Branko Žujović: Putin i Nikolić ili Južnim tokom u postevropsku budućnost

Evropska unija, kakvu smo poznavali do sada, na Balkanu nije izgradila ništa kapitalno, osim što se bavila političkim podrivanjem u svoje ime, a za račun SAD i ekonomskim vampirizmom. Predsednici Nikolić i Putin imali su priliku da razmotre zajedničke ekonomske i političke interese u postevropskoj budućnosti, koja bi mogla potpuno da promeni loš status Srbije

Malo ljudi zapazilo je ovonedeljno upozorenje Džordža Soroša, upućeno Nemačkoj. On je Nemcima poručio da se konačno odluče: hoće li da predvode evrozonu kako treba (odnosno onako kako Soroš misli da treba) ili da je prvi napuste.

Razume se da juče, u Sočiju, Tomislav Nikolić sa Vladimirom Putinom nije elaborirao situaciju u svetu s pozicije globalnog igrača. Ali, Srbija je, istovremeno šaljući potpredsednika vlade Aleksandra Vučića u Nemačku, poslala snažan signal kakvu evropsku politiku želi da vodi, pa događaji poslednjih nedelja, koji se odnose na perspektive saradnje Srbije, Rusije i kontinentalne Evrope, za mene predstavljaju prijatno iznenađenje.

Putin i Nikolić imali su priliku da razmotre ili čak dogovore zajednički ekonomski i politički interes u postevropskoj budućnosti Balkana i Evrope, koje se, možda, Džordž Soroš plaši, a koja je postala jedina izvesnost evroatlantskog hoda istoka Evrope.

Prvi put, jedan srpski predsednik, uoči značajnog radnog sastanka, saopštio je nedvosmisleno da želi starteško partnerstvo s Rusijom i provetrenu kuću s ruskim i evropskim vratima. Tomislav Nikolić u intervjuu ruskoj televiziji rekao je čak i da je rusofil, te da mu je samo Srbija ispred Rusije.

Ono što je mnogo značajnije od osećanja srpskog predsednika, međutim, jeste Nikolićeva konstatacija, koja se potpuno poklapa s mojim prošlonedeljnim komentarom, da rukovodstva dve zemlje nemaju zadatak da ubeđuju Ruse i Srbe da treba da sarađuju, jer su oba naroda za to potpuno opredeljena. Naravno, i Nikolićeva indirektna, ali jasna najava mogućnosti približavanja Srbije Evroazijskom savezu.

Beogradska štampa, naime, prenela je da je, kada je reč o odnosu Srbije prema Evroazijskom savezu, Nikolić izjavio da će Srbija biti u svakoj organizciji, regionalnoj, međunarodnoj u kojoj za sebe može da pronađe korist, jer su tržišta Rusije i nekih država dalekog istoka šansa za Srbiju. Ako govorimo o doslednoj opredeljenosti politike za otvornost i obostrani interes, onda je Nikolićeva izjava veoma dobar primer takve opredeljenosti.

Ne treba zaboraviti da su se Putin i Nikolić sreli već dva puta na početku vrhunca krize evrozone i problema sa kojima se suočava EU, kakvu smo do sada poznavali. Ta Evropska unija u bivšoj Jugoslaviji nije izgradila ništa kapitalno, osim što se bavila političkim podrivanjem u svoje ime, a za račun SAD i ekonomskim vampirizmom i tu leži velika šansa Rusije.

Zatvorene fabrike, izraženije siromaštvo, političke krize i dugovi, jedine su činjenice evroatlantskih integracija Balkana. Zato javnost Srbije, koja bi danas bila srećna da uživa ekonomski rast nekih ruskih gubernija, s pravom očekuje kapitalizaciju raspoloženja koja vladaju u društvima Srbije i Rusije.

Građani Srbije očekuju putinizaciju države, upravo demokratski proces zavođenja delotvornog pravnog poretka i reda u državi, da bi ova konačno to i postala. S druge strane, ruska strana pokušava da prepozna i realizuje svoje dodatne interese na Balkanu.

Zbog toga je veoma važno to što Južni tok ove godine postaje stvarnost Srbije, Republike Srpske i Bugarske. Preduzeća, iza kojih stoji ruski kapital, u Srbiji i RS veoma dobro rade, uprkos ekonomskoj krizi i postaju znatni oslonci ekonomija ovih zemalja. Srbija ne bi smela da zaboravi kako je promašeni projkat stare EU, zvani „Nabuko“, srećom samo na crtežima, široko zaobilazio njenu Moravsku dolinu.

Osim toga, ruska podrška Srbiji u najkritičnijem budžetskom trenutku njene novije državne istorije, mogućnost investiranja u namensku industriju i druge grane ekonomije, ali i vrlo snažna podrška državnoj celovitosti zemlje, otvaraju novi, složeniji ali logičniji geopolitički horizont Srbije.

Evropska perspektiva Srbije tako dobija punoću svog izraza, umesto dosadašnjeg invalidnog i kontradiktornog značenja te, danas uveliko izlizane političke fraze. Zbog toga verujem da dvojica predsednika imaju istorijsku šansu da ozvaniče novu epohu rusko-srpskih odnosa.

Jedina prepreka budućeg srpsko-ruskog evropskog puta, jer ne treba zaboraviti da je Rusija uz Nemačku najvažnija evropska država, može da bude pitanje Kosova i Metohije, odnosno pitanje odnosa srpske politike prema sopstvenoj južnoj pokrajini.

Jedino u toj tački, trenutno, mogu da se raziđu srpski i ruski put. Jedan je do sada, kupujući vreme za unutrašnje političke prilike, bio posvećen tihom priznanju nametnutog fakticiteta, a drugi posvećen odbrani tuđih granica.

Jer, ako Srbija nastavi da misli kako će predajom Kosova i Metohije zaustaviti evroatlantsku agresiju na sopstvenu teritoriju, grdno će se i dalje varati. Isto tako, nedopustiva je i njena iluzija, nametnuta na izborima, o razdvojenosti kosmetskog pitanja od pitanja standarda građana.

Ako je Tomislav Nikolić u „Bočarov ručeju“ na obali Crnog mora Vladimiru Putinu iskreno govorio o jednoj Srbiji i njenoj rešenosti da krene napred, srpske nade i nade Balkana u dostojanstveniji život ljudi nisu izgubljene. Ako nastavi da sedi na tri stolice i kupuje vreme, poput njegovih prethodnika, Srbija može da obraduje samo uznemirenog čiču s početka ove priče i nikoga više.

Izvor: Glas Rusije