Tamna hronika: U pozno leto

Piše Vasa Pavković

1. 

Poslednje vrućine

Vrelo leto se približava kraju. Poslednjih dana povremeno u Srbiji gori preko 200 požara. Više niko i ne pita o uzrocima i razlozima vatrenog poloma – svi, verovatno s pravom, veruju da je sve ovo posledica neverovatnih vrućina. Dođe mi da se od muke nasmejem kad čitajući odlični krimić Su Nesbea „Solomonovo slovo“, pročitam kako se glavni junak, inspektor Hari Hule,  žali da je u Oslu 25 stepeni Celzijusovih i da niko više ne može da izdrži u kancelariji.

2.

Cena života

Ubica Brejvik osuđen je na 21 godinu zatvora. Ne uzimajući u obzir eksplozije i materijalnu štetu, ovako stroga presuda posledica je činjenice da je ubio preko 70 mladih ljudi. U izjavama za TV videli smo građane Norveške koji sa vidljivim zadovoljstvom saopštavaju da su odahnuli i da je zločinac kažnjen pravedno. Ako su oni zadovoljni, da li ima smisla da mi protestujemo što smrt pojedinog od nevinih Brejvikovih žrtava vredi otprilike 13 nedelja zatvora?

3.

Život u zonama

Po ugledu na tzv. zone (koje su usput rečeno, izmislili nacisti), centri (i ne samo centri) svih naših gradova, od Beograda da poslednje varošice, podeljeni su na zone (za parkiranja). Neke se zovu prva, druga, treća, neke bliže osnovnom izvoru  „zoniranja“ – A, Be, Ce. Interesantno je da se već duže od decenije postojanja zona niko od građana ne buni. I dok je manje-više jasno zašto se ne bune žitelji centara (oni plaćaju niske mesečne karte i mogu da budu parkirani od jutra do sutra), sasvim je nejasno zašto u ovom tipu radikalne diskriminacije građana ćute stanovnici nezoniranih delova grada, došljaci iz susednih „naseljenih mesta“,  motorizovani gosti svakog našeg grada itd. Svi oni ne samo što moraju da plate svaki dolazak autom „u centar“, nego ne mogu da u njemu ostanu duže od sat ili dva. U suprotnom, ako li se ne daj bože zadrže i pet minuta duže – kola im odnose pauci, čiji su vlasnici zakupci zona. A tu već nema šale – često je „paučarina“ ravna trećini nečije plate.

[restrictedarea]

4.

Šta zna dete

U aktuelnoj pobuni dela ansambla SNP-a u Novom Sadu protiv upravnika, na videlo izlazi činjenica da je jedan dečak, za premijeru Sterijinih „Rodoljubaca“, dobio – ni manje, ni više! – honorar od preko sto hiljada dinara! O takvom honoraru za bilo koje izdanje svog romana u Srbiji danas verovatno ne može da mašta nijedan domaći pisac, čak nijedna spisateljica iz „Laguninog“ hit pogona! Eto, to je mera odnosa između našeg „jako ugroženog pozorišta“ i naše u Evropi „vrlo poštovane“ književnosti. Pitam se šta bi o ovom „balansu“ rekao skeptični Sterija? Koliko bi on trebalo da dobije za svoj tekst?
Možda bi napisao pesmu s naslovom „Na vest o novom romanu jednog sumasišavšeg“?

5.

Nemi Forum pisaca

Već više od nedelju dana uzaludno čekam reakciju Foruma pisaca na otkriće da je iz „Narodne biblioteke“ bačeno petnaestak hiljada retkih knjiga iz izvesne Kraljevske zbirke. Ovi beskompromisni borci za pravdu i istinu, koji su kao jedan, monolitno, istog časa skočili u odbranu upravnika Ugričića, kad je ovaj vrlo „liberalno“ i „tolerantno“ podržao izvesnog Nikolaidisa, ćute i ne oglašavaju se. Ako se već neće oglasiti  protiv „otpisa knjiga“, ipak bi trebalo da osude „medijsku hajku“ na čijem je čelu sadašnji v.d. upravnika „Narodne biblioteke“.
Možda je leto krivo za sve?

6.

Uroš Đurić

Nedovoljno pažnje javnosti privukao je intervju Uroša Đurića „NIN“-u, gde ćemo pročitati i sledeće: „Naš najveći civilizacijski skok ostvaren je u doba socijalizma, to je sada više nego očigledno… Već smo dve decenije stucali u tranzicionim  procesima i rezultati su prilično poražavajući… Živimo u ustrojstvu unutrašnje kolonizacije koju provode tranzicioni profiteri, mahom uvoznički lobi, preko svojih političkih predstavnika. Sve više postajemo prosta radna snaga… kultura i nauka su skrajnute kao oblasti koje u novonastalim okolnostima nemaju nikakav društveni značaj“.
Još dalekosežnija je sledeća Đurićeva, izuzetno tačna opservacija: „Šokantno je kada shvatite da je današnja nomenklatura odbacivanjem istorijskih pobednika – Narodnooslobodilačke vojske i pokreta otpora Jugoslavije… izabrala da bude na strani poraženih u ratu koji je odredio tokove savremene civilizacije. Nije mi poznato da je sličan primer zabeležen u istoriji“.
Nije ni meni, a verovatno ni mnogim drugim ljudima koji još misle svojom glavom i vide dalje od recentnog nosa ličnog ili stranačkog interesa. Pitam se samo da li će ova nova vlast u Srbiji to shvatiti i uvažiti ili će i ona krenuti u „mirenje četnika i partizana“?

7.

Dozvola za čitanje

Poslednjih desetak dana svedoci smo do sada nepoznatog književnog fenomena. Nekolicina ljudi, Mirjana Miočinović i Filip David najistaknutije,  bi da zabrane grupi mlađih pisaca da se pozivaju na delo Danila Kiša, jer nisu zadovoljni njihovim stavovima o književnosti, životu, naciji, patriotizmu itd. Ako je to samo početak pojave u kojoj će naslednici, prijatelji, poetički istomišljenici i drugi braniti piscima i kritičarima koje ne mare ili sa kojima se ne slažu – da čitaju određenog pisca, da se njime bave i sl.  blizu je pameti da će potom na red doći i čitaoci. Počeće i njihova trijaža… Čemu nas to vodi, pita se svako ko vidi dalje od sutrašnjeg dana? I gde toga ima? A što je najvažnije: zašto se delo određenog pisca diskriminizuje iznutra, od onih koji misle da jesu ili odista i jesu najveći poštovaoci Kiša? Mogao bih da razumem, ako ne i sasvim opravdam, sličnu težnju naslednika, bračnih drugova, prijatelja itd. da su mladi pisci vređali Kiša ili njegovo delo, ali baš nasuprot – Kecmanović, Vladušić, Malović jesu poštovaoci pisca „Enciklopedije mrtvih“. Nešto je tu gadno pobrkano, sa betonskom glazurom ili bez nje.

8.

Patriotizam u umetnosti

Pitam se – smem li da se u osvrtu na trenutnu polemiku u „Pečatu“ oko patriotizma u umetnosti pozovem na Danila Kiša?  Možda ni meni ne pripada „dozvola“ za to – tim pre što sam bio urednik Vasovićeve polemičke studije o Kišu. Ipak ću da rizikujem i pozovem se na ideje pisca „Časa anatomije“. Elem – posao umetnika je da sledeći svoj talenat, znanje, umeće, viziju itd. stvara najbolje što može. Što uspešnije bude, na primer, slikao slike, komponovao muziku ili pisao lirske pesme – to će biti veći patriota. Što više bude rušio tabue svih vrsta, što se hrabrije ne bude obazirao na idole trga i puka, što više bude rizikovao i potom u kreaciji stvarao novo i vredno, to će biti značajniji umetnik u okvirima nacionalne tradicije i iznad nje. Busanja u prsa i povici: Ja sam Srbin! ili: Ja sam veći Srbin od tebe ili njega, ovoga ili onoga! – tu nemaju nikakvog značaja. Slike, kompozicije, knjige koje se stvaraju samo radi zadovoljenja patriotizma, najčešće ne vrede pet para! Velike patriote su Šumanović i Stojan Ćelić, Cuca Sokić i Mića Popović, recimo – mada neki od njih verovatno nikada nisu razmišljali ni o svom, ni o našem patriotizmu. Velike patriote su naši najveći pisci, recimo, Crnjanski i Andrić, a ne manje Kiš, Pekić, Tišma ili Ugrinov, odnosno Popa i Hristić, Ivan V. Lalić i Aleksandar Ristović… Svako od njih na svoj način – a našu sreću. Jer, kako je pisao Kiš, umetnost je sve ili nije ništa.
Umesto praznih zaklinjanja u srpstvo, pravoslavlje itd… vazda je bolje napisati  vrednu lirsku pesmu – recimo onu o Isusu, našem jastučetu za igle – što je uspeo neponovljivi Novica Tadić.

9.

Pesnik Slobodan Kljajić (1952-1992)

Ovo je pesma pesnika čije ime i granice života vidite u nadnaslovu:

MAUZOLEJ
„Milioni ljudi zimska su ruža
Misao im točak  cesta što se pruža
Časovnik kazaljke taninske vrti
Stomak ih boli boje se smrti
Rođen da duh ne napusti sveta
Ti sjaš na rubu Duha i Pokreta
U dane za trostruki salto mortale
Pod mračnim gorjem svici iskre pale.“
Slobodan Kljajić je živeo samo 40 godina i umro pre tačno 20. Iza njega je ostala jedna knjižica stihova u vršačkom KOV-u i desetine pesama rasutih po periodici osamdesetih-devedesetih godina prošlog veka. Pisao je slično Vladislavu Petkoviću Disu, na samoj granici korektnog, često ostajući nejasan i nedorečen. Ali mnogi njegovi stihovi i rime, trebalo bi da ostanu zauvek u nama, baštinicima srpske lirike i književnosti uopšte. Desetak uspelih pesama ovog ukletog pesnika bolji su, kao i u slučaju Disa, od celog opusa raznih patriota i bukača, karijerista i licemera. A, što je još važnije, ne ustupaju ni pred stihovima mnogih zaista važnih i nezaobilaznih srpskih liričara.

[/restrictedarea]