Važno je učestvovati i – odgovoriti

Piše Miodrag Zarković

Velika sportska takmičenja doprinose slavi i ugledu Srbije, ali ista ta takmičenja, kao što se videlo i na OI u Londonu, bespoštedno koriste i srpski neprijatelji

Vrlo često se sport i sportisti nazivaju „najboljim ambasadorima Srbije“, što je opis koji, kako smo videli i u danima tek završenih Olimpijskih igara, može da deluje istinito čak i kada rezultati nisu onoliko dobri koliko se očekivalo (Srbija u ostalim oblastima i po drugim merilima naprosto stoji toliko loše). Kao glavni oslonac ovakve tvrdnje, uglavnom se navodi to da sportski podvizi pronose slavu i ugled Srbije, što i jesu najugroženiji pojmovi, posle više od dve decenije gromoglasne satanizacije naše države i naroda na planetarnom nivou.
London je, međutim, pokazao da svaka medalja, pa i olimpijska, može da ima dva lica: pored ovog napred navedenog, tu je i lice koje se pokazalo najmanje tri puta za vreme Igara, a koje Srbiju i Srbe predstavlja u najružnijem svetlu, onom kao preuzetom sa Si-En-Ena ili „HRT“-a.

GOLUŽA BEZ SANKCIJA
Prvi put se to lice pokazalo na samom početku olimpijskog turnira za rukometaše, kada je srpska reprezentacija izgubila od Hrvatske. Hrvatski selektor Slavko Goluža je, posle pobede njegove ekipe od 31:22, izjavio sledeće:
„Ništa ne može da mi pokvari ovaj dan. Pokazali smo da smo bolji od Srbije kada se igra na neutralnom terenu. Ne mogu da se otmem, ali svaka misao o utakmici me podseća na film ‘Oluja`.“
Reakcija  na ove reči bila je neočekivano žestoka (mnogi bivši i sadašnji sportisti obrušili su se na Golužu), reakcija srspke javnosti bila je predvidivo mlaka (iskočio je samo bivši reprezentativac i sadašnji direktor Crvene zvezde Nenad Peruničić, nazivajući Golužu idiotom), a najveće iznenađenje predstavljala je reakcije ni manje ni više nego Anđeline Džoli, poslednji put primećene kako ubeđuje ceo svet da su Srbi silovali desetine hiljada Bosanki – ovom prilikom, Anđelina je na svom „tviter“ nalogu izrazila zgroženost Golužinim nacionalizmom, a poseban šok predstavljala je činjenica da nabeđena holivudska glumica uopšte prati ne samo Olimpijske igre, već i rukomet. Sve u svemu, Goluža je posle bio prinuđen da se barem donekle pravda, nevešto namećući kako su mu navodno novinari istrgli izjavu iz konteksta.
Upadljiv je, međutim, bio izostanak bilo kakve reakcije od strane bilo koje od naših sportskih, državnih ili nacionalnih ustanova. Niko u ime države Srbije nije niti probao da uzvrati Goluži, i to tako što bi od Međunarodnog olimpijskog komiteta zahtevao kaznu za krvožednog hrvatskog selektora. Da je neko od srpskih sportista izrekao bilo kakvu sličnu uvredu na račun Hrvatske i Hrvata, možete i sami pretpostaviti kakva bi se lavina sručila na njega sa svih strana, zbog čega je teško naći razumevanje za to što niko od srpskih sportskih, političkih i diplomatskih kadrova nije zatražio makar kakve sankcije za Golužu.

REKAO, PA POREKAO
Novinari, ali srpski, bili su u središtu pažnje i svega nekoliko dana kasnije, u sledećem neveselom licu srpskog olimpijskog putešestvija po Londonu, kada je Asmir Kolašinac, naš atletski reprezentativac u bacanju kugle, nekolicini beogradskih izveštača sa Igara izjavio da mu u srpskoj himni „Bože pravde“ smeta stih u kojem se pominje srpski rod, te da zato ne bi pevao himnu kada bi osvojio zlatnu medalju. Kada su listovi za koje rade dotični izveštači preneli Kolašinčeve reči, munjevito se oglasio Olimpijski komitet Srbije (OKS); ali, umesto na Kolašinca, odgovornost je prebačena na glasila koja su prenela njegove reči. OKS je u saopštenju naveo „tačnu Asmirovu izjavu“, aluridajući tako da je ona prethodna bila „netačna“, tj. netačno i neistinito preneta, a u „tačnoj“ izjavi je stajalo da Kolašinac nije rekao da neće da peva srpsku himnu, već da se, naprotiv, nada da će u budućnosti „imati tu sreću“. Posle svega, ostao je utisak da je OKS sprečio izbijanje većeg skandala, ali na račun medija, koje su brojni internet komentatori optužili sa senzacionalizam, iako je mnogo verovatnije da ipak nisu oni ti koji su lagali i stavljali Kolašincu reči u usta.
Tek što se smirilo to oko stamenog bacača, kada se ispostavilo da je Srbija pod napadom još žešćim od dotadašnjih. U jednom od centralnih trgova Londona, naime, uporedo sa Olimpijskim igrama trajala je izložba fotografija engleskog fotoreportera Toma Stodarta. Od 78 slika izloženih na otvorenom, svakom prolazniku dostupnom prostoru, mnogo je bilo onih koje je Stodart navodno napravio devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, odakle je izveštavao sa ratišta: na tim fotografijama, kao i na njihovim opisima, Srbi su redovno navedeni kao zločinci koji su počinili genocid nad bosanskim muslimanima i etničko čišćenje nad kosovskim Albancima.
Stodartova izložba nije bila zvanično u sklopu Olimpijskih igara, ali se jeste „naslanjala“ na najveću sportsku smotru sveta i okoristila o njenu popularnost. Jednostavno, sve što se u tih 17 dan dešavalo u Londonu bilo je pod pojačanom pažnjom međunarodne javnosti, bez obzira na to da li je bilo neposredno povezano sa Igrama ili nije. Tako i Stodartova izložba, na koju ponovo niko nije zvanično reagovao, iako su mnogobrojna srpska udruženja sa svih meridijana, koja su o izložbi i obavestila javnost u Srbiji, prizivala odlučnu reakciju države.

VRATITI ISTOM MEROM
Kada je, pre nekoliko godina, „Helsinški odbor“ Sonje Biserko u svom godišnjem izveštaju potkazivački nabrajao pojedince koji ometaju famozni evropski put Srbije, među desetinama pomenutih javnih ličnosti stajalo je samo jedno sportsko ime: Dušan Savić. Nekadašnji fudbaler i funkcioner Crvene zvezde zato je verovatno najbolji sagovornik na sve teme koje povezuju sport i politiku, kao što je pitanje da li je i ko morao da reaguje na napred opisane incidente iz Londona:
„Svakako da je moralo da se reaguje i da je neophodno reagovati u svakoj takvoj budućoj situaciji“, kaže Savić u izjavi za „Pečat“. „Mislim da bi, po redu, najpre trebalo da reaguje Olimpijski komitet, zatim ministarstvo sporta, a onda i ministarstvo spoljnih poslova ako je potrebno. U Londonu smo propustili priliku, ali kada se sledeći put tako nešto desi moramo da budemo spremni i pripravni.“
Na pitanje kako bi on postupio, Savić je odgovorio:
„Pomalo je nezahvalno da zamišljam šta bih ja uradio, jer odgovornost nije na meni. Svakako da se razmišlja drugačije kada si na funkciji i kada se posebno meri svaka tvoja reč. Zato bih naglasio da ne želim da kritikujem bilo koga što nije reagovao u Londonu, već samo kažem da ja smatram da bi to trebalo. A kada me pitate za način, uzvratio bih istom merom. Napravio bih izložbu sa slikama i opisima krvavih engleskih osvajanja. Isto tako bih napravio izložbu sa prizorima ustaškog genocida nad Srbima. `Ovo ste vi, gospodo, u najboljem svetlu`, eto, to bih im poručio“, zaključuje Dušan Savić.
U samom Olimpijskom komitetu „Pečat“ nije našao sagovornika voljnog da odgovori na naše pitanje zbog čega je u Londonu izostala zvanična reakcija makar na Golužinu izjavu, ako ne i na Stodartovu izložbu. Čelnici OKS-a su, međutim, bili zauzeti obavezama vezanim za povratak iz Londona – konkretno, za doček olimpijaca ispred Skupštine Beograda – tako da do zaključenja ovog broja časopisa nisu stigli, ili mogli, ili hteli da odgovore. Novinarima, svakako, ne može da bude prijatno kada ostanu bez odgovora, ali je ipak mnogo bitnije da zvaničnu reakciju dobiju protivsrpske provokacije poput Golužinih, Stodartovih i drugih. Londonske igre su, ako ništa drugo, pokazale da takve provokacije nisu strane ni sportskim ličnostima, udruženjima i događajima, kao i da same od sebe neće prestati. A dok im se ne stane na put, čak i ona uvrežena floskula o sportistima koji „pronose slavu i ugled“ Srbije biće ugrožena u samom temelju.