EU, rekao je tada: „Priznavanje Kosova nije uslov za početak pregovora sa Evropskom unijom o članstvu. Nemačka očekuje da Srbija prizna Kosovo tokom ili do kraja procesa pristupanja.“ (Kizeveter je, inače, poslanik CDU-a, dok je Šulc pripadnik SDP-a, što će reći da na nemačkoj političkoj sceni postoji jasan konsenzus o kosovskom pitanju). Ishodište tog kontinuiteta otkrilo nam se, pak, u Vikiliksovim depešama američke diplomatije. Na sastanku predstavnika zemalja Kvinte, 26. januara 2010. godine (SAD, Nemačka, Francuska, Italija i Velika Britanija), u Briselu (depeša 10BRUSSELS85), postignuta je saglasnost da se Tadićevom Beogradu pošalje zvanična poruka u kojoj „Srbiji mora jasno da se stavi do znanja da ne može da uđe u EU, a da ne prizna Kosovo“. A depeša 10PARIS207 potvrđuje da je takva poruka – „Srbija mora da prizna Kosovo ako želi da se priključi Evropskoj uniji“ – zaista i poslata.
Tadićev je režim izbegao da nas obavesti o tom sitnom uslovu, verno sarađujući u njegovom ispunjavanju. Dačićev nevešti pokušaj da i sam sakrije taj sitni uslov, neodoljivo podseća na to. Ipak, posle Šulcovog otkrića, stvar je mnogo jasnija. Srbija je sada na prekretnici; možemo do sutra da se pravimo da EU od nas ne traži da priznamo Kosovo, ali naše odbijanje da prihvatimo realnost tu realnost neće učiniti drugačijom. Što, zapravo, znači da se Srbija Ivice Dačića i Tomislava Nikolića nalazi pred izborom: ili će nastaviti da sprovodi tadićevsku kolaboracionističku politiku komadanja Srbije po nalozima EU (od potpisivanja SSP-a, preko prihvatanja EULEKS-a i traženja savetodavnog mišljenja od Međunarodnog suda pravde, do zajedničke srpsko-evropske rezolucije u Ujedinjenim nacijama), ili će tu politiku, kako zna i ume, a ne mora ni baš odjednom, ni preko noći, prekinuti.
Šta od ta dva da izaberu, kao da (još) ne znaju ni premijer Dačić, ni predsednik Nikolić. Dačić u sredu, i dalje iz Brisela, poručuje da je „jasno rekao da Srbija neće promeniti svoju volju i priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova“, ali i tvrdi da je Šulcova izjava „njegov lični stav baziran na stavovima zemlje iz koje potiče“ (sve i da je to tačno, ništa se ne menja; dovoljno je samo jedno „ne“ Srbiji sa Kosovom, a kamoli nemačko „ne“, pa da proces evrointegracija bude zaustavljen). Na sličan način, i predsednik Srbije Tomislav Nikolić navodi da „priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, kao uslov za članstvo Srbije u EU, nije stav Evropske unije. To nije, niti može da bude stav EU, jer da jeste, nikada ne bismo imali pregovore o priključenju“. „Ostaje da mi radimo svoj posao, da izgrađujemo Srbiju koju smo obećali, da izgrađujemo odnos sa EU kako bi trebalo, jer je to dobro za Srbiju, a da EU ili zaustavlja takve priče, ili demantuje, ili pokaže otvorenošću postupaka prema Srbiji da ne stoji iza toga“, rekao je Nikolić, nagovarajući izgleda Evropsku uniju da se još jasnije izjasni o sitnom, kosovskom uslovu.
Ako i jeste još rano da se dalji nastavak zalaganja za evrointegracije proglasi za veleizdaju – zato što, jel’, nastavak evrointegracija znači priznanje nezavisnosti Kosova – uskoro će se i to promeniti. Zato što se menjaju uslovi igre koju nam diktiraju naši zapadni prijatelji.
I tu ništa neće promeniti naši uporni pokušaji mirenja dokazano nepomirljivog (i Kosovo i EU), to jest, onoga što je Dačić izrazio ovako: „EU zna na čemu je sa nama, ja sam jasno rekao šta mi možemo, a šta ne, i u okviru toga možemo da tražimo rešenje.“ Jer EU traži više nego što mi možemo. Jasno nam je to, uostalom, pokazala epizoda sa zlosrećnom kosovskom fusnotom.

USLOVI ZA DATUM
Bio je to pokušaj da grisinom nahranimo lava. U predvečerje premijerovog odlaska u Brisel, Vlada Srbije je u nedelju uveče usvojila zaključak kojim se „usvaja Instrukcija za postupanje predstavnika državnih organa Republike Srbije na skupovima posvećenim regionalnoj saradnji, na kojima učestvuju predstavnici Privremenih institucija samouprave u Prištini“. U obrazloženju zaključka, inače, navedeno je da se nova instrukcija usvaja da bi bila po meri Evropske unije: „U proteklom periodu iz prakse je utvrđeno da (…) postupanje predstavnika državnih organa Republike Srbije, u skladu sa prethodnom instrukcijom, može naneti štetu u spoljnopolitičkim odnosima Republike Srbije i nastavku procesa evropskih integracija.“ Te je, stoga, odlučeno da je dovoljno da se fusnota spomene samo jednom u dokumentima, a da je inače dovoljno da uz natpis Kosovo stoji zvezdica, i Srbija više neće napuštati regionalne skupove. Baš kao što je EU od nas i tražila.
I šta se desilo? Dobili smo za to blagu pohvalu, a odmah zatim i nove uslove koje (nadamo se) ne možemo da ispunimo, jer ukidaju Srbiju na Kosmetu i od Kosova prave zaokruženu državu. Rečima predsednika Evropskog saveta Hermana van Rompeja: „Zadovoljan sam što je Vlada Srbije donela odluku koja će omogućiti efikasnu i inkluzivnu saradnju širom regiona. Ali posao se tu ne završava. Svi prethodni dogovori iz dijaloga trebalo bi da budu sprovedeni, a posebno dogovor o prelazima. Takođe, trebalo bi da bude pronađeno i rešenje za nestabilnu situaciju na severu Kosova.“
Van Rompej je, naravno, samo podsetio na ono što se od Srbije traži u ovoj fazi evrointegracija (pre nego što uđemo u sledeću fazu, onu o kojoj je govorio prijatelj Martin Šulc); da bismo dobili datum za početak pregovora o učlanjenju u EU, podsećamo, potrebno je da sprovedemo sve dogovore koje je dosad u Briselu postigao Borko Stefanović, da se dogovorimo o struji i telekomunikacijama (pozivni broj za Kosovo, imovina „Telekoma“…), a potrebno je i „aktivno sarađivati sa EULEKS-om, kako bi ova misija mogla da obavlja svoje funkcije u svim delovima Kosova“. Ova aktivna saradnja s EULEKS-om, pri tom, znači ono što je „Pečat“ sve vreme i upozoravao da znači: ukidanje srpskih institucija na severu Kosmeta. To je, ovih dana, potvrdio Borko Stefanović, koji je odjednom i zlurado shvatio ono što pre nekoliko meseci, dok je njegov šef Boris Tadić bio i šef države, nije ni pomišljao da nam prizna: „Formalni uslovi za dobijanje datuma početka pregovora sa EU su dogovori sa Prištinom o struji i telekomunikacijama, kao i ukidanje naših institucija na severu Kosova.“
Pri tom se, u predvečerje odluke Međunarodne upravljačke grupe o okončanju nadgledane nezavisnosti Kosova (10. septembra), pošto je kosovska skupština to već izglasala, komplikuje i situacija u vezi sa EULEKS-om. Prema pisanju prištinske štampe, kosovska predsednica Atifete Jahjaga je sa Ketrin Ešton, šefom EU diplomatije, razmenila pisma i tako dogovorila nastavak misije EULEKS-a i posle 10. septembra, i to „na osnovu Ustava i zakona Kosova, a ne prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN“. Ova razmena pisama trebalo bi da bude verifikovana na sednici kosovske skupštine u petak, 7. septembra. Tadićeva Srbija, podsetimo, prihvatila je EULEKS, pošto se ovaj, tobože, planom genseka UN-a Ban Ki Muna o šest tačaka, obavezao na statusnu neutralnost, shodno Rezoluciji 1244. Dogodi li se ono što najavljuju prištinski mediji, kako će odreagovati Srbija Ivice Dačića i Tomislava Nikolića?
Tek, i ako prihvatimo uslove za određivanje datuma početka pregovora – ako dakle sahranimo Srbiju na Kosmetu i na njenu kartu ucrtamo drugačiju državnu granicu – i ako prihvatimo EULEKS koga ne obavezuje Rezolucija 1244, samo ćemo preći na sledeću fazu evropskog plana za Srbiju i Kosovo. O tome nas je ove srede izvestio „Tanjug“, najavljujući novi pristup EU koji će se zasnivati na „tri osnovna stuba“. Prvi je lično angažovanje baronese Ešton, drugi da se „obezbedi da dijalog snažnije bude vezan za proces proširenja EU“, i treći da se „strane sveobuhvatnije usredsrede na krajnji ishod pregovora“. Drugim rečima, ako ispravno tumačimo, već stižemo do faze koju je, pred iznenađenim Ivicom Dačićem, najavio predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc.
I šta onda? Šta i ako ispunimo sve kosovske zahteve Evropske unije, šta i ako uz to ispunimo i sva tri regularna kriterijuma iz Kopenhagena? Samo ćemo doći do sledećeg kriterijuma, koji kaže: „Kapacitet Unije da prihvati nove članove, a u isto vreme očuva postignute uspehe u evropskim integracijama, takođe predstavlja važnu komponentu procesa, u zajedničkom interesu i Unije i zemalja kandidata.“ Ovaj je kriterijum, formulisan 1993, osnažen decembra 2006, odlukom Evropskog saveta koji je konstatovao da „strategija proširenja koja se zasniva na konsolidaciji, ispunjenju uslova i komunikaciji, u kombinaciji sa kapacitetom EU da integriše nove članove, predstavlja osnov za obnovljeni konsenzus o proširenju EU“. Što sve zajedno znači da možemo i da priznamo nezavisno Kosovo, i Vojvodinu i Sandžak pride, a da nas ipak u Uniju ne prime, jer nemaju „kapacitet da integrišu nove članove“. Ili se nekome čini da EU taj kapacitet danas poseduje? I da se Slovenija tamo usrećila, viseći nad bankrotom? Pa Srbija samo neka nastavi da ide tim tadićevskim putem u provaliju, kao da drugačiji put ne postoji…

[/restrictedarea]