Vojislav Koštunica: Ničija puška na koncu

Piše Željko Simić

Ogled o četiri rečenice Vojislava Koštunice

Vojislav Koštunica  jedna je od najosobenijih, najzagonetnijih i, za ovdašnje obdelavatelje monistički ustrojenog mondijalističkog totalitarizma, najnepristupačnijih ličnosti koje su stupile na scenu novije srpske političke istorije. Ako se spusti makar i sasvim brz i letimičan, misaono nepretenciozan pogled na vremenski luk od uspostavljanja Brozovog despotskog režima, preko raspada, od samih začetaka uveliko rastrojive, državne zidanice i građanskih ratova, sve do eufemistički označenog tranzicionog preobražaja od labave savezne države, do tužnih razvalina današnje Srbije, teško je u nekom političkom ili državnom posleniku razabrati osobu koja bi bila njemu nalik, a još manje figuru koja bi mu bila personalnim pandanom – toliko je posebna njegova ličnost, da svi pokušaji fenomenološkog redukovanja njegovih ljudskih i intelektualnih svojstava po pravilu završavaju javnim debaklom i grotesknim jadikovanjem njegovih ostrašćenih oponenata zbog nemoći da nekom atribucijom ovladaju celokupnom pojavom bivšeg predsednika SR Jugoslavije.

ŠAH-MAT ZAVRŠNICA
Štaviše, koliko su se množili jarosni napadi na njega, mahom iz istog ideološkog serkla globalističke provenijencije, toliko su se smanjivale mogućnosti za iole realističko portretisanje Koštuničinog netipičnog, a njegovim oponentima potpuno stranog lika. Svesna ili intuicijom doneta odluka predsednika Demokratske stranke Srbije da na neodmerene pamflete ne odgovara, da ih naprosto oćuti, i da se u javnosti oglašava selektivno i autostilizovano, jedino u slučaju nekog zaista relevantnog političkog povoda koji se tiče suštine države, samo su raširile famu o prirodi njegovog uticaja na današnje prilike u Srbiji. Pri tom se ne može prenebregnuti upečatljiv utisak da njegovo odsustvo iz vrha vlasti nikada nije bilo (u efektu) prisutnije: iako je oduvek igrao simultanku sa svojim suparnicima sa oba politička pola, svi su bili iznenađeni kada je on, kao Deus absconditus, jednom kratkom, ali jasnom porukom podrške Tomislavu Nikoliću, dan uoči tišine pred drugi izborni krug za predsednika Srbije, dramatično promenio sliku današnje Srbije, a u ropotarnicu Istorije poslao one koji su svojim pošasnim delovanjem učinili da savremena Srbija zaliči na negdašnju Atlantidu. Bila je to šah-mat završnica, koja je ponovo dokazala Koštuničin redak dar da se uvremeni i da ekonomičnim postupkom proizvede dalekosežne političke konsekvence.
Nažalost, to svojstvo, strano je svim njegovim političkim savremenicima, a ponajviše onom koji je pre izbora imperatorski izjavio „da mu ne pada na pamet da s nekim kohabitira“ (siroma’, sa više od pola veka života, nije stigao da nauči da je kohabitacija najviši stepen demokratski ustrojene države, u kojoj vlada podela vlasti!) On se nedavno opsetio da pučanstvu objavi da je „Demokratska stranka institucija od nacionalnog značaja“, te da zbog toga ne može propasti. Pri tom se ne zna da li ta ista korporacijska stranka neće propasti zbog svog značaja ili zbog toga što je naprasno postala institucija od nacionalne relevancije. Jer, članovima te iste profiterske stranke pridev nacionalni bio je stran i nepoželjan, kao što su nepoželjni bili i nacionalni tradicionalisti. Da li je za budućnost te iste stranke bitno da javnost svakodnevno obaveštava o „košarkaškim podvizima“ dobrano uzdrmanog predsednika, pitanje je kojim će se i nadalje baviti žuta štampa, a ne ozbiljni mediji!
Istovremeno, neumereni napadi na njega postaju sve nepopularniji, jenjavaju i čile kao kunadra maslačka na vetru: svest njegovih neistomišljenika i razjarenih oponenata o nedostatku pravog „ključa“ za „bravu“ koja nosi časno ime predsednika DSS-a, učinila ih je poražavajuće nemoćnim, malaksalim, slomljenim pred teretom osećanja tužnog besnila što im Koštunica postaje još nerazaznatljiviji, još tajnovitiji.
Čak je i veliki prečanski šaljivdžija, koji bi sebe najradije da predstavi kao reinkarniranog Steriju, da ovaj, na njegovu nesreću, nije bio Srbin, a koji je nedavno, bez ikakvih sankcija, izjavio „da Vojvodina nije srpska pokrajina“, odustao od stupidne proliferacije navodno duhovito permutovane dosetke o „… Koštunici dr Vojislavu…“ koja je trebalo, valjda, da implicira (šta li?) da Koštunica nije doktorirao, iako je to regularno, cum laude, učinio još dok je vojvođanski Oblomov vozio bicikl, a svoje knjige napisao u vreme kada ovaj nabeđeni komediograf nije ni na motor seo! U proteklih dvanaest godina Nenad Kavasaki Čanak prednjačio je u izvrgavanju ruglu svakog akta Vojislava Koštunice, utoliko pre što u njegovom svekolikom ponašanju, koje se odlikovalo ponajvećma dostojanstvom, doličnošću i građanskom suzdržanošću, nije mogao uočiti ni senku svoje vlastite bahatosti, prostaštva i primitivnosti, koje je lako prepoznavao u svojim „saborcima“, lišenim bilo kakve državotvorne ideje i potrebe da svoj angažman podrede jačanju institucija u već dobrano narušenoj zemlji (još je Karen Hornaj otkrila da nerazumevanje nečeg, čoveku stranog i nepristupačnog, najčešće kumulira strah, a da on potom služi kao okidač za erupciju histerične, nekontrolisane agresije, čiji je jedini pozitivni psihički efekat – defrustracija akutno agitirane osobe!)
Elem, sve je i počelo priznanjem ovog ad hoc aforističara da je 24. septembra 2000. godine bio prinuđen da, dok je jednom rukom u glasačku kutiju ubacivao listić sa zaokruženim Koštuničinim imenom, palcem i kažiprstom druge šake morao da, navodno, zapuši nozdrve, kako bi lakše podneo tadašnji dogovor DOS-ovih lidera da boljeg kandidata od Koštunice nemaju, te da su u obavezi da stanu iza njega, bez obzira na to šta su o njemu tada mislili. U stvari, stao je on ispred njih, svestan da ta improvizovano formirana opoziciona stranka nema mačevaoca kojeg bi mogla da isturi pred Miloševića, a da pri tom ima ma i najmanju šansu da u ravnopravnom takmičenju s njim i njegovom harizmom, eventualno dođe do žuđene pobede (nebitno je ovde ulaziti u raspravu o svim aspektima te pobede!) Ocenjeno je, tada, nevoljno doduše, da bi svako od njih, od nabeđenog „patrijarha demokratije“, sklonog upražnjavanju konjičkih veština nad crkvenim licima, preko makijavelističkog reformatora na zlom glasu zbog bezazornog pribegavanja jezuitskim metodama u političkim obračunima, sve do univerzitetskog profesora psihologije, koji zbog svoje dugogodišnje zaparloženosti Id ne razlikuje od incesta, bez obzira na spolja izrežirani redosled poteza, i na iznutra logistički brižljivo pripremanu realizaciju tih istih uvoznih ciljeva, sračunatih na rušenje vlasti, dakle, da bi svako od njih mogao da se približi području totalnog fijaska osim Vojislava Koštunice, koji je svakog mogao da pogleda u oči, kao što to može da učini i danas.
Od dolaska na mesto predsednika države ređali su se nekad vulgarni, nekad prostački, nekad priglupi, nekad primitivni, nekad banalni, ali svagda brutalni napadi na Vojislava Koštunicu, napadi na koje on nikada nije odgovarao. A šta da odgovori bivšem policijskom pozorniku, koji se posle 2000. godine promitario u političkog hermeneutičara, publicistu i esejistu, kada ovaj u podsmešljivom tonu pominje „Koštuničine“ izraze – koji se, uzgred, lako mogu pročitati i u spisima Slobodana Jovanovića, Živojina Perića, Tome Živanovića, Dragoljuba Jovanovića, Valtazara Bogišića, Stojana Novakovića ili Milana Bartoša, izraze poput „vazda“, „valjano“, „nisam vlastan da odgovorim na postavljeno pitanje“, i drugih: kao da ti izrazi nisu i danas živi, već ih je Koštunica tobože izvukao iz neke umoljčane leksičke škrinje zaboravljenih reči, umesto da, hvatajući tokom protokolarnog rukovanja, svojom levom rukom Solaninu desnu nadlakticu, uz neizbežne, „legitimne“ i opšterasprostranjene uzvike: „Vau!“ ili „Ups!“ Ne, Koštunica je ostao nepokolebljiv u svom odmerenom građanskom opštenju, ne mareći za zapadnjačke jezičke modne trendove, po kojima će političari uskoro komunicirati, najverovatnije, onomatopejama.

IZVAN STEREOTIPA „POLITIČKIH ANALITIČARA“
Uočljiva apartnost Vojislava Koštunice od svega mentalitetski uobičajenog i karakterološki trivijalnog i prepoznatljivog, oveštalog čak, ima svoje duboke korene u svim zakucima njegovog svekolikog habitusa: sveden u javnoj ekspoziciji, malko povučen od svetine do opšivnica, za njegove oponente, nerazumljive introvertiranosti, odmeren i precizan u određivanju političke dijagnostike, posvećenički istrajan u pokušaju da svoje teorijske uvide iz domena političke filozofije institucionalno pretoči u prakseološke forme legalizma, toliko skroman u privatnom životu da ga dobronamerni percipiraju kao asketu, a zlonamerni kao čudaka, Vojislav Koštunica izmiče svim stereotipima nabeđenih političkih analitičara, izdvajajući se iz mnoštva konfekcijskih političara, lako prepoznatljivih (pogotovo danas, kada je čitava javnost upoznata sa bezočnim nepodopštinama dosadašnjeg režima!) po tome što svoje lične interese bezočno pretpostavljaju i opštim, i javnim.
Premda je paroksizam svoje popularnosti – ne i slave (slava je vrednost u trajanju, a popularnost svojstvo neke ličnosti koje jedan trenutak Istorije jerihonski obznani, a već potonji ga uguši kao anahrono, nekorisno kao „sveli cvetak u molitveniku“) – doživeo na prelomu dva veka, u poznatim događajima na čiju prirodu nećemo trošiti reči, ime Vojislava Koštunice pročulo se u elitističkoj javnosti kao slavno još s početka sedamdesetih godina, kada je proročanska reč najumnijeg Srbina Mihaila Đurića, povodom ustavnih amandmana, doživela svoj sramni sudski epilog u utamničenju pisca knjige „Humanizam kao politički ideal“, a mladi asistenti okupljeni oko harizmatičnog profesora bili brutalno odstranjeni sa Pravnog fakulteta. Kažu da je Vojislav Koštunica tada izgovorio rečenicu koja sigurno ulazi u anale naše političke istorije, „da mu je drag Platon, a da mu je još draža istina koju on odvažno objavljuje“, što je prva od četiri ključne rečenice koje mogu poslužiti kao okvir za portret ovog teoretičara države i dokazanog državnika (jer, ako je doskorašnji ministar kulture, bez biografije, bez bibliografije i završenog fakulteta mogao u javnom upitniku sebe da okvalifikuje kao državnika – a reč je, zapravo samo o državnom službeniku na određeno vreme –potpuno je prirodno i svima jasno da se uz ime Vojislava Koštunice mora vezati i ova atribucija, budući da je ceo svoj život posvetio izučavanju ideje državotvornosti, a u prakseološkom delovanju učinio sve da od nasleđenih ostataka države izgradi novu, koja bi predstavljala strehu svih građanskih sloboda i prava!)

ALADINOVA LAMPA
Već osamdesetih godina minulog veka, među tek stasalim akademskim građanima imena Koste Čavoškog, Danila N. Baste i Vojislava Koštunice izgovarala su se šapatom poštovanja, kao kakva javka, kao lozinka za ulazak u povlašćeni svet ideja, spekulacija i kritičkog mišljenja, očišćenog od svih naslaga ideološke doktrinarnosti i jednopartijske sholastičnosti, a njihove pojedinačne teorijske avanture, u koje su ušli sa još većim žarom posle izgona, praćene su s velikom radoznalošću i nadom prosvećene opozicije da će u radovima ovih mislilaca otkriti naslućivane prostore „subverzivne“ duhovne alternativnosti i neotkrivenih političkih sloboda.
Izlazak iz štampe jedne od najtemeljnije uobličenih politikološko-filozofskih i pravno-socioloških rasprava „Politički monizam ili pluralizam – društveni pokreti i politički sistem u Jugoslaviji 1944 – 1949“, iz pera Vojislave Koštunice i Koste Čavoškog 1983. godine, imala je nezabeležen odjek kako u uskostručnoj, tako i u najširoj, laičkoj javnosti, budući da je snagom argumenata, rudarskom istrajnošću iskopanih iz nepoznatih ili manje proučavanih izvora, i hotimice zaturene, prašinom prepokrivene literature nudila ubedljive dokaze, koji su se samo intuicijom naslućivali, da je priroda brozovskog represivnog režima u zametku bila ne samo monistički politički formatirana, već i ideološki ciljano despotski ustrojavana.
Za mlade, rebelski opijene i radoznale misleće glave na početku osamdesetih, u kojima se kipuća biologija mešala s duhovnim osećanjem osujećenosti postojećim poretkom, pojava ovog studioznog spisa dvojice odvažnih Đurićevih baštinika, odzvonila je otrežnjujućom jekom, kao da je neki viši, transcendentni autoritet rekao „Kolumbov dnevnik ili beležnica Didaka Pira“! Jednom rečju, ta knjiga imala je svojstvo i efekat Aladinove lampe, u potpunoj ideološkoj pomrčini tog vremena. Kada su se političke prilike potkraj te protivrečne decenije počele lagano liberalizovati, i u nastavu se vratili, zajedno sa simboličkim povratkom Mihaila Đurića u prepunoj Petici Pravnog fakulteta, Kosta Čavoški i Danilo N. Basta, Vojislav Koštunica je bez suvišne patetike odbio taj moralno kontroverzni poziv, uz novo antologijsko obrazloženje da oni koji su ga svojevremeno proterali sa fakulteta  nemaju nikakav legitimitet da ga na bilo koji način „rehabilituju“. Posle martirskog svrstavanja uz svog velikog učitelja Mihaila Đurića, kao paradigme filozofa koji je i tada personifikovao jedinstvo mišljenja i delanja, čiju je sudbinu, u nešto ublaženijim tragičnim registrima, sa nekolicinom dostojanstvenih kolega, odlučio bezostatno da deli (prof. Đurić je, ipak, dopao robije i drakonsku kaznu odslužio bez ikakvog roptanja, smatrajući to nerazdvojnim delom svog pozvanja i „službovanja“ najvišoj strasti ljudskog Uma! – Istini!) ovaj akt Vojislava Koštunice, ova rečenica koja se tumačila i prepričavala kao svojevrsni curiozum intelektualnog angažmana, a njena se sadržina domaštavala u kasnijim godinama kao žudnja čoveka da u nekom drugom vidi sve ono za šta sam nema dovoljno kuraži, predstavlja drugi prelomni momenat, drugu bitnu rečenicu u biografiji predsednika Demokratske stranke Srbije. Ta njegova odluka je bez presedana u našoj novijoj duhovnoj i političkoj istoriji, što ni u kojem slučaju ne znači da su odluke Čavoškog i Baste u bilo kojem smislu etički dubiozne! Naprotiv: čini se, pogotovo posmatrano iz perspektive savremene duhovne situacije, u kojoj se ljudska priroda sve više tanji, prozire i redukuje na nekritičku narcisoidnost, samookrenutost i gramzivost, da su mnoge generacije studenata, ne samo sa Pravnog fakulteta, već i onih srodnih, na kojima se izučavaju društveno-humanističke nauke, bile drastično prikraćene za misaono-kritički uticaj jednog autentičnog baštinika razuđenog opusa Slobodana Jovanovića kakav je bio Vojislav Koštunica, sledbenika „beogradskog stila“, i, što je mnogo važnije, istinskog poznavaoca važnosti države za opstanak i očuvanje jedne nacije, i institucionalnu sigurnost svih građana pod njenim krovom!
Zaista, veoma je teško razumeti čoveka koji se u naponu svojih bioloških moći javno odriče univerzitetske karijere i svih socijalno poželjnih nuzefekata profesorske vokacije, uključujući i potencijalni ulazak u SANU, utoliko pre što je za ulazak u to (vanvremeno) zdanje besmrtnih uvek bila, a i danas je, važnija nečija društvena gratifikovanost, dometi trenutne političke pozicioniranosti i, tome saobrazno, zračenje na sve aspekte egzistencijalnih varijabli, nego stvarna signifikantnost i relevancija naučnog ili umetničkog dela jednog pojedinca u ozračju savremene humanistike („neukusno je“, odgovaraju neki akademici, predložiti nekog mladog čoveka sa delom koje već sada svojim obimom i dubinom nadilazi naše parohijalne okvire, i ulazi u korpus neprolaznih evropskih vrednosti, zaboravljajući, ti isti akademici, da su oni u pomenutu instituciju ukoračili mladi, sa jednim knjižuljkom pod pazuhom, ali i neobuzdanom podrškom tadašnjih, mahom političkih autoriteta!) Vojislav Koštunica kao da je tim aktom na sav glas, metaforički rečeno, razume se, jer je reč o čoveku koji više ćuti nego što glasno govori, objavio demisioniranje od vlastite budućnosti. Za ovdašnji mentalitet, taj čin je ravan najtežem svetogrđu.
Lakše je ipak razumeti Koštuničinu naoko rigidnu, principijelnu odrešitost kada se stekne temeljniji uvid u njegovu plemenitu teorijsku zaokupljenost značajem ideje državotvornosti, ali i o endemskim opasnostima ove, civilizacijski najkompleksnije tvorevine ljudskog Uma po individualne slobode, ali, možda još važnije, i po manjinska prava grupacija koje su institucionalno formatirane pod okriljem pozitivnih pravnih normi! Otuda taj famozni „legalizam“, pojam koji ignoranti bujne krvi, a kratke pameti pripisuju tobožnjem Koštuničinom anahronom tradicionalizmu i konzervativizmu, uprkos belodanoj činjenici što i svi pojmovi iz domena (neo)liberalne države – „pravna država“, „civilna kontrola države“, „nevladine organizacije“, „građansko društvo“, „javno mnjenje“, i „podela vlasti“ – duguju svoj vitalizam upravo svetom Trojstvu, o kojem Koštunica piše još od svojih mladalačkih naučnih dana: o vladavini prava, o zakonom ograničenoj moći države, i, najposle, o zajemčenim pravima građana i manjina pod okriljem aparata prinude, bez obzira na to što pobrojani pravni termini ne postoje izolovano, kao nekakve veberovske idealne forme, već deluju u tesnom međusobnom sadejstvu, kao konstitutivni delovi jednog amalgamisanog državno-pravnog fenomena.

SVEMOĆ VEĆINE U DEMOKRATIJI
Poznavaoci državnopravne teorije i filozofije političkih doktrina znaju da Vojislav Koštunica spada u onu malu grupu mislilaca, koji su od prvog, pa do poslednjeg spisa, najveću pažnju posvetili i prisojnoj, i osojnoj strani države, kao najuzvišenije civilizacijske tvorevine: „Institucionalizovana opozicija u političkom sistemu kapitalizma“, „Džon Lok i ideja vlade koja počiva na saglasnosti“ i „Problem tiranije većine u političkoj filozofiji Aleksisa de Tolkvila“, samo su neki od duboko promišljenih pravno-filozofskih spisa Vojislava Koštunice, iz kojih se lako – makar pukim, mehaničkim čitanjem naslova – može razabrati njegova briga da se taj organizovani aparat prinude, konstituisan i strukturisan da bi se obuzdalo ljudsko zlo i, posledično tome, socijalna anarhija, ne bi izmetnuo u svoju suprotnost, u tiranski voluntarizam nad nezaštićenim građaninom – pojedincem ili manjinskom političkom organizacijom koja deluje u okvirima propisanog legalizma. Zbog toga, nedavno izrečena diskvalifikacija Koštuničnih teorijskih i prakseoloških političkih nastojanja kao „okorelo etatističkih“, i to od strane jednog drugog prečanskog društveno-političkog i autonomaškog pregaoca, koji lamentira nad činjenicom da je Vojvodina jedina od sedam bivših jugoslovenskih entitetskih struktura bez državotvornih atribucija, deluje, u najmanju ruku, farsično. Jer, među ovdašnjim pravnim i državnopolitičkim misliocima nema većeg „pesnika“ slobode od Vojislava Koštunice, o čemu postoji mnoštvo potkrepa i argumenata u njegovim radovima o antinomičnoj prirodi i države, i demokratije: „Ono što dovodi u pitanje opstanak demokratije nije nemoć većine, već, naprotiv, njena svemoć. Rezultat svemoći većine u demokratiji jeste taj da sve manje ima izuzetnih ličnosti (i na području politike, i u kulturnom životu), da su u društvu uzeli maha osrednjost, konformizam, da su pojedinci nezaštićeni. Čovek je u demokratiji slab, a uticaj većine na njega podseća na hučnu bujicu pred čijim je besom svaki pojedinačni napor osuđen na neuspeh. Zato i treba tragati za sredstvima (političko-pravnim, moralnim i verskim), koja bi ovu bujicu mogla da usmere u određenom pravcu“ („Problem tiranije većine u političkoj filozofiji Aleksisa de Tolkvila“, „Filozofske studije X“, Beograd, 1978. godina, strana 197, kurziv naš).
Slične, zapanjujuće proročanske reči o tamnoj strani državnog ustrojstva možemo naći i u Koštuničinom, već pomenutom tekstu „Džon Lok i ideja vlade koja počiva na saglasnosti“, gde bivši predsednik SR Jugoslavije anticipira odnos države prema pojedincu iz perspektive tzv. saglasnosti, kao ugaonom kamenu ugovorne teorije: „Porast državne vlasti nad ljudskim životom danas koji se ne može meriti ni sa čime što je postojalo u društvima prošlosti – taj porast vlasti praćen je stalnim isticanjem u modernim državama da one upravljaju u saglasnosti sa voljom svojih građana. Sve ono što država čini, ona čini pozivajući se zapravo na tvrdnju da oslobađa članove društva i da vlada sa njihovom saglasnošću.“ Ne zadržavajući se na ovoj konstataciji, Koštunica pojavi saglasnosti prilazi i iz ugla njene aktualnosti, tvrdeći da se „bez dvoumljenja može reći da politički režimi u kojima se upravlja i manipuliše cenzurom i drugim oblicima zabrana štampane reči, kao i drugim načinima ograničavanja izbora i razlika u mišljenju, da režimi u kojima državno-partijski aparat ‘proizvodi’ saglasnost umesto da omogući njeno spontano ispoljavanje i razvoj – da svi ovi režimi nisu demokratski, odnosno da ne počivaju na saglasnosti onih kojima upravljaju. Nametnuta ili iznuđena plebiscitarna podrška naroda ne predstavlja vid saglasnosti. Nema saglasnosti tamo gde narod nema mogućnosti za izražavanje nesaglasnosti. Jer tamo gde nesaglasnost ne može da se ispolji, ne postoje dokazi da je narod saglasan sa vladom i njenom politikom“. Ove otrežnjujuće reči Vojislav Koštunica nije ispisao danas, već ih je obznanio u „Filozofskim studijama XIV“, na strani 53, daleke 1982. godine, da bi svoj esej završio jetkom poentom koja ima univerzalno, a ne partikularno značenje: „Za države koje ne dozvoljavaju otvoreno neslaganje ne može se reći da se zasnivaju na saglasnosti svojih građana. Jedna vlada ne počiva na saglasnosti svojih građana u meri u kojoj je neslaganje u njoj suzbijeno“ (isto, kurziv naš).

STEĆAK KOJI PRETRAJAVA
Da su znali za njegove radove, da su makar intuicijom osetili da on nije ničija lutka na koncu, još manje nečija marioneta, uprkos njegovim temeljnim uvidima u postepeno nestajanje klasično shvaćenog suvereniteta, u uslovima represivnosti unipolarnog sveta, koji se već danas promenio u multipolarni, njegovi i tadašnji, i sadašnji oponenti ne bi bili toliko uvređeno iznenađeni kada je Koštunica odbio legalistički iskonfabuliranu, protokolarnu funkciju „engleske kraljice“ 2000. godine, i kada se usprotivio inerciji pojedinačnog i grupnog voluntarizma, koji se posle vojno-policijski izvedenog puča zapatio kao prirodni nastavak nasilnog preuzimanja vlasti, kao „legitimnog“ vida kriminalnog obračuna sa „nekooperativnim“ pojedincima. Trebalo je novu vlast uvesti u legalne tokove, kako bi se osujetilo nasumično, uz čestu medijsku asistenciju i režirane privatne „autorske filmove“, hapšenje nevinih ljudi, kako bi se obustavilo reketiranje ljudi „u prisustvu vlasti“, i definitivno sprečilo kupovanje „tuđe krivice“ i „vlastite nevinosti“, uz posredovanje paravojnih formacija, s kojima jednom postignut dogovor nije mogao da se razvrgne pukim molbama, „diplomatskim“ pregovorima ili praznim pretnjama! U situaciji koja se otimala svakoj razboritoj kontroli, Koštunica je učinio sve da u javni život uvede red, pristojnost i odmerenost, znajući pri tom da za protivnike ima ostrašćene ideološke poluinteligentne i novoformirane profitere, koji su opijeni neograničenom samovoljom sledili ozloglašenu praksu boljševičkih bojovnika. Najvećma ga nisu razumeli (a nerazumevanje zakonomerno izaziva i prehranjuje hostilizaciju – to smo već detaljno opisali!), tako da je najveću srdžbu izazivao nekoliko puta ponovljeni, ali ni u kojem slučaju ne i nadmeni Koštuničin odgovor na neodgovarajuća pitanja: „Ja o tome nisam obavešten!“
To je treća rečenica koja je, samo za dramatično neupućene, imala svojstvo katalizatora u dodatnom procesu satanizacije njegovog lika, i stigmatizacije njegovog političkog delovanja kao remetilačkog i zloćudno usporavajućeg u odnosu na navodno ubrzani reformski kurs, koji bi nas, da nije njega bilo, i da ga nema, uveliko odveo pod prosperitetne svodove Evropske unije. Tu rečenicu Koštunica je naprosto isposredovao iz ključnih spisa koji se tiču filozofije političkih doktrina, od Aristotelove „Politike“, sve do Poperovog „Otvorenog društva“, a po kojima je „tajna“ konstitutivni, neraskidivi deo ontologije državnog bitka, te da se o svemu što imanentno pripada „državnom razlogu“ ne može, i ne sme javno govoriti. S druge strane, za razliku od potonjih šarlatanskih improvizatora, kojima se, primera radi, u neobaveznim i neobavezujućim razgovorima sa poljoprivrednicima, mogla oteti i odnekud zalutala metafizička rečenica „da je u zemlji naša budućnost“, Koštunica je izbegavao iskaze koji svoje uporište nisu imali u zakonodavnoj normativistici, koji su, dakle, bili izvan legalističkog ležišta, jednako kao što je izbegavao konfesionalne izlive u kojima je „predviđao prošlost“ ili se „sećao budućnosti“, jer mu priroda karaktera nije dopuštala da nepodnošljivo lako manipuliše političkim artefaktima i umrežava ih u naoko istinite velike naracije o empirijskim potpuno neproverljivim činjenicama mnogostruko složene državne strukture. Ne, on je odbijao da se izjašnjava o događajima koje je politička realnost mogla već sutra da demantuje, imajući pri tom na umu i opasku Lešeka Kolakovskog, iz studije o „Aporijama legalnog nasilja“, da je „kriptična država“ tautološka sintagma. Čak se i u Platonovoj „Državi“, toj velikoj utopističkoj poemi, ostavlja, makar i sasvim minimalna, mogućnost da i premudri filozofi, kojima se poverava moć da upravljaju životom i sudbinama građana antičkog polisa, ponekad ne znaju etiopatogenezu nekih socijalnih pojava, zbog čega se Koštuničina lapidarnost pokazuje ne samo filozofski opravdanom, već i moralno nedovodljivom u pitanje. Dakle, taj nasilni proces preobražavanja karakternih vrlina Vojislava Koštunice u njegove etički zazorne mane, bio je dugotrajan, apsurdan i politički infaman, ali se ta gomila reči ubrzo pretvorila u retoričku piljevinu, a isprazne optužbe na njegov račun u ono što Francuzi s dobrim razlozima nazivaju papier mache!
Kredibilitet, i politički, i duhovni, i moralni, Vojislav Koštunica samo je ojačao u potonjim godinama. Nema političara koji se tiše uspinjao na vrhove vlasti i koji je još tiše sa njih silazio! Državnikom ga čini neprestana briga za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, preosetljivost na svaki pokušaj ugrožavanja zajemčenih prava pojedinca i manjinskih grupa, pobunjenički prosvećeni revolt na svako samovoljno relativizovanje ustavnog i zakonskog pozitivnog normativizma, ali, možda ponajviše, gotovo nepojamno odsustvo, kod nas uveliko uvrežene paranoidne želje da se vlada po svaku cenu, poput dojučerašnjih glavara koji se još nisu osvestili od teškog poraza i koji se još dave i batrgaju u estradnim simulakrumima vlastitih samoobmana. Da je samo izgovorio antologijski apodiktičnu rečenicu, do koje je dospeo posle otrežnjujućeg uvida u nepostojanje konsenzusa da se obuzda dalji rasap srpske državnosti: „Ja predajem mandat narodu!“, a da ništa nije učinio na jačanju institucija državnog sistema, ušao bi u istoriju, u kojoj već poodavno zauzima počasno mesto. Vojislava Koštunicu ne morate voleti, ali je teško ne poštovati ga!
Samo se u ovoj našoj sredini, samo se u ovoj našoj državi, koja titra na granici samoodržanja, može dogoditi paradoks da najobrazovaniji Srbin, endemski evropejac koji zna da Evropa nije samo Brisel u kojem se, kao u kakvoj manufakturi, proizvode papiri, već da je Evropa i dobra, večna staretinarnica univerzalnih ideja i vrednosti, da temeljni poznavalac stranih jezika, autentični liberterski mislilac i baštinik autentičnih demokratskih tekovina, od strane odasvud potpomaganih globalista, čija bio-bibliografija može lako da stane na lice i naličje biometrijske lične karte, bude proglašen za okorelog nacionalistu, što je u današnjem naopakom svetu, nažalost, sinonim za šovinistu. Vojislav Koštunica je ipak, poput stećka, preživeo sva naša previranja i sve naše drame, haos i dreku od kojih gubimo dah, a koji stvaraju prolazni i pomena nedostojni ljudi. On je jednom zasvagda shvatio, slušajući pažljivo svog velikog učitelja da „nema čovekoljublja bez rodoljublja!“