Заборавност је почетак деменције

Пише Драгомир Антонић

Заборавили смо на младе војнике који су живот изгубили у Словенији, на НАТО агресију, на Хаг, на генерале. Заборавили смо на Косово и Метохију. Али други нису. Олбрајтова и Кларк увелико купују акције предузећа за телекомуникације и поштанске услуге

 

Не ваља кад се ствари заборављају. То је први знак опаке болести која се зове деменција. У почетку заборавите: да вежете пертлу, закопчате дугме на кошуљи, обучете чарапе различите боје, не знате где сте оставили кључеве. Потом крену озбиљније ствари: не затворите славину, не искључите ринглу, а изађете из куће и ето несреће. На почетку заборавност је била симпатична, чак и духовита, да би се врло брзо претворила у непосредну опасност. Није се реаговало на време, кад су уочени први знаци. Како је са појединцем, тако је и са колективом, заједницом. Одсуство реакције на „ситнице“, заборавност да се на њих одмах укаже, препушта догађаје који ће свакако уследити стихији. Са стихијом, то сви знамо, теже је изаћи на крај него са „ситницом“.

„МАЛИ СРБИН ТРЧИ ПОЉЕМ, А ЈА ЈУРИМ ДА ГА КОЉЕМ“

[restrictedarea]

Ових дана у нашој штампи, електронским медијима и на Интернету појавиле су се многобројне ситнице. Неке су наишле на одјек, неке нису, али је непобитна чињеница да су се десиле. Турски премијер Ердоган је изјавио да Турска мора да брине о Босни, јер је она њена провинција. Ако је Босна провинција, Србија је пашалук. Београдски или неки други – свеједно. Новинари су понешто коментарисали, али одговорне реакције надлежних нема. Прође воз. Или одговорни тако мисле.
Председник Парламента државе Србије разговара са председником Парламента Републике Српске и изјавио је да су се председници парламената две државе сложили око сарадње у вези са многим питањима. Диже се кука и мотика. Што у Србији, што у суседству. Како се смело рећи да је Република Српска – држава? Не поштује се целовитост међународно признате Босне и Херцеговине! Да ли је то повратак у деведесете или… Дрвље и камење. Нико да устане у одбрану. Кад Ердоган изјави да је Босна турска провинција, то не значи непоштовање целовитости међународно признате Босне. Не, то је за свет, комшије и српске плаћенике у реду. Провинција може. Држава не може. Поготово ако је српска.
Кад по Интернету колају слике и звуци са концерта Хрвата Марка Томпсона где више десетина хиљада младих људи пева: „Ој, Хрватска мати, Србе ћемо клати!“ или урличу дечју песмицу: „Мали Србин трчи пољем, а ја јурим да га кољем. Удри, обори, Србина закољи“. Нема никог од невладиних или владиних организација да протестује, осуди, нападне, те песме мржње, односно позиве на масовна, колективна убиства особа само зато што су Срби. Песме позивају на геноцид. Песме певају млади људи, који се имали тек по две или три године кад је Срба било у Хрватској. Значи да Србе уживо нису ни видели. Нису их видели, али знају да би их требало клати. Врло брзо ће ти младићи и девојке прећи са речи на дела. Прво у Срему, а онда путем којим су већ ишли њихови дедови. Ако смо злочине дедова заборавили, заборавићемо и злочине њихових унука.
У Горњем Милановцу су већ заборавили како су им Словенци 1991. године вратили младе војнике, регруте. Што у мртвачким сандуцима, што у гаћама. Сад би да обнове сећања на 1941. Кад је 7.000 прогнаних Словенаца било смештено по кућама српских сеоских домаћина и ту безбедни дочекали крај рата. Зато се Милан Кучан и родио у селу Брђани. У домаћинству мога деде и стричева било је смештено седморо Словенаца. Зато предлажем да пре него што се обнови сећање на 1941, да се присетимо и 1991. године. Свежија су памћења. Има много живих сведока. Или би бар тако требало да буде.

АКЦИЈЕ „МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА“
Заборавили смо Хаг, хашке оптуженике који су до пре годину дана били искључиви кривци за лош и тежак живот у Србији. Њих одавно нема у Србији, из чега се може закључити да је живот у Србији добар, а кредитни рејтинг повећан. Отарасили смо се људи који су државу и народ вукли уназад и спречавали општи напредак. Што Србије, што човечанства. Сад су сви кренули великом брзином у напредак, да се може очекивати да на Марсу сви завршимо. Сонда је већ стигла.
Заборавили смо господу генерале: Павковића, Толимира, Перишића, Мркшића, Младића… Не знамо више ко је био и где је, Момчило Крајишник, некадашњи председник Парламента БиХ. Не интересује нас шта ће бити са професором Војиславом Шешељем, Радованом Караџићем и докле ће они, на правди Бога, чамити у казамату. Нисмо заинтересовани ни за судбину Џулијана Асанжа, аутора „Викиликса“, који је целом свету, а тиме и нама показао какве се све прљаве ствари одигравају које одређују људску овоземаљску судбину.
Ако смо ми заборавни, други нису. Госпођа Медлин Олбрајт у садејству са пензионисаним генералом Кларком, ратним злочинцем из 1999. године, наплаћује ратне репарације или користи право прече куповине, тако што купују акције предузећа за телекомуникације и поштанске услуге. У шта се претворио „хуманитарни Милосрдни анђео“? У акције поште. Хиљаде тона уранијумских бомби, ракета, касетних бомби које убијају и данас по Србији, а све зато да би неколико извршиоца геноцидних и злочиначких радњи над Србима и српском децом (о вишеструком повећаном броју оболелих од рака, нарочито дојке нећу говорити) купило или добило по привилегованој цени акције поште. Они отимају. Ми ћутимо. Нико да позове америчког амбасадора на разговор и да упита како се такве ствари могу дозволити, и да је држава Србија забринута због недопустивог понашања бивших високих чланова америчке администрације. Ако амерички амбасадор може да изрази забринутост због понашања према керуши Мили, смемо ваљда и ми да се успротивимо отимачини и лоповлуку имовине. Није ваљда да нас је све деменција обузела? Или да смо се не дај боже уплашили? Или смо дементни, или заплашени. Обе ствари не могу бити у једној особи.

[/restrictedarea]