„Žička hrisovulja“ za 2012. godinu Gojku Đogu: Lampa u nepodnošljivoj noći

Piše Dragan Hamović

Pesnik u čijem je središtu znak vune, belog i crnog runa, ovčjeg udesa, priklanja svoje nadanje vaskrslom Jagnjetu, postradalom za sav svet, Agnecu preobraženom u suštu svetlost, bez koje bi nepodnošljiva bila vazdašnja noć našeg sveta i ovo zamršeno klupko naše povesti

 

Poezija Gojka Đoga pretežno je zatamnjena i zagonetna. Zagonetanje – jedan od drevnih, zgusnutih usmenih oblika – u osnovi je njegovog autorskog pisma, slično prevratničkoj Popinoj poeziji. Taj se govor zatvara i tek povremeno otvori prema neuhvatljivoj strategiji. Pesma govori i rečenim i prećutanim, sugerisanim i zapretanim u teže prohodan metaforički izraz. Nije na takav poetički izbor uticala samo okolnost da je moderna poezija upravo navedene odlike položila u osnov svoga ispitiva­čkog poduhvata. Od značaja je, svakako, i danas potiskivana činje­nica da je život u stegama ideološki monolitne države nužno značio i podsticaj za razvijanje oruđa šifriranog govora lirskog izdvojenika. Otuda Đogo isprva daje karikaturalni autoportret pingvina što šepa „između četiri zida“, da bi prešao na groteskno preobli­kovanje opštih razmera. Temeljno izvrnute nasleđene vredno­sti i odnosi obeležavaju njegovu pesničku sliku sveta. Alegorijski obrazac pozajmljen od basne pes­nik uvodi u lirska zbivanja iz kojih se živo pomalja svagdašnji i sadašnji ljudski zverinjak. Pojedinac je sputan neslo­bodom i zlom, ali i pokrenut porivom za slobodom i moralnim potiskom. Đogov lirski domen izrasta na rod­nom tlu pesnikovog jezika i povesnog, a posebno mitskog iskustva, mnogospratno predanjsko zdanje razlaže na sastavne delove i upliće među motive savremenog porekla. Od fotografske, a nadrealne slike belih runa od kojih majke i sestre pletu šal i čarape (što se suše pome­šane s maglom u brdima), preko bar dvosmerne metafore vunenih vremena i najdu­blje porinutog simbola crnog runa – može se pratiti razvoj centralnog motiva čitave poezije Gojka Đoga. A u tome značenjskom pleteniju po dubini nalazimo slike ovaca koje šišaju, kao i žrtvenih jaganjaca koje kolju. I jednog i drugog, u raznim oblicima i okolnostima, nagledao se i pesnik i njegovi savremenici. Gledamo i dalje.

[restrictedarea]

SUVERENO ORUĐE BEZAZLENOG
Đogo je pesnik opor, nelirski intoniran, u višestruke smisaone čvorove uvezan, ali, isto tako, odrešen i odrešit. S druge strane, pamtimo i njegove vanredne lirske minijature. Intriga ove poezije ostala je na snazi i dugo posle razdoblja u kojem je sročena, valjda i zato što se, u bitnom, prilike ne menjaju. Reč je o pesniku kritičkog impulsa, koji je u teškim časovima branio dostojanstvo poezije kao svedočanstva, ali i pesme kao apokrifa, kao lične, buntovne i nezvanične verzije određujućih pitanja čoveka i njegove zajednice. Pesnici oduvek praktikuju ili barem proklamuju otpor prema poretku stvari kao podrazumevajuću stavku svog poziva. (Mnogo toga se danas bagateliše, izvrgava i srozava. Upitao bih, naročito nas mlađe pesnike – uvek zahtevnije prema drugima nego prema sebi samima – da li smo se ikad uložili u nešto preko ličnog komfora i samozagledanog lika? A poezija – to valjda znamo – niti počinje, niti se tekstom završava). U proteklom veku, toliko je isticana težnja za ukidanjem granice između poe­zije i života, za rečima na delu, akcijom pesme. U slučaju Gojka Đoga, pesni­čko čaranje prizvalo je i uzbunilo tamne duhove na koje se njegova moderna basma odnosila i oni mu namestiše vanrednu priliku da svoje reči potkrepi javno. Tu priliku Đogo nije propustio i, umesto da opravdava sebe kao zab­ludelu ovčicu, pred titoističkim sudom izgovara nadmoćnu odbranu poezije što zavređuje da bude izučavana na katedrama srpske književnosti, ne samo kao dokument, već kao lekcija iz modernog i pesništva uopšte. Odbranom poezije i njene nesvodlji­vosti na pragmatična značenja, besedom ubrzo preraslom u kontranapad, u optužnicu oskud­nog ideološkog uma, ovaj pesnik je podastro sve potrebne dokaze u verodostojnost svojih reči, pokazujući i tako da nije pesnik pukog incidenta i napadnog gesta, nego visoko izrađene, moderne samosvesti i kulture, te upošljava sve što mu se čini pode­snim, od aktuelnog kolorita do mitološke starine. Koliko god pesnik „Vune­nih vremena“ ciljao na prepoznatu metu, nije imao razloga da pred progoni­teljima sužava jedan raskriljen horizont. Tako nešto omogućava dubinska subverzivnost jezika, višeznačnost i neodređenost kao najfinija, suverena oruđa bezaz­lenog i opasnog pesničkog zanata.

PROVALIJA IZNAD PROVALIJE
Ako kažemo da je Gojko Đogo, i tek još poneko među pesnicima toga naraš­taja, dao srpski obol širem talasu poezije kao kritike totalitarne svesti – pisane s obe strane tadašnje „gvozdene zavese“ u odgovoru slobodne pameti na svakojake društvene privide i prisile – pali bismo u istu zamku uprošćenja, kao i negdašnji tužioci i partijski hajkači. U Đogovoj poeziji, u kojoj je „crno“ najčešći epitet, redukcija se zbiva na daleko elementarnijem stupnju. Sav zaošijani sadr­žaj „Vunenih vremena“ sažima bazična slika lirske minijature „Poslednja vest“: „Lampa / u noći svetli, / noć / svetlost ne podnosi.“ Docnija pesma, svedočenje o strašnom času poezije ukraj spaljenog hrama u Trnovu, u ratom zakrvljenoj Bosni, takođe počinje kao refleks prethodne slike: „Došao dan bezdan, / zinuo mrak na čirak.“ Opreka mraka i sveće ili kakvog drugog videla stajaće je mesto u Đogovim pesmama, topos kojeg se nimalo ne kloni, jer je nezamenljiv. Povodom istove­tne osnovne slike u svačijoj svesti pisao je i Gaston Bašlar: „Između svih slika, slike plamena (…) nose znak pesništva. Svaki sanjač pla­mena moćan je pesnik“, veli Bašlar i potom dodaje: „Plamen nas poziva da gledamo prvi put: tu su hiljade naših sećanja, tu sanjamo sasvim u liku jednog veoma staroga pam­ćenja, a ipak tu sanjamo kao i svi drugi, sećamo se kao što se i svi sećaju.“ Sanjač plamena, svetlosti što narušava premoć mraka – to je glas pesnika u postavci Gojka Đoga. O tom prometejskom i hri­stolikom zadatku govori jedna od Đogovih programskih pesama, s početka zbirke „Crno runo“, pod nas­lovom „Palikuća“: „Budi buktinja, budi munja, / saspi za vrat bokal ulja / i gurni žišku pod košulju, / osvetli bar svoju mrčavu / kad ne možeš vase­ljenu.“ Značenjska dvostrukost motiva plamena, što svetli, ali i sažeže, pred­stavlja smisaoni stožer, pri čemu nam pes­nik dotura i dopunsko tumačenje razloga neprozirnosti svojih stihova, kojima u teretnom mraku rasteruje strah: „Kažu, trošiš uzalud / suv barut i beli papir, / koju god vatru podmetneš / neće da plane / i razve­dri. // Zato su i reči tako tamne / i mutna slika pred očima.“ Duhovni pogled ponire do u srž mraka, ali se nužno podiže i gore. Pogled u širinu i visinu donosi nam jedna od poznijih Đogovih pesama, pod naslovom „Pogled sa Leotara“, gde usred solarnog i azurnog obilja nastaje pomračenje u apofatič­koj, saznajnoj nedosežnosti božanskog lika i prostora. Na takvo čitanje upravo navode sledeći stihovi o „velikom nedo­gledu“ sa Dučićevog „Leutara“: „Sve što se naviše penjem / da dogledam više i dalje, / meni se pogled muti / i nevid vidov primiče bliže.“ Neiska­zivost je svuda, i gore, i okolo nas, i u svakom od nas, a ideološki žbiri i panduri, i ondašnji, kao i njihov sadašnji nakot globalističkog predznaka, hoće da smisao poezije i svega svedu na plakatne signale, nedozvoljene i bezopasne. Ipak, „iza međe modre“ koju sagledava s Leotara, iza krajnje granice prema kojoj su uprti svi umni pogledi, iz bezmerja svoga neznanja pesnik poentira jedinim pouzda­nim znanjem: „Samo onaj što vaskrse / znade šta krije / pro­valija iznad provalije.“ Pesnik u čijem je središtu znak vune, belog i crnog runa, ovčjeg udesa, priklanja svoje nadanje vaskrslom Jagnjetu, postradalom za sav svet, Agnecu preobraženom u suštu svetlost, bez koje bi nepodnošljiva bila vazdašnja noć našeg sveta i ovo zamršeno klupko naše povesti.

[/restrictedarea]