Zaboravnost je početak demencije

Piše Dragomir Antonić

Zaboravili smo na mlade vojnike koji su život izgubili u Sloveniji, na NATO agresiju, na Hag, na generale. Zaboravili smo na Kosovo i Metohiju. Ali drugi nisu. Olbrajtova i Klark uveliko kupuju akcije preduzeća za telekomunikacije i poštanske usluge

 

Ne valja kad se stvari zaboravljaju. To je prvi znak opake bolesti koja se zove demencija. U početku zaboravite: da vežete pertlu, zakopčate dugme na košulji, obučete čarape različite boje, ne znate gde ste ostavili ključeve. Potom krenu ozbiljnije stvari: ne zatvorite slavinu, ne isključite ringlu, a izađete iz kuće i eto nesreće. Na početku zaboravnost je bila simpatična, čak i duhovita, da bi se vrlo brzo pretvorila u neposrednu opasnost. Nije se reagovalo na vreme, kad su uočeni prvi znaci. Kako je sa pojedincem, tako je i sa kolektivom, zajednicom. Odsustvo reakcije na „sitnice“, zaboravnost da se na njih odmah ukaže, prepušta događaje koji će svakako uslediti stihiji. Sa stihijom, to svi znamo, teže je izaći na kraj nego sa „sitnicom“.

„MALI SRBIN TRČI POLJEM, A JA JURIM DA GA KOLJEM“

[restrictedarea]

Ovih dana u našoj štampi, elektronskim medijima i na Internetu pojavile su se mnogobrojne sitnice. Neke su naišle na odjek, neke nisu, ali je nepobitna činjenica da su se desile. Turski premijer Erdogan je izjavio da Turska mora da brine o Bosni, jer je ona njena provincija. Ako je Bosna provincija, Srbija je pašaluk. Beogradski ili neki drugi – svejedno. Novinari su ponešto komentarisali, ali odgovorne reakcije nadležnih nema. Prođe voz. Ili odgovorni tako misle.
Predsednik Parlamenta države Srbije razgovara sa predsednikom Parlamenta Republike Srpske i izjavio je da su se predsednici parlamenata dve države složili oko saradnje u vezi sa mnogim pitanjima. Diže se kuka i motika. Što u Srbiji, što u susedstvu. Kako se smelo reći da je Republika Srpska – država? Ne poštuje se celovitost međunarodno priznate Bosne i Hercegovine! Da li je to povratak u devedesete ili… Drvlje i kamenje. Niko da ustane u odbranu. Kad Erdogan izjavi da je Bosna turska provincija, to ne znači nepoštovanje celovitosti međunarodno priznate Bosne. Ne, to je za svet, komšije i srpske plaćenike u redu. Provincija može. Država ne može. Pogotovo ako je srpska.
Kad po Internetu kolaju slike i zvuci sa koncerta Hrvata Marka Tompsona gde više desetina hiljada mladih ljudi peva: „Oj, Hrvatska mati, Srbe ćemo klati!“ ili urliču dečju pesmicu: „Mali Srbin trči poljem, a ja jurim da ga koljem. Udri, obori, Srbina zakolji“. Nema nikog od nevladinih ili vladinih organizacija da protestuje, osudi, napadne, te pesme mržnje, odnosno pozive na masovna, kolektivna ubistva osoba samo zato što su Srbi. Pesme pozivaju na genocid. Pesme pevaju mladi ljudi, koji se imali tek po dve ili tri godine kad je Srba bilo u Hrvatskoj. Znači da Srbe uživo nisu ni videli. Nisu ih videli, ali znaju da bi ih trebalo klati. Vrlo brzo će ti mladići i devojke preći sa reči na dela. Prvo u Sremu, a onda putem kojim su već išli njihovi dedovi. Ako smo zločine dedova zaboravili, zaboravićemo i zločine njihovih unuka.
U Gornjem Milanovcu su već zaboravili kako su im Slovenci 1991. godine vratili mlade vojnike, regrute. Što u mrtvačkim sanducima, što u gaćama. Sad bi da obnove sećanja na 1941. Kad je 7.000 prognanih Slovenaca bilo smešteno po kućama srpskih seoskih domaćina i tu bezbedni dočekali kraj rata. Zato se Milan Kučan i rodio u selu Brđani. U domaćinstvu moga dede i stričeva bilo je smešteno sedmoro Slovenaca. Zato predlažem da pre nego što se obnovi sećanje na 1941, da se prisetimo i 1991. godine. Svežija su pamćenja. Ima mnogo živih svedoka. Ili bi bar tako trebalo da bude.

AKCIJE „MILOSRDNOG ANĐELA“
Zaboravili smo Hag, haške optuženike koji su do pre godinu dana bili isključivi krivci za loš i težak život u Srbiji. Njih odavno nema u Srbiji, iz čega se može zaključiti da je život u Srbiji dobar, a kreditni rejting povećan. Otarasili smo se ljudi koji su državu i narod vukli unazad i sprečavali opšti napredak. Što Srbije, što čovečanstva. Sad su svi krenuli velikom brzinom u napredak, da se može očekivati da na Marsu svi završimo. Sonda je već stigla.
Zaboravili smo gospodu generale: Pavkovića, Tolimira, Perišića, Mrkšića, Mladića… Ne znamo više ko je bio i gde je, Momčilo Krajišnik, nekadašnji predsednik Parlamenta BiH. Ne interesuje nas šta će biti sa profesorom Vojislavom Šešeljem, Radovanom Karadžićem i dokle će oni, na pravdi Boga, čamiti u kazamatu. Nismo zainteresovani ni za sudbinu Džulijana Asanža, autora „Vikiliksa“, koji je celom svetu, a time i nama pokazao kakve se sve prljave stvari odigravaju koje određuju ljudsku ovozemaljsku sudbinu.
Ako smo mi zaboravni, drugi nisu. Gospođa Medlin Olbrajt u sadejstvu sa penzionisanim generalom Klarkom, ratnim zločincem iz 1999. godine, naplaćuje ratne reparacije ili koristi pravo preče kupovine, tako što kupuju akcije preduzeća za telekomunikacije i poštanske usluge. U šta se pretvorio „humanitarni Milosrdni anđeo“? U akcije pošte. Hiljade tona uranijumskih bombi, raketa, kasetnih bombi koje ubijaju i danas po Srbiji, a sve zato da bi nekoliko izvršioca genocidnih i zločinačkih radnji nad Srbima i srpskom decom (o višestrukom povećanom broju obolelih od raka, naročito dojke neću govoriti) kupilo ili dobilo po privilegovanoj ceni akcije pošte. Oni otimaju. Mi ćutimo. Niko da pozove američkog ambasadora na razgovor i da upita kako se takve stvari mogu dozvoliti, i da je država Srbija zabrinuta zbog nedopustivog ponašanja bivših visokih članova američke administracije. Ako američki ambasador može da izrazi zabrinutost zbog ponašanja prema keruši Mili, smemo valjda i mi da se usprotivimo otimačini i lopovluku imovine. Nije valjda da nas je sve demencija obuzela? Ili da smo se ne daj bože uplašili? Ili smo dementni, ili zaplašeni. Obe stvari ne mogu biti u jednoj osobi.

[/restrictedarea]