Vlada spasa ili kolapsa

Piše Nikola Vrzić

Nova Vlada Srbije opterećena je teškim nasleđem prethodne; od uznapredovale predaje Kosova i Metohije do uništenja srpske privrede, državnih institucija i same demokratije. Takvog nasleđa ni sebe, ni nas neće rasteretiti ni brzo, ni lako. Znači li to da je prvi zadatak nove vlade da Srbiji jasno, čvrsto i odlučno pokaže ko je iz stare odgovoran za stanje u kojem nam se zemlja našla?

 

Srbija je, dakle, u petak 27. jula, tačno u 12.52, umesto Mirka Cvetkovića dobila premijera; Ivicu Dačića, koji će na kraju svog mandata, kad god da mu se on dogodi, biti pukovnik ili će upokojiti Srbiju. Što znači da smo dobili vladu nacionalnog spasa ili kolapsa. Situacija je, naime, takva. Zaoštrena do biti il’ ne biti, čega su oni koji su u petak preuzeli odgovornost za vođenje olupane nam države i te kako svesni (sam premijer Dačić je, uostalom, u svom ekspozeu to istakao: „Srbija preživljava jedno od najtežih razdoblja u svojoj istoriji. Neću, verujem, preceniti težinu i složenost naših državnih i nacionalnih problema, ako ove poslednje decenije označimo istorijskom krizom srpskog naroda“). A to njih, svih 19 članova nove vlade, čini patriotama dostojnim divljenja – jer su u odsudnom trenutku preuzeli teret teške odgovornosti na svoja pleća, možda i po cenu sopstvenih političkih karijera – ili ih čini preispoljnim bitangama zato što su namerili da očerupaju šta se još da očerupati dok država konačno ne kolabira, a sa njom i svi mi. Videćemo.
Nova je srpska vlada, u izvesnom smislu, i vlada kontinuiteta; tu su i Ivica Dačić i Milutin Mrkonjić, Žarko Obradović, Jovan Krkobabić, Mlađan Dinkić i Verica Kalanović, Rasim Ljajić, Sulejman Ugljanin; dakle, osam je „Cvetkovićevih“ od 19 članova Dačićeve vlade. Naravno, s jednom očiglednom razlikom. Umesto Demokratske stranke, stožer nove Vlade Srbije je Srpska napredna stranka. Da li će ta razlika novu srpsku vladu načiniti i zaista drugačijom od prethodne, videćemo. Za početak, mogle bi da nas ohrabre lične (političke) ambicije trojice ključnih ljudi u novoj vladi; premijera Ivice Dačića, koji je u više navrata, raskidajući brak sa DS-om i Borisom Tadićem, rekao da mu je ovo životna prilika, prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića, koji je konačno dobio priliku da na vlasti dokaže ono što je govorio iz opozicije, i ministra finansija i privrede Mlađana Dinkića koji napokon za svoje neuspehe – čiji je ceh platila srpska ekonomija – više neće imati izgovor u drugim ministarstvima koja su mu se mešala u resor  zato što je te resore sada objedinio u svoj. Ako ova trojica nameravaju da ostanu u politici (i u Srbiji) i posle ove vlade, a dovoljno su mladi za takvu nameru, sada imaju pravu, a možda i poslednju priliku da se pokažu na delu.

VELIKA OČEKIVANJA

[restrictedarea]

Šta, dakle, možemo da očekujemo od vlade Ivice Dačića? Pitanje je utoliko smislenije što novom premijeru previše ne veruje ni Zapad (zbog njegove dalje prošlosti u Socijalističkoj partiji Srbije Slobodana Miloševića), a ni oni koji nikako nisu na zapadnim jaslama (zbog bliže prošlosti i kolaboracije njegovog SPS-a sa režimom Borisa Tadića). Pitanje svih pitanja je, zapravo, kakav će kurs po najvažnijim iskušenjima – Kosova i Metohije i Evropske unije i opstanka srpske ekonomije, pre svega – zauzeti Srbija posle temeljnog preokreta započetog pobedom Tomislava Nikolića na majskim predsedničkim izborima? Signali su brojni koliko i izjave novih srpskih funkcionera, i protivrečni skoro koliko su brojne te njihove izjave; u meri svoje protivrečnosti oni nas i ohrabruju i zabrinjavaju, baš kao što zabrinjavaju i ohrabruju (ova inverzija je namerna) i Zapad. Koji bi, u to ipak nema sumnje, bio daleko opušteniji da je u Beogradu formirana vlada kojom i dalje rukovodi Boris Tadić.
Najpre, izgleda da ćemo se malo odmoriti od retorike onih kojima su usta puna Evropske unije, a džepovi prepunjeni (našim) novcem. Vidi se to i na prvi pogled, čim uporedimo premijerske ekspozee Mirka Cvetkovića i Ivice Dačića; evropsku budućnost (kakva besmislena fraza – prim. N. V) i Evropsku uniju Cvetković je čak 12 puta spomenuo već u prva tri pasusa svog ekspozea, dok tu evropsku budućnost Dačić prvi put spominje u 12. pasusu svog izlaganja, a samu EU tek u 23. Štaviše, Dačić je istakao i da „imamo sve razloge da se odreknemo demagoškog optimizma zasnovanog na politici – ‘nemamo alternativu’“, ali je podvukao i da smo (ovo kao da je citirao Vojislava Koštunicu) „stari evropski narod“, što bi trebalo da znači da u Brisel više nećemo odlaziti na kolenima i spuštenih pantalona. Za razliku od svog prethodnika, koji je već u prvom obraćanju Skupštini Srbije našao za shodno da nas proglasi za međunarodne parije („Ulaskom u EU Srbija će postati punopravni član evropske porodice naroda iz koje je, sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti, dugo vremena bila isključena“) koje, kao takve, imaju bez pogovora da ispune sve što im se iz Brisela naloži.
No, to što je intenzitet EUropske retorike donekle snižen, nikako ne znači da će pitanje Evropske unije, i s njom direktno povezano pitanje Kosova i Metohije, u narednom periodu biti relaksirani. Naprotiv. Već u septembru nas, posle izborne i letnje pauze, čeka ubrzanje pregovora s vlastima države koja se samoproglasila na prostoru Kosova i Metohije, a predstavnici EU već nam poručuju da su potrebne „hrabre i teške odluke“, kako se licemerno naziva nastavak puzeće izdaje srpskog Kosmeta ozvaničene u dogovorima koje je Tadićev izaslanik Borko Stefanović postigao u Briselu. Kako će se, od septembra, držati Srbija koja više nije Tadićeva? Hoće li, i dalje, insistirati na nemogućem, na politici „i Kosovo i EU“?

EU I(LI) KOSMET
S jedne strane (one koja nas zabrinjava) čini se da neke značajne promene biti neće. Dačić se, u premijerskom ekspozeu, zadržava na tadićevskoj formulaciji da „Srbija neće priznati Kosovo“ – što je samo poslednja faza u srpskoj pomoći izgradnji nezavisnog Kosova – te kaže i da je „potrebno sprovesti sve ono što je dogovoreno u tehničkom dijalogu sa Prištinom“. Istovremeno, (mirnu) borbu za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije nad Kosmetom eksplicitno ne spominje, premda kaže da će se ubuduće pregovarati „uz poštovanje Ustava Republike Srbije“. Ali se istovremeno zalaže i za nastavak pregovora s Kosovom koji se vode pod pokroviteljstvom EU („Želimo veću odgovornost u dijalogu sa Evropskom unijom i Prištinom, i podizanje te odgovornosti na viši nivo“), unije koja, podsetimo, Kosovu pristupa kao nezavisnoj državi, jer je s takvim Kosovom (posle Stefanovićevog dogovora o fusnoti) ušla u proces izrade Studije izvodljivosti njegovog priključenja EU. Pri tom, ne zabrinjavaju samo Dačićeve najave kontinuiteta s Cvetkovićevom vladom. Kontinuitet je najavio i Dinkić: „Moraćemo da prihvatimo otvaranje kancelarije Srbije u Prištini i Prištine u Beogradu, ukoliko je takva obećanja prethodna vlada dala EU.“
S druge strane, međutim, sa one strane koja sigurno zabrinjava Zapad u meri u kojoj kod nas rađa oprezni optimizam, pristižu i najave otklona od dosadašnje ponizne, tadićevske politike prema EU i njenim kosmetskim zahtevima. Suzana Grubješić, potpredsednica vlade za evropske integracije, direktno protivreči svom partijskom šefu Mlađanu Dinkiću, odgovarajući na pitanje da li će biti „otvaranja recipročnih kancelarija u Beogradu i Prištini“: „Pojedine diplomate su i to pokušale da nabace kao temu, što ne postoji kao formalan uslov koji Srbija mora da ispuni. Naše je da se držimo onoga što su najviše institucije EU zvanično saopštile. Ne može se od nas očekivati da sprovodimo ono što nije napisano, niti dogovoreno.“ Da bi zatim precizirala i premijerovu najavu sprovođenja briselskih dogovora, rekavši da nećemo sprovesti baš sve: „Bilo bi neozbiljno da nova Vlada odbije sporazume koje je prethodna postigla. Naravno, sprovodićemo sporazume na način da se ne prekrše Ustav Srbije i Rezolucija 1244. To su međe koje ne smemo i nećemo da pregazimo ni u primeni postignutih sporazuma, ni u predstojećem dijalogu.“ I Aleksandar Vulin, šef buduće vladine Kancelarije za KiM, govori sasvim na tom tragu: „Sve što je u skladu sa Ustavom i zakonima naše zemlje i sve ono što su prihvatili naši organi mora se poštovati. Mi zaista nemamo drugu mogućnost.“
Beležimo i izjavu novog šefa srpske diplomatije Ivana Mrkića da je „teritorijalni integritet, suverenost, to je temelj“ buduće spoljne politike, dok je, fino nijansirajući, naveo da je „naš put ka punom učlanjenju u EU“ (tek) prioritet koji se, doduše, izdvaja među ostalim prioritetima. Odnose s Rusijom je, pri tom, ocenio kao izvanredno dobre, partnerske i prijateljske zbog ruske pomoći u očuvanju našeg teritorijalnog integriteta, nasuprot odnosima sa SAD-om koji su (samo) solidni i partnerski.
Ili će najveći otklon od dosadašnje, tadićevske politike prema Kosmetu predstavljati postizanje širokog konsenzusa među političkim partijama, vladikama Srpske pravoslavne crkve, SANU… konsenzusa koji su do septembra i nastavka pregovora s Prištinom najavili i predsednik Srbije Tomislav Nikolić i prvi potpredsednik srpske vlade Aleksandar Vučić? Pošto se naša kosmetska politika dosad formirala u uskom krugu Borisa Tadića, Tadićevih saučesnika iz predsedničkog Kabineta i njihovih nalogodavaca koje su nam razotkrile depeše američke diplomatije objavljene zahvaljujući Vikiliksu.
Pri tom, predsednik Nikolić još više obespokojava evroatlantske sponzore kosovske nezavisnosti. Podsećamo, u intervjuu „Pečatu“ izrazio je želju da se „u pregovore o sudbini Kosmeta uključe UN, jer čini mi se da je u dosadašnjim pregovorima Srbija protiv sebe imala dva glasa, predstavnika EU i Albanaca“ (izgleda da ova reč nije izgovorena olako ili nepromišljeno, jer, ove je srede Aleksandar Konuzin, ambasador Rusije u Srbiji, rekao da „smatra da bi UN trebalo da bude prisutan tokom regulisanja kosovskog problema“, ukazujući da je izbacivanje UN-a iz dosadašnjih pregovora „rezultat jednostrane odluke“). Objavio je predsednik Srbije i nameru da „zaustavimo proces učvršćivanja nezavisnosti Kosmeta“, i da Srbija ne može da raspusti svoje institucije u našoj južnoj pokrajini, „a i zašto bi?“, podsetivši usput i da Rezolucija 1244 predviđa povratak do hiljadu srpskih vojnika i policajaca na Kosmet. Posle čega je, da ga na Zapadu još bolje čuju, preko londonskog „Gardijana“ poručio da će u budućim pregovorima s Prištinom zauzeti daleko čvršći stav: „Kakav je kompromis Priština dosad napravila? Nikakav. Razgovaralo se samo o onome što bi Srbija trebalo da prihvati. Srbija nije postavljala nikakve uslove. Nije kompromis ako se Srbija uvek povlači, korak po korak. Nije kompromis ako Priština kaže da je njena nezavisnost priznata i da će ostvariti svoju nezavisnost na našoj teritoriji.“

EKONOMIJA PREOKRETA
Sve ovo su, naravno, samo nagoveštaji zaokreta u politici Srbije prema EU i njenim nepristojnim kosmetskim zahtevima, nagoveštaji koje bi delima tek trebalo potvrditi. Jasno je, takođe, sve i ako najbolja volja i najpatriotskije namere zaista postoje, da je nasleđe Tadićeve politike takvo da ne dopušta nekakav nagli zaokret (kakvom se, naravno, iz sveg srca nadamo). I to ne samo zbog toga što je Tadić pregovore s Prištinom iz Ujedinjenih nacija izmestio u Evropsku uniju, i ne samo zato što je njegov Borko Stefanović pod okriljem (nazovimo stvari pravim imenom: nalogom) EU postigao dogovore kojima Srbija Kosovu faktički daruje nezavisnost, već i zato što je bivši šef države sadašnjem predsedniku i premijeru u nasleđe ostavio ekonomski potpuno olupanu i osakaćenu državu. Premijer Dačić je u svom ekspozeu dao vrlo preciznu dijagnozu onoga što su nasledili od Borisa Tadića: „Najviša cena kapitala, najnestabilniji kurs, najviša stopa nezaposlenosti, najmanja prosečna plata, nedovoljni podsticaji izvoznicima, najmanje subvencije poljoprivredi u regionu, svakodnevno umanjuju konkurentnost naših preduzeća i kredibilitet Srbije.“
Zapravo, u nasleđe je dobio državu zavisnu od strane, prvenstveno zapadne finansijske pomoći. A ako nismo nezavisni finansijski, ne možemo da budemo nezavisni, ni da se borimo za svoju zemlju tako što ćemo se suprotstaviti onima koji nam daju novac. Tako da ćemo za Kosmet moći da se (iz)borimo tek kada prestanemo ekonomski da propadamo. Ili kada novac za preživljavanje nađemo na nekoj drugoj strani, onoj koja nam Kosmet ne otima.
Kako Dačić i njegov Kabinet nameravaju da oslobode Srbiju siromaštva? Ovo je premijerova želja: „Tu, pre svega, mislim na stabilnu nacionalnu valutu, povoljniju cenu kapitala, državne subvencije, efikasniju administrativnu proceduru, podsticaj izvoznicima i subvencije poljoprivredi.“ Srbiji je, kaže Dačić, potrebna reindustrijalizacija, a za to je, umesto ememefovskog slobodnog tržišta, neophodan državni intervencionizam: „Srbija bi trebalo da ima jasnu strategiju ekonomskog razvoja, zasnovanu na onome što Srbija ima i što predstavlja našu komparativnu prednost. To su, pre svega, poljoprivreda i prehrambena industrija, energetika i infrastruktura. Ovo su grane od kojih bi trebalo da počne novi investicioni ciklus (…) U vreme krize, država i finansijski sektor imaju odlučujuću ulogu u pokretanju nacionalne ekonomske mašine.“ Citirao je Dačić u svom ekspozeu i engleskog ekonomistu Džona Mejnarda Kejnza, „oca“ državnog intervencionizma u ekonomiji, i neokejnzijanskog ekonomistu, američkog nobelovca Pola Krugmana, čime je prilično jasno iskazao svoje ekonomsko vjeruju, tako suprotno neoliberalnom modelu sasvim slobodnog tržišta koje nam nameću MMF, „Svetska banka“ i Evropska unija. Da bi se onda, u potrazi za brzim novcem za preživljavanje Srbije, Dačić ipak okrenuo MMF-u i „Svetskoj banci“, što nas vraća u začarani krug finansijskih pozajmica i političkih ucena Kosmetom i svime drugim što Zapad od nas zatraži u zamenu za svoj novac… I tako će i biti dok nam novac ne stigne s druge strane. Iz Rusije. Predsednik Nikolić je, ove srede, potvrdio da je sa svojim ruskim kolegom Vladimirom Putinom dogovorio kredit za šuplji srpski budžet i hramljujuću privredu. Hoće li ovo okretanje Istoku označiti i početak kraja zavisnosti od Zapada, i finansijske i političke?
Tek, sa ruskim kreditima ili bez njih, jasno je da se naše, onako precizno definisano stanje u kojem su tadićevci ostavili Srbiju, neće popraviti ni brzo, ni lako, čak i pod uslovom da volja i sposobnost za to postoje (a i njih bi tek trebalo pokazati na delu). Do tada bi, međutim, narodu Srbije – koji je svoj vapaj za ozbiljnim promenama na izborima jasno izrazio – trebalo još nešto osim hleba. Za početak, makar osećanje da je elementarna pravda zadovoljena. A toga će biti tek kada krivci za budžetski deficit od 111 milijardi dinara, za stotine miliona pokradenih evra godišnje u javnim nabavkama, za pritvore koji su državnim službenicima služili kao sredstvo za mafijaško reketiranje, za (zlo)namerno uništavanje srpske privrede… budu identifikovani i zasluženo, što će reći surovo kažnjeni. Izostane li to, a to je jedino što nova vlada može da uradi sopstvenim sredstvima i pod hitno, znaćemo da se nova vlada ipak ne razlikuje od stare. I niko neće žaliti što će se ovoj, novoj vladi u račun upisati i ono što je nasledila od stare i zašta nije odgovorna, ali će i za to odgovarati. No, ako poštedi one koji su upropastili Srbiju onako kako je opisao novi premijer, ona drugo i ne zaslužuje.

___________________

Obračun kod „Narodne banke Srbije“

Funkcija guvernera „Narodne banke Srbije“ prevazišla je sebe. Postala je, naime, mera nezavisnosti Srbije.
Smena sadašnjeg guvernera Dejana Šoškića, najavljena iz razloga koji su očigledni čim se pogleda kursna lista (da i ne podsećamo na ono što je, pred očima guvernera, učinilo rukovodstvo „Agrobanke“, „Razvojne banke Vojvodine“, „Privredne banke Beograd“…), izazvala je toliku provalu nezadovoljstva da je teško odupreti se utisku da nezadovoljnicima zapravo nisu bitni ni guverner, ni NBS i njena tobožnja nezavisnost, već da je reč o testu otpornosti novih vlasti na strane (evroatlantske) pritiske.
U početku je delovalo tragikomično; protiv Šoškićeve smene pobunile su se ugledne pojedinke i pojedinci poput Borke Pavićević, Nadežde Gaće, Tatjane Tagirov i Miloša Vasića, Miljenka Derete, Sonje Biserko, Jova Bakića, Vojina Dimitrijevića, Antala Bozokija, Gizele Štanjo-Tot… i nadležne nevladine organizacije poput Centra za evroatlantske studije, Fonda za humanitarno pravo, Žena u crnom, Labrisa („organizacija za lezbejska ljudska prava“), Udruženja za unapređenje Sremčice, Dokukina („regionalna organizacija građanskog društva“ koju čine „profesionalci u korišćenju Interneta i društvenih medija u borbi za demokratiju, ljudska prava i novu regionalnu saradnju“), Jukoma, AS Centra za osnaživanje mladih PLHIV (to je valjda neka teretana), Nepušačkog edukativnog centra Kragujevac (ime sve govori), Užičkog centra za prava deteta…
Slutimo da su evroatlantske donacije ono što povezuje ove organizacije, pojedinke i pojedince. Slutnja je pojačana kada su, sa istim zahtevom da Šoškić ostane na svom mestu, za kragujevačkim nepušačima istupili Bogdan Lisovolik, stalni predstavnik MMF-a u Beogradu, Frejk Janmat iz Delegacije EU u Srbiji, na koncu i neimenovani, a zabrinuti funkcioner Evropske komisije koji je takvu, zabrinutu izjavu dao izveštaču „Tanjuga“ iz Brisela…
Nasuprot njima, i predsednik Tomislav Nikolić i predstavnici nove vlade najavili su promenu Zakona o NBS, odnosno promenu na čelu naše centralne banke. Ispune li ono što su najavili – a to bi moglo da se dogodi i pre nego što ovaj broj „Pečata“ stigne do kioska – pokazaće da bi Dačićeva vlada, ipak, pre mogla da bude vlada spasa nego kolapsa. Ne zato što je guverner Šoškić najodgovorniji što smo došli nadomak kolapsa, već zato što smo na njegovu ivicu dospeli pošto je o Srbiji počelo da se odlučuje izvan Srbije. Baš kao što hoće da učine i sada.

[/restrictedarea]