Tamara Ognjević: Srbija je kovčeg sa blagom

Razgovarao Svetislav Tijanić
Fotografije Artis Centar

„Istinsko bogatstvo ove zemlje počiva u raskošnoj raznolikosti kulturnih slojeva svih epoha i bezmalo svih dominantnih svetskih religija“ – kaže autorka raskošne monografije „Blago Srbije“ u kojoj se o nacionalnoj baštini govori na preko 500 strana, sa hiljadu ilustracija u koloru, mapama, rečnikom manje poznatih izraza, i pre svega sa 75 uzbudljivih, autentičnih tekstova o srpskom tlu

Istoričarka umetnosti i književnica, Tamara Ognjević, autor je nedavno objavljene kapitalne monografije „Blago Srbije“ (Mladinska knjiga Beograd) čije je prvo izdanje štampano u 9.000 primeraka, i mimo svih očekivanja (kada su u pitanju knjige koje se bave kulturno-istorijskom baštinom), bezmalo rasprodato. Pozvani kažu da je tome razlog upravo retka sposobnost autorke da najsloženiju građu predstavi na popularan i zanimljiv način, pristupačan najširoj kulturnoj publici.
Multidisciplinarni istraživač međunarodnog ugleda, Tamara Ognjević je i osnivač i direktor Artis centra, prve privatne organizacije u Srbiji koja se bavi istorijom, teorijom i menadžmentom umetnosti. Ipak, „Blago Srbije“, raskošna monografija na više od 500 strana, sa gotovo hiljadu ilustracija u koloru, vremeplovom, mapama, rečnikom manje poznatih izraza, a pre svega sa 75 uzbudljivih, autentičnih tekstova o baštini srpskog tla nesumnjivo spada u vrhunske domete, pa može se slobodno reći, i u ostvarenja koja predstavljaju životno delo jednog autora.

U monografiji „Blago Srbije“ nam na neposredan, zanimljiv i uzbudljiv način govorite o našim precima kroz njihova dela, odnosno umetničko, arhitektonsko, književno i drugo nasleđe koje su nam ostavili.
Monografija  je pre svega knjiga o ljudima, o precima i prethodnicima, koji su se u jednom trenutku zatekli na tlu današnje Srbije, i tu ostavili tragove vredne pamćenja – od autentičnih arhitektonskih zdanja, slika, knjiga, skulptura do čitavih gradova. Moj cilj je bio da pre svega čitaocima približim te ljude i njihovo vreme kako bih im osvetlila mnogobrojna dela primarno spomeničkog nasleđa kojima je krcata savremena Srbija.

Pišete o pojedinim našim vladarima i znamenitim ljudima, opisujući šta su činili, kako su primali strane vladare i njihove misije, kako su se hranili i oblačili kao da govorite o sopstvenim savremenicima. Da li je zaista istina da se knez Lazar oblačio u Italiji?
Ako sam zaista na čitaoca ostavila takav utisak onda je u najvećoj meri uspela moja zamisao da široku kulturnu publiku „upoznam“ sa nekim od najznačajnijih ljudi koji su u jednom trenutku nastanjivali ovaj naš prostor. Naime, ja sam pristalica takozvane uporedne metodologije koja umetničko delo tretira unutar kulturne istorije, istorije književnosti, istorije religije i drugih referentnih izvora. Samo tako prema mom i ne samo mom sudu, jer je reč o veoma ozbiljnoj i zahtevnoj naučnoj grani, možemo sagledati kulturno nasleđe, okolnosti u kojima je nastajalo, ljude koji su ga naručivali kao i one koji su ga neposredno stvarali. Baština na takav, autentičan način, svedoči vreme i ljude, istorijske i socijalne procese.
Kad smo kod drugog dela Vašeg pitanja – knez Lazar nije jedini koji se oblačio u Italiji. Nemanjići, a kasnije i ojačala srpska vlastela kupovali su takozvanu zlatotkanu odeću koje su izrađivale najbolje italijanske, a u prvom redu toskanske radionice za proizvodnju tekstila.
Dobra i skupocena svila, kao i drugi materijali, krzno i koža dobavljani su i iz Vizantije, koja je po raskošnom obilju najrazličitije robe daleko prednjačila u odnosu na svoje savremenike. Međutim, fino laneno platno, takozvana rasa koja je ime dobila po Starom Rasu u kome je pravljena, izvoženo je kao tražen srpski artikal širom ondašnjeg, srednjovekovnog sveta. Nije se mogla zamisliti dobra podsuknja i kvalitetan veš bez ovog dobrog srpskog, lanenog tkanja.

[restrictedarea]

„Blago Srbije“ unutar svojih korica pored izuzetnih napisa o praistorijskim civilizacijama na tlu Srbije, rimskim i vizantijskim gradovima, srednjovekovnoj i umetnosti novijeg doba, dvorcima i kaštelima, gradskim kućama, rukopisanim knjigama, palatama i crkvama, sadrži i tekstove vezane za umetničko nasleđe islamske, jevrejske i rimokatoličke zajednice na tlu Srbije. To je zaista novina kada je reč o literaturi koja se bavi baštinom Srbije.
Istinsko bogatstvo ove zemlje počiva u raskošnoj raznolikosti kulturnih slojeva svih epoha i bezmalo svih dominantnih svetskih religija. Za mene kao naučnika bio je izazov da istražim i približim posebno stvaralaštvo jevrejske zajednice koja je gotovo skrajnuta u jednoj osobenoj samoizolaciji, kao i vanredno važno nasleđe rimo-katoličke crkve i ono islamske zajednice sa čijim spomenicima i posrednim i neposrednim uticajima se srećemo praktično na svakom koraku. Dodala bih, takođe, da „Blago“ sadrži zanimljive tekstove o naivnoj umetnosti, narodnom graditeljstvu i nadgrobnicima i krajputašima. Nije do sada bila praksa da se narodno stvaralaštvo nađe unutar istog kruga sa spomenicima takozvane akademske umetnosti, osim možda u pojedinim laičkim bedekerima, međutim smatrala sam da celovita slika o tom kovčegu sa blagom kako nazivam Srbiju ne može biti bez najreprezentativnijih primera narodne, ali i naivne umetnosti.

Šta je Vama lično bilo najzanimljivije dok ste pisali ovu knjigu?
Širenje moje sopstvene spoznaje o nesagledivoj riznici koju baštini Srbija. Tu je doslovno, kao u nekom fantastičnom filmu, knjiga knjigu otvarala kako bi to rekli naši stari. Na momente sam zaista imala utisak da sam više akter nego pisac pojedinih poglavlja, a onda sam se setila mog zemljaka, čuvenog književnika Dobrila Nenadića, koji mi je u jednoj prilici tokom dugog i zanimljivog sedenja u njegovoj rodnoj Vigošti rekao – ako ti se dogodi da samo jedan junak tvoje knjige izmakne tvojoj nameri kao pisca da oblikuješ njegovu sudbinu, znaj da si napravila dobru knjigu. Ovde je kompletan početni koncept knjige samog sebe oblikovao iznutra, pričinjavajući meni kao autoru nesagledivo zadovoljstvo.

To, međutim, bez obzira na Vašu veliku ljubav i znanje nije bio lak posao. Naša istorijska, pa ni umetnička građa nije sistematizovana na način koji bi olakšao pisanje ovakve knjige.
Činjenica da nam je dobar deo građe nesistematizovan jeste objektivno otežavajuća okolnost, ali ja valjda toliko volim ovo što radim da sam u tome videla deo neke svoje skromne misije. Kažem skromne, jer na umu često imam još jednog iz galerije velikih umova Srbije, genijalnog filologa Ljubomira Stojanovića koji je krajem 19. veka za samo devet dana pod svećom u Hilandaru prepisao čitavo „Miroslavljevo jevanđelje“, tačno 360 strana. Da ne pominjemo sve stare srpske natpise i zapise koje je prikupio i sačuvao za pokoljenja u dolasku. Sve to bez savremene tehnologije i baza podataka kakve su meni, ipak, stajale na raspolaganju.

Za Vas danas kažu da ste najtiražniji istoričar umetnosti u Srba?
Budući da nismo navikli da se dela iz oblasti istorije umetnosti prodaju u velikim tiražima, činjenica da su gotovo sve moje knjige štampane i prodate u tiražima većim od pet hiljada primeraka u dobroj meri opravdavaju taj zanimljiv i za ovu oblast kojom se bavim neobičan epitet. Bila bih neiskrena da kažem da mi ta činjenica ne laska, ali me pre svega raduje spoznaja da su ljudi zainteresovani za nasleđe i da sam u pravu kada tvrdim kako isključivo od načina prezentacije građe zavisi koliko će jedan narod biti obavešten o svojoj istoriji, kulturi, baštini uopšte.

Zašto je tek sa Vama na našem prostoru došla epoha popularnog pisanja o kulturno-istorijskoj baštini?
Ne bih se složila da je samnom došla ta, kako kažete, epoha. Možda sam ja jedan od pionira kada je u pitanju istorija umetnosti, jer kada je reč o istoriji čitava jedna galerija uglednih naučnika, od mog profesora Radivoja Radića, preko Duška Lopandića i drugih kolega sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, uveliko piše sjajne, popularne tekstove u prvom redu iz srpske srednjovekovne i vizantijske istorije. Arheolog, profesor Aleksandar Palavestra, takođe ima divne, popularne radove iz svoje oblasti. Svima nama prethode u popularizaciji baštine i takvi sjajni istraživači i naučnici kakvi su Radovan Samardžić, Aleksandar Deroko, Rastko Petrović, ali i književnici – Ivo Andrić, Jovan Dučić, Goran Petrović. Pokojni Milorad Pavić je bio i naučnik i pisac, i nije jedini. Možda samo javnost nije dovoljno obaveštavana o tome šta su oni sve radili i uradili. Uvek postoji ta neka građanska konvencija da intelektualci ne govore mnogo u javnosti o svojim delima. Mislim da je to pogrešno, jer se onda obesmišljava namena dela. Naime, ljudi će tražiti da čitaju delo za koje znaju da je publikovano, da ima dobre kritike, o čijem sadržaju su obavešteni. U tom smislu sam ja nesumnjivo pionir, jer se ne bojim javne promocije svojih dela.

Kako su Vaše strukovne kolege reagovale na „Blago Srbije“?
Imala sam izuzetnu podršku najvećeg broja mojih najneposrednijih kolega – istoričara umetnosti, ali i kolega istoričara, arheologa, konzervatora, filologa, muzeologa… Bez njihove podrške i maksimalne saradnje sa muzejima, galerijama, zavodima za zaštitu spomenika i drugim relevantnim institucijama, bilo bi nemoguće i istražiti, a pogotovo ilustrovati ovako reprezentativno izdanje. Ja sam im svima neizmerno zahvalna na razumevanju i pomoći, stručnim savetima, sugestijama, recenzijama. Kada sam veliki broj njih videla i na junskim promocijama knjige  u Beogradu i Novom Sadu bila sam zaista presrećna.

U jednom intervjuu ste rekli da je „Blago Srbije“ prva od najmanje tri knjige koje nameravate da napišete na temu kulturno-istorijske baštine.
„Blago Srbije“ je svojevrsni perpetuum mobile, veličanstvena knjiga koju je zapravo nemoguće ikada napisati do kraja. U ovom trenutku ja imam nekih tridesetak novih tekstova za drugi deo „Blaga“, ali i želju da se treća knjiga ciklusa bavi srpskom baštinom izvan administrativnih granica Srbije. Mislim da bi time moja misija bila u najvećoj meri obavljena.

Kako je došlo do toga da budete osnivač prvog, privatnog Centra za istoriju, teoriju i menadžment umetnosti kakav je Artis centar čiji ste generalni direktor?
Vrlo rano sam počela samostalno da privređujem. Već sa 17 godina sam objavljivala prve novinarske tekstove, a sa 18 sam bila član Udruženja novinara Srbije, jednog od najstarijih novinskih esnafa u Evropi. Vaspitavana sam da budem samostalna i nezavisna, da ne očekujem da neko drugi misli umesto mene i donosi odluke umesto mene. Kada sam se jednom opredelila za istoriju umetnosti i kada sam videla da će biti neuporedivo lakše voditi sopstveni Centar nego pokušavati da se određene ideje direktno unesu u već postojeće sisteme, pokrenula sam inicijativu za osnivanje Artis centra. I danas mislim da je to jedna od najboljih odluka u mom životu. Omogućila mi je visok stepen strukovne nezavisnosti, pružila šansu da kreiram projekte, biram saradnike, pomognem unapređenju obrazovanja u određenim specijalističkim oblastima, pa i da se sama usavršavam i uspostavim izuzetne kontakte sa pojedincima i institucijama u zemlji i svetu. Mi smo mala, ali uspešna kuća sa velikim ambicijama.

Vi ste zapravo u ovom trenutku jedan od retkih školovanih PR i marketing menadžera u oblasti heritologije (nauka o nasleđu), likovne i primenjene umetnosti u našoj zemlji. Koliko su nam potrebni takvi stručnjaci i da li uopšte umemo da na pravi način iskoristimo njihovo znanje?
Mislim da je takva vrsta stručnjaka uvek potrebna barem onima koji su svesni realnih potencijala kulturne baštine. Baština, a pogotovo ona koja obuhvata polje likovne i primenjene umetnosti, predstavlja dvostruko dobro. S jedne strane ona nesumnjivo definiše kulturni identitet jedne zajednice, a sa druge otvara mogućnost pravljenja finansijski vrlo plodnih programa – od klasičnih, izlagačkih do kulturnog turizma, kreativnih radionica, multidisciplinarne edukacije, a može i pomalo od svega toga zajedno. Da odgovorim na drugi deo Vašeg pitanja – mi još nemamo dovoljno jasnu svest o važnosti ovog tipa specijalnosti da bismo ulagali u usavršavanje ove vrste stručnjaka, a pogotovo da bismo maksimalno upotrebili njihova znanja.

Ne znam i gde bi smo ih upotrebili kad je najveći deo naših muzeja već godinama zatvoren, a i oni koji rade imaju zastarele postavke i lošu prezentaciju?
Upotrebili bismo ih upravo tu – da pomognu procese pribavljanja dela sredstava za obnovu i otvaranje muzejskih i galerijskih prostora. Za inoviranje programa i unapređenje vizuelnog identiteta tih institucija, a pre svega prezentacije u sferi digitalnih medija, jer je nedopustivo da danas muzeji nemaju dobre sajtove i virtuelnu galeriju kada su načini da se tako nešto postavi u toj meri pojednostavljeni da čak i đaci nižih razreda osnovne škole znaju da u Vord presu sebi naprave sajt. Da pomognu stvaranje ili ponovno oživljavanje klubova prijatelja muzeja – „Narodni muzej u Beogradu“ je imao dugo jedan takav klub – da ožive i dinamizuju komunikaciju sa potencijalnom publikom i poslovnim partnerima. Da osmisle programe koji će pomoći muzejima da sami prave novac, a ne da očekuju da ih finansira siromašna država.

Mislite li da naši muzeji mogu da prave novac?
Apsolutno. Zašto ne bi mogli? Ne samo da mogu već i moraju da prave novac, u suprotnom će zaista ostati zatvoreni na duge staze, a samim tim će biti dovedena u pitanje opravdanost postojanja kako samih muzejskih institucija tako i radnih mesta koja one podrazumevaju. Znam da to zvuči pomalo surovo, ali kada se stvari posmatraju sa ekonomske strane uvek se nameće pitanje koja sredstva će neka država izdvojiti za neki neprofitni sistem. Prošlogodišnji izveštaj izložen na Evropskom kulturnom forumu u Briselu kojem sam prisustvovala, pokazuje da EU izdvaja jedva nešto malo preko 1 odsto sredstava za kulturu! Dakle, delatnici u kulturi moraju da obezbede sve ostale finansije. Smatra se pri tom da su muzeji i galerije u neuporedivo povlašćenijem položaju od drugih institucija kulture jer mogu da prave finansije na najrazličitije načine – od suvenira i izdavaštva, preko prodaje reprodukcija poznatih dela, papirne konfekcije, čitave palete dizajnerskih proizvoda, pa do ekskluzivnih ponuda kakva je recimo gala večera uz muziku i šampanjac u ambijentu u kojem su izložena umetnička remek-dela, kao što to recimo ima u ekskluzivnoj ponudi bečki „Istorijsko-umetnički muzej“. I da se razumemo, to su samo neke od brojnih mogućnosti da baština samu sebe finansira.

Krajem juna ste otvorili izložbu uglednog rimskog slikara Marka Filipetija u Italiji. Da li to znači da i dalje stranci bolje prepoznaju potencijal naših stručnjaka nego mi sami?
Ja sam u poslednjih nekoliko godina organizovala i otvorila više izložbi kako srpskih, tako i inostranih umetnika i u Srbiji i u Evropi. Kao istoričar umetnosti uživam priličan ugled među stvaraocima i to ima mnogo više veze sa mojim strukovnim, profesionalnim znanjima i veštinama nego sa mojim nacionalnim identitetom, kojim se, da se razumemo, ponosim bez ostatka. Svet umetnosti drugačije funkcioniše od sveta politike i unutar umetnosti i nauke odavno ne postoje granice i ograde, hajde da kažemo, geografskog ili nacionalnog karaktera. Tu ili znate i umete, imate ideje, kontaktirate ljude, razmenjujete projekte, ili tražite drugi posao. To očekivanje da će neko da vas prepozna, da otkrije i umesto vas iskoristi vaše kvalitete je u najmanju ruku naivno. Morate se stalno usavršavati i boriti da pokažete šta umete i znate. To je sastavni deo pravila igre u velikoj profesionalnoj areni, a naši ljudi još pomalo pate od moralizatorskog koncepta skromnosti. Čovek mora u nekim godinama da postane svestan sebe i svojih potencijala, ali i želja. Zdrava ambicija i samopoštovanje nikome nisu naškodili

______________

Bestseleri

Tamara Ognjević je Nosilac Zlatne medalje stogodišnjice udruživanja književnika Srbije za projekt „Dodiri umetnosti i književnosti u istoriji srpskog naroda od 12. do 20. veka“, kao i ULUPUDS-ovih (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije) nagrada za posebne stvaralačke rezultate 2010. i 2011. godine. Više od dve decenije se profesionalno bavila novinarstvom, poslednjih petnaestak godina svu svoju energiju ulaže u umetnost i nauku. Autor je brojnih umetničkih izložbi, programa, radionica, predavanja. Menadžer u kulturnoj industriji, likovni kritičar i stručnjak koga visoko cene i na evropskoj sceni, pa često gostuje u Italiji, Austriji, Bugarskoj, Belgiji i drugim evropskim zemljama.
Autor je naučno-popularnih bestselera „Sveti Ahilije u Arilju – crkva na nemirnoj granici“ i „Ostrog – čudotvorac u orlovskom gnezdu“, ali i romana „Mameluk“ za koji je 2005. godine dobila Visoko priznanje Akademije „Ivo Andrić“ za književnost. Njena multimedijalana monografija „Ostrog“ na engleskom i srpskom jeziku stekla je naklonost svetske publike.

______________

Nadahnuće

Odkuda inspiracija, pa i hrabrost da se krene u jedan takav, slobodno možemo reći, kapitalan poduhvat?
Ovo je knjiga koja je u najboljem smislu te reči nastajala čitavog mog života. Možda zvuči kao kliše, ali je istina. Sva ta neka sukcesivno sticana znanja, interesovanje za određene procese u kulturnoj istoriji, potreba da se spoznaje kažu širokom krugu ljudi, to je zaista dugotrajan proces utemeljen na nekim dugoročnim životnim opredeljenjima. Jedan broj tekstova iz „Blaga“ je prvobitno objavljen u kulturnom dodatku u „Politici“, neki drugi tekstovi u „NIN“-u, a treći pak u „Blic ženi“ i drugoj popularnoj periodici. Uredništvo „Mladinske knjige“ Beograd je videlo te moje napise i pozvalo me na razgovor. Pitali su da li mogu da napravim knjigu koja bi upravo u tom stilu, kroz seriju esejističkih, naučno-popularnih tekstova tretirala, a prema mom izboru, širu kulturno istorijsku baštinu Srbije. Pristala sam i prionula na rad. Da li je bilo hrabro? Nisam sigurna da li sam ikada na takve stvari gledala iz ugla hrabrosti. Ja sam školovan, stručno afirmisan naučnik, aktivan istraživač i profesionalni pisac, za mene su knjige poput „Blaga“ nešto što se podrazumeva. To je neka vrsta duga prema sopstvenom obrazovanju, ali i prema stvaralaštvu tla kojem i sama pripadam.

[/restrictedarea]