Zoran Avramović: „Demokratija i bombardovanje“

Piše Vladimir Dimitrijević

Demokratija, koja je moguća samo u okvirima nacionalne države zasnovane na vladavini prava, ali i na zajedničkim duhovnim korenima, u doba globalizacije pretvara se u svoju suprotnost i koristi se kao sredstvo za osvajanje tuđih zemalja

Autor psihoterapeutske knjige „Demokratija i bombardovanje“ uopšte nije psihoterapeut: on je sociolog kulture. Doktor nauka, biran u zvanje naučnog savetnika i redovnog profesora, urednik „Sociološkog pregleda“, „Teorije“, Zbornika Instituta za pedagoška istraživanja, autor preko 20 knjiga, esejista, istraživač u oblasti sociologije obrazovanja, polemičar i kritičar, Zoran Avramović, pažnju naše intelektualne javnosti već je privlačio svojim radovima o piscu „Seoba“– „Politika i književnost u delu Miloša Crnjanskog“, „Čiji je književnik i njegovo delo“, „Odbrana Crnjanskog“.
Pored ovoga, Avramović je autor knjiga „Povratak građanskog društva“, „Demokratija u školskim udžbenicima“; „Nevolje demokratije u Srbiji“, „Država i obrazovanje“, „Srbi u getu demokratije“, kao i izvrsne studije o srbofobiji u Srba – „Rodomrsci“. Potpisnik ovih redova ga je proglasio za psihoterapeuta zato što čitanje njegovih knjiga pomaže da se očuva duševno zdravlje u vreme kad nam globalni sistem pod vlašću Imperije na sve načine, od bombi do medija, ispira mozak.
Zoran Avramović je čovek koji veruje u demokratiju kao poredak slobode. Upravo zato, on ukazuje na činjenicu da „demokratija nije univerzalni recept za rešavanje društvenih protivrečnosti“. Prečesto je koriste za ostvarivanje unutrašnjih i spoljnopolitičkih interesa moćnika, a u njoj postoje i različiti oblici nasilja (iako je retorika demokratije uvek „humanističko-pacifistička“). Avramović pokazuje da se demokratija nalazi u velikim problemima, koji se ne mogu rešavati zaklinjanjem u večne vrednosti „slobode, jednakosti, bratstva“. Po Avramoviću, prvi veliki problem demokratije je koncept same procedure izbora, koja omogućuje da se favorizuju neke političke ili etničke grupe na račun drugih; nepoštovanje izbornih rezultata takođe produbljuje krizu demokratskog poretka; tu je, naravno, i mešanje u demokratski poredak malih država koje, u skladu sa svojim interesima, sprovode velike sile. Kao najgrublje sredstvo intervencije, javlja se ratni pohod protiv „neposlušnih“ koji se, u isti mah, medijski satanizuju, i čije se uređenje, ma kakvo da je, proglašava „nedemokratskim“. Kad se tome doda nedostatak minimalnog nacionalnog saglasja oko vitalnih interesa zajednice (kao kod nas, gde je „NVO ustašluk“ sastavni deo političkog miljea), i kad se zna kakva je moć novca kojim se kupuju političari u, spolja gledano, demokratskom društvu, onda je jasno kako se demokratija urušava. Grobarsku ulogu u procesu sahranjivanja ostataka ovog poretka imaju mediji, kao i nasilje koje se, iako zvanično suzbijano, svagda pojavljuje u svakodnevici – jasno je, onda, da je budućnost jednog, na prvi pogled idealnog, društvenog uređenja vrlo mračna.
Demokratija, koja je moguća samo u okvirima nacionalne države zasnovane na vladavini prava, ali i na zajedničkim duhovnim korenima, u doba globalizacije pretvara se u svoju suprotnost i koristi se kao sredstvo za osvajanje tuđih zemalja, koje se proglašavaju za „terorističke“ ako se ne uklapaju u sistem pristajanja na neokolonijalni status, stvoren od strane velikih sila. Evo primera:po Avramoviću, glasniku zdravog razuma, osnovno načelo u oblasti tzv. ljudskih prava trebalo bi da je takvo da se „sva individualna prava normativizuju na temelju kolektivnih nacionalnih shvatanja i autonomno određenim interesima naroda i građana“. Avramović nas poziva da se zamislimo nad činjenicom imperijalnog korišćenja priče o seksualnim slobodama, kao sastavnom delu korpusa univerzalno garantovanih prava (kakvo je, recimo, pravo na život ili slobodu mišljenja): „Globalizacija demokratije dovešće do toga da države koje priznaju homoseksualni brak (SAD, na primer) optuže države koje zakonski ne priznaju takvu vezu, kao zemlje koje nisu demokratske. Može li se na takav zaključak pristati?“ Avramović ne pristaje, i o tome piše.
Dosledan u svom stavu da je najbolji način da se demokratiji služi kritičko preispitivanje njenih „samoočiglednosti“, Avramović poziva čitaoca da nikad ne veruje na reč onima koji kažu da je „demokratija ispunjen istorijski san“ (Fukujamina teza o „kraju istorije“ samo je banalni utopizam), „demokratija važnija od države“ (pogotovo u vreme kad se ljudska i manjinska prava od strane Imperije koriste radi uništenja suverenih država), da su „u demokratiji ciljevi važniji od sredstava“ (i GULAG je nastao u zemlji koja je sebe nazivala „narodnom demokratijom“), da je u demokratiji „najvažnija veština odlučivanja“ ( jer nje nema bez institucionalizovane odgovornosti), da u demokratiji nije moguća „greška birača“ (a ohlokratija u Srbiji je dokaz da jeste) i da „demokratija garantuje racionalnost“ (ne garantuje: zato i bombardovanje kao sredstvo „demokratizacije“ neposlušnih).