Zvezdana Lazin: Drevno na savremen način

Piše Dejan Đorić

Bilo da radi u bronzi ili sa plemenitim kamenom, Zvezdana Lazin uvek ističe vrednost površine prema masi, linije, obojenost, zasenčenost i stamenost dela

U vreme prevlasti novih medija, bavljenje skulpturom nije kod nas postalo uzaludno samo zbog zapostavljanja klasičnih materijala. Ta umetnost u svetu nije u krizi, veliki vajari kao Toni Kreg su izuzetno cenjeni, javne i privatne kolekcije se stalno uvećavaju, narudžbine su uobičajene, skulptura se postavlja u gradska jezgra a postoje čak i škole za tradicionalni izraz i način rada. U Srbiji je skulptura u društvenom smislu odumrla, vajarima je teže nego drugim umetnicima, problemi sa skupoćom materijala, nedostatkom prostora i porudžbina su nepremostivi. Neverovatno je da sada u našoj zemlji postoje mladi vajari, njihova zaljubljenost u umetnost jedino je što ih rukovodi. Jedna od tih novih posvećenica je Zvezdana Lazin (rođena 1979), čija je izložba nedavno završena u beogradskoj Galeriji ULUS.
Svojim delom, bilo da je u pitanju bronzana ili kamena skulptura, otvara problematiku materijala. U novim medijima faktura i struktura materijala potpuno su nebitni ili je njihov značaj izmešten u drugi plan, važan je samo sadržaj. Mlada umetnica otkriva zaboravljene čari kamena, njegovu tvrdoću, boju, glatkoću, senke i linije do kraja zgusnute materije. Posmatrač se susreće sa kamenim carstvom, brački mermer, mermer tasos, plavi tok, prilepski mermer, maljat i travertin govore drevnim jezikom prirodne elementarnosti. Skulpture ove mlade vajarke otvaraju pitanje uosećavanja kamene forme, poistovećenja posmatrača sa kamenom, kao i estetsku problematiku poetizacije. Ona ne smatra da umetnost treba da teži krajnostima figuralnog realizma ili savremenoj đubrišnoj estetici asamblaža i redimejda. U tom smislu u našoj novijoj umetnosti nastalo je pravo rijenje po đubrištima i otpadima kao da se nema više šta reći na nekadašnji način. Zvezdana Lazin ne samo da ne pripada toj struji već nije ni u prvi plan postavila odnos aktuelnog prema tradicionalnom. Zanima je suštinsko pitanje, šta je skulptura, šta može biti i šta jeste danas. Njeni odgovori kreću se u okviru poznatog, ali silom prevlasti avangardnog i eksperimentalnog, zaboravom manuelnom tipa stvaranja, postaju sada novi i sveži.
Bilo da radi u bronzi ili sa plemenitim kamenom, uvek ističe vrednost površine prema masi, linije, obojenost, zasenčenost i stamenost dela. Njene forme su po pravilu čovekolike, u pitanju su analize ženskog tela, akt je sveden na torzo, pojavljuje se i  muški lik, mada se svet tih mitskih figura, bogova i boginja, može shvatiti i kao apstraktan ili asocijativan. „Sveti Đorđe“ i drugi likovi pokreću neiscrpnu vezanost skulpture za masku, figuru i prirodne oblike, u „Školjci“ je učitan lik čoveka ali i drugih bića. Ne samo da se u poetskom otvaraju majdani formalnog već vajarka naglašava neodrživost podele na klasičnu i modernu skulpturu u duhu ideje Mila Milunovića da „Ne postoji stara i nova umetnost, već samo dobra i loša“. Njena dela mogla su nastati u vreme pre nego što se formirala antička skulptura, pripadaju neolitu ili kikladskoj epohi koliko i modernoj. U pozadini, nenametljivo,  uočava se i poznavanje akademske, realističke obrade lika i figure. Drevna na savremen način, Zvezdana Lazin je, kako u predgovoru kataloga ističe Kosta Bogdanović, naš najbolji poznavalac skulptorske problematike, pronašla najteže a to je mera u stvaranju. Idealnih srazmera, između minijature i ljudske veličine, očišćena od suvišnog ali ne i minimalna, njena su ostvarenja izraz duhovnosti i skromnosti. Do tih unutrašnjih vrednosti treba se uzdići, skoro da su nestale u eri brzih promena i bombastičnih samopredstavljanja. Drugačije od spektakularnog i revijalnog, ne pripadajući šokantnom cirkusu savremene umetnosti, kamenom formom koju treba umeti osvojiti, poziva da se vratimo sebi, tišini i unutrašnjem miru, uporištu u kome možemo pronaći nov svet i izgubljenu radost.