Amanet i zavet

Piše Dragomir Antonić

Ako smo Srbi, branimo Srbe i Srbiju. Kad to uradimo i prijatelji će nam pomoći. Čoveku koji se bori sa nekakvom nevoljom uvek neko priskoči upomoć. Tako je i sa narodima i državama. Gde ima borbe ima i pomoći. Gde otpora nema, nema ni pomoći

Ovih dana pročitao sam vest u novinama da je Taip Erdogan, premijer Turske, izjavio kako mu je Alija Izetbegović na samrtnoj postelji ostavio u amanet Bosnu. Malo se podigla prašina više reda radi, jer izjava je uperena samo protiv Srba i Republike Srpske, a u takvim slučajevima niko nema interesa da protestuje. Gde god nađeš zgodno mesto ili priliku, opleti po Srbima. Nema bojazni. Zašto su muslimani u Bosni sa radošću preneli Erdoganovu rečenicu – svima je jasno. Makar i izmišljena, ona kod naroda ostavlja jak utisak i niko je neće shvatiti kao puku frazu ili diplomatsku nesmotrenost. Običan svet veruje da se amanet mora ispuniti.

USMENI TESTAMENT

[restrictedarea]

Reč amanet je arapskog porekla, a u srpski jezik je ušla kao turcizam i predstavlja vrstu usmenog testamenta kojim se ono što se poseduje ili zna ostavlja drugom na izvršenje. Amanet uvek u sebi sadrži i nešto mistično, jer je obično dat u poslednjem ovozemaljskom času, te onoga koji ga je primio dodatno obavezuje da ga izvrši ili očuva. Bez obzira na posledice. Srpska narodna poslovica upozorava: „Kuća gori, a amanet stoji!“ Zato su ovakve izjave opasne. One su upućene narodu ili narodnim masama koje tačno razumeju značenje izgovorenih reči. Ako je neko nešto primio ili dobio u amanet, i to još javno saopštio, on će taj amanet i izvršiti. Tako muslimani u Bosni i Hercegovini razumeju reči koje je izgovorio turski premijer. Ne sme se zavaravati i misliti da on nije znao šta radi. Znao je vrlo dobro i uputio je, po mom mišljenju, najoštriju poruku pre svega Srbima u Republici Srpskoj. Pogotovo što je zloupotrebio instituciju amaneta, jer u amanet se može ostaviti samo nešto što se poseduje. Alija Izetbegović nikad nije posedovao Bosnu i Hercegovinu, niti postoji bilo kakav ugovor koji bi njegovu „samrtnu želju“ potvrdio. To turski premijer vrlo dobro zna. Zato se koristi  običajnim institucijama.
Oni koji ne poznaju običajnu tradiciju rekli bi da su u pitanju minorne stvari, sitnice. Nisu običaji, stihovi, poslovice ili reči iz narodnog rečnika nikakve sitnice. To su naprotiv elementi koji su u narodnom pamćenju ukorenjeni od pamtiveka i koji se iz arhiva sećanja lako aktiviraju. Mogu se dobronamerno upotrebiti, ali i zloupotrebiti. Mogu pozivati na mir i ljubav, ali mogu pozivati i na rušenje, razaranja, monstruozna ubistva. Svedoci smo, nažalost danas, šta reč ili slika mogu da učine i kakve nesreće sve da izazovu. Zato moramo kao država da reagujemo i upozorimo. Sopstvenu javnost. Svetsku javnost. Moramo pokazati da znamo šta takve izjave znače i do kakvih nevolja mogu da dovedu. Obaveza je svih nas, a ne samo države, da se branimo od neodgovornih reči. Reči koje podstiču na mržnju.
Da li u Srbiji postoji SANU? Nemoguće da niko u njoj ne razume značenje reči amanet i kakve posledice reči mogu da izazovu kad ih izgovori osoba na moćnom položaju velike države. Da li u Srbiji postoji Univerzitet? Postoje li u Srbiji intelektualci ili ih ima samo kad su u pitanju dodele nacionalnih penzija? Gospodo, mi moramo brinuti o državi Srbiji u skladu sa svojim znanjem, ugledom i položajem koji u državi i društvu imamo. Ne smemo biti kukavice. Niti zatvarati oči i stavljati šake na uši, praveći se da ne vidimo, niti čujemo šta se oko nas dešava. Ako smo Srbi, branimo Srbe i Srbiju. Kad to uradimo i prijatelji će nam pomoći. Čoveku koji se bori sa nekakvom nevoljom uvek neko priskoči upomoć. Tako je i sa narodima i državama. Gde ima borbe, ima i pomoći. Gde otpora nema, nema ni pomoći. Oduvek je tako bilo.

SVEČANO OBEĆANJE
Ako ne želimo da budemo Srbi, onda recimo to javno i odbijmo da primamo plate, nagrade, akademske i druge dodatke iz budžeta Srbije. Zašto bi uzimali novac od naroda kome samo na rečima pripadamo, ali koga ne želimo da branimo, jer je najgori na svetu. Stvarno je za nas uvredljivo da dobijamo novac od onih koji samo zlo čine, do kojih nam nije nimalo stalo i koje svuda po svetu ogovaramo. Može nam se jednog dana prebaciti kako smo šurovali sa državom Srbijom, jer smo od nje novac primali, a javno smo govorili da bi tu državu i taj narod trebalo zanavek kazniti. Budimo hrabri iako smo kukavice. Odreknimo se novčanih nadoknada.
Dok Turci nisu došli u naše krajeve, mi nismo znali za reč amanet. Imali smo našu reč – zavet. Zavet je svečano obećanje da će se održati reč i prihvaćena obaveza ispuniti. U srpskoj narodnoj tradiciji zavet može biti individualan i kolektivan. U srpskoj državničkoj tradiciji zavet je kolektivan čin. Lični zavet daju osobe kad zapadnu u kakvu tešku nevolju, da će poštovati nekog svetitelja ili podići česmu, ili kakvu drugu zadužbinu ako se spasu iz nevolje. Taj se zavet mora ispuniti, jer u protivnom ne bi bilo spasa. Kolektivni zavet se daje kad je država ugrožena i nalazi se pred velikim iskušenjima. Tad se ljudi koji vode državu zavetuju da će braniti državu svim sredstvima. Svi članovi Parlamenta, vlade, Generalštaba i sam predsednik države su položili zavet, odnosno zakletvu da će čuvati državu Srbiju. Verujem da će tako i biti. Ozbiljni ljudi su se zavetovali.
Zato sad ne razumem priče o organizovanju referenduma pod sloganom Kosovo ili Evropska unija? Mora da je nekakva šala u pitanju. Jedno sasvim prosto pitanje: Ako se na referendumu narod izjasni da je za Evropsku uniju, da li to Uniju uopšte obavezuje da primi Srbiju? Logičan odgovor je – ne. Čemu onda referendum? Da odbacimo Kosovo i Metohiju? Zašto bi to učinili, kad su svi koji vode danas državu potpisali zavet da će braniti državu Srbiju sa Kosovom i Metohijom. Ne valja zavet prekršiti. Zaveta bi se trebalo držati. Uvek će se neko naći ko će pomoći da se zavet održi. Baš je ove nedelje izašla knjiga Miroslava Jovanovića „Srbi i Rusi, 12-21. vek (istorija odnosa)“. Vredi je pročitati i čuvati. Da bude pri ruci.

[/restrictedarea]