Uzbudljivi sjaj „mrlja“ i „fleka“

Piše Dejan Đorić

U najjačoj konkurenciji, izložbi preko dve stotine najboljih majstora iz celog sveta, koju je organizovalo Internacionalno društvo akvarelista, ove godine u Izmiru, naš umetnik Dušan Đukarić nije bio samo izlagač, već i član žirija za dodelu nagrada

 

Akvarel je kao slikarska tehnika potisnut iz galerija i muzeja, ne proučava se na umetničkim fakultetima, ali je ipak u srpskoj umetnosti krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka izuzetno razvijen. U ovoj, po nekim mišljenjima najtežoj likovnoj tehnici, strogih pravila i bez mogućnosti bilo kakve ispravke, stvaraju avangardni, kao i tradicionalni umetnici. Kod nas su se obrazovale posebne škole, značajni akvarelisti i njihovi sledbenici, a pojedinci se bave isključivo tim vidom izražavanja. Nekada je u našoj umetnosti akvarel, kao i crtež bio pomoćno sredstvo, na nivou krokija i zabeleške, a ne samostalne likovne discipline kojoj se pridaje pažnja. Danas je jedan od vrhunskih izraza pre svega figuralne umetnosti u Srbiji, samostalna stvaralačka oblast koja ima svoje posvećenike i kolekcionare, čak i specijalističke galerije.

[restrictedarea]

OSOBENOST MLAĐIH MAJSTORA
Jedan od pionira obnove srpskog akvarela bio je Grujica Lazarević koji je godinama radio na istoj vrsti papira, izuzetnom brzinom i lakoćom. Toliko ih je naslikao da bi se sa njima mogla ispuniti veća soba. U ranoj fazi razvoja našeg poratnog akvarela ključnu ulogu ima i Zdravko Mandić koji je akvarel doveo do neprevaziđene finoće, na osetljivoj granici između apstraktnog i figuralnog. Ranko Beljinac, mlađi od njih, u javnosti i u likovnom svetu smatran je najboljim srpskim akvarelistom. Dobijao je, između ostalih, prve nagrade na velikim internacionalnim izložbama u Engleskoj, kolevci modernog akvarela, gde ih je najteže osvojiti. Beljinac je preminuo nešto pre svoje velike izložbe u beogradskoj Galeriji „ULUS“, koja bi ga konačno potvrdila u likovnom svetu. Hteo je da izloži isključivo virtuozno, detaljistički dugo slikane aktove, anatomski prostudirane, radove koje je pojedinačno slikao više meseci i u koje je prvi put želeo da unese iracionalnu atmosferu, nadgradnju u vidu fantastike. Grujica Lazarević takođe više nije prisutan, a Mandić se zbog bolesti povukao. Pojavili su se, međutim, mlađi majstori. Smatra se da je možda najosobeniji sadašnji srpski akvarelista Dušan Đukarić. Postoje ozbiljni argumenti koji idu u prilog ovoj tezi, njih su razmatrali i tako strogi, kritički raspoloženi umetnici kakav je Vladan Radovanović. Beljinac je akvarel tretirao na realistički način, kao tehniku velikih mogućnosti minucioznog višeslojnog nabojavanja, podslikavanja i podastiranja bojenih slojeva, sličnu tzv. suvoj četki. Zato je akvarele slikao veoma dugo, pipavo, pedantno, isključujući kao u grafici mogućnost greške, ali i slučaja, toliko bitnog u akvarelu. Đukarić je krenuo drugim putem u okviru iste problematike. Njegov stil nije nimalo apstraktan ili orijentalistički slobodan i sveden, on ne koristi laviranje, široko i ovlašno bojenje površine, ne zna za curenje, kapanje, prskanje i slučajnost uznetih do umetničkog značenja. Ne može se za način rada ovog majstora reći da je blizak dalekoistočnoj tradiciji koja je toliki uticaj imala na modernu umetnost, omogućivši mnoga ostvarenja tašizma i apstraktnog ekspresionizma, formirajući slikare poput Džeksona Poloka, Marka Rotka i Zao Vu Kija.
Đukarić ne slika apstraktno, ali i ne odbacuje rešenja te škole, sasvim suprotne od evropske akvarelske tradicije u duhu brižljivo obrađenih detalja. Ne slika blisko estetici koju je naznačio Albreht Direr za koga pojedini vrhunski akvarelisti tvrde da sa njim počinje i završava se evropski akvarel. Direrovski precizan stil bio je uticajan sve do Aleksandra Kozensa i Viktora Igoa koji se sada otkriva kao važan crtač i akvarelista. Oni su predložili i ostvarili slikanje pejzaža  pomoću mrlja i fleka. U duhu tog učenja sa početaka moderne deluje i Dušan Đukarić. Akvarel je oslobodio od krajnjeg verizma i naturalističke iscrpnosti, ne zanima ga ostvarenje koje je samo mimetički veran odraz stvarnosti u maniru (hiper)realizma kojim bi iznenadio publiku naviklu na slobodan izraz u ovoj tehnici. Želi da istakne druga svojstva karakteristična samo za taj vid umetnosti i da je na taj način izdvoji i uzdigne. Zato na njegovim akvarelima uočavamo atmosferu, sfumato izmaglice, isparenja, vodenu paru, kišu i smog, a te efekte je neuporedivo teže predstaviti nego verno, strpljivo i dosledno kopirati prizore iz stvarnosti. Njegov rad poštuju slikari, kao i publika, svesni vrednosti ostvarenog.

DEMONSTRATOR U EVROPSKIM KAMPUSIMA
Đukarić je akvarel doveo na viši nivo, njegova urbana središta ne prepoznajemo po tačnosti opisa, već po utisku koja ostavljaju, on je slikar stanja, osećanja i atmosfere, a ne mimetičar, doslovni prepisivač realnosti. Sjedinivši evropski i dalekoistočni stil, mimezu i apstrakciju, čulnost i intuiciju, privržen pre svega životu i čoveku, u delima izražava smirenost i osećanje za prostor. Bio je uočen još na prvim samostalnim izložbama u Beogradu, kolekcionari su otkupljivali celokupne njegove izložbe i ubrzo je svoju tehniku doveo do virtuoznosti. Kao retko ko u savremenom figuralnom akvarelu slika i formate od sto šezdeset santimetara za koje poručuje papire posebne izrade, a uramljuje ih isključivo kod takvih izuzetnih majstora kakav je Radomir Čačić. Đukarić se brzo pročuo svojim radom, pa je sada pozivan za demonstratora u evropskim umetničkim kampusima. Poznavaoci kažu da njegov način rada više od Beljinčevog odgovara pravoj prirodi akvarela, a sa njim ga osim laskavih epiteta povezuje i jedan neobičan podatak. Beljinac je bio veoma cenjen ikonopisac koji je ikonopisom prestao da se bavi kada je postao akvarelista. Dušan Đukarić je slično njemu zanemario karijeru uspešnog freskopisca u korist akvarelistike. U odnosima ikone i freske, minijaturne i monumentalne slike, preciznog i apstraktnog, detaljnog i svedenog, lazurnog i koloristički zgusnutog, verovatno bi trebalo potražiti tajnu umeća ovog majstora.
Spoljni povod za ovaj prikaz možda ne bi trebalo ni navoditi. Jedno od odredišta njegovog uspeha je Galerija „Rinkon“ u Granadi, u kojoj je ove godine kao jedini akvarelista nastupio sa dobrim figuralnim slikarima. Francuski časopis „Pratique des arts“ u specijalnom broju posvećenom akvarelu prikazao je njegov rad. Najveći uspeh na međunarodnoj sceni doživeo je ove godine u Izmiru. U najjačoj konkurenciji, izložbi koju je organizovalo Internacionalno društvo akvarelista, okupivši preko dve stotine najboljih majstora, profesionalaca iz celog sveta, Đukarić nije bio samo izlagač, već i član žirija za dodelu nagrada. Spojio je Istok i Zapad, tradicionalno i moderno, urbano i nacionalno. Karijera ovog slikara besprekorno je u usponu, uspeh je očekivan, kao što je njegov akvarelski izraz iznenađujuće lak i neopterećen. Pripremajući četvrtu samostalnu izložbu u Beogradu, koja će biti poseban događaj, Dušan Đukarić je ostvario mnogo toga što naši slikari i akvarelisti mogu samo da priželjkuju.

[/restrictedarea]