Rusi govore (razgovor sa Filimonovom, Iskenderovim i Stepanovim)

Razgovarala Nataša Jovanović

U okolnostima kada Srbija konačno ide u susret investiciji veka, gasovodu „Južni tok“, i u svetlu tek formirane nove vlade čija je politika orijentisana na ideju saradnje i sa Istokom i sa Zapadom razgovarali smo sa eminentnim ruskim istoričarima, analitičarima i saradnicima Ruske akademije nauka. O tome koliko su ti novi momenti otvorili put ka izlazu iz ekonomske, duhovne i kulturne krize Srbije, a s obzirom na to da Evroazijski kompleks na čelu sa Rusijom uveliko stvara atmosferu novog optimizma i velike nade da nije sve u EU i MMF-u, a ponajmanje NATO-u, svoje mišljenje u ovom broju „Pečata“ izneli su Anja Filimonova, Petar Iskenderov i Anatolij Stepanov

[restrictedarea]

____________

Anja Filimonova

viši saradnik Instituta za slovenske studije Ruske akademije nauka i urednik srpske strane sajta Fond strateške kulture

Loptica je na srpskoj strani terena

Posle dugog putovanja u „potpalublju“ Zapada, Rusija je doživela veliki nacionalni preporod. Šta je suština tog preporoda?
Geostrategija Rusije u sadašnje vreme tek prolazi svoj formativni period. Njena razrada zbiva se u uslovima kada bi je bukvalno trebalo „sakupljati“, jer je „razbijena u komade“, posle gorbačovsko- jeljcinovskog perioda koji bi mogao da se uporedi, po razornoj sili, sa dejstvom cunamija.
U tom periodu Rusija je sledila kurs bespogovorne poslušnosti i putovanja u „potpalublju“ Zapada i bila je spremna da dobrovoljno uništi sve – samostalnu spoljnu politiku, oružane snage, naučni, tehnološki i industrijski potencijal zemlje – sve ono u šta su, bez ikakvog preterivanja, uloženi krv i znoj pokolenja naših dedova i otaca. Prelom je nastupio praktično u trenutku kada je izgledalo da je šteta nepopravljiva, kada je izgledalo da Rusija tone, nezaustavljivo, u ponor degradacije, raspada i propasti.
Taj prelom je bio neophodan za elementarno preživljavanje ruskog naroda.
Ali, kao što su pokazala zbivanja u poslednjih 12 godina, to uopšte nije lako. Na tom putu Zapad je, rukama Sakašvilijevog gruzijskog režima, 2008. godine Rusiji priredio „probu stabilnosti“ – došlo je do masovnog pokolja civilnog stanovništva Južne Osetije. Tada se Rusija suprotstavila ne samo Gruziji, nego praktično celom NATO-u. U tom ratu Zapad se oblatio do krajnjih granica. Rusija je iz njega izašla s novim statusom, kao izvor međunarodne legitimnosti, i nije pokazala samo svoje naoružanje, nego, što je najvažnije, potvrdila je svoj pobednički ruski duh. S druge strane, bilo je tako ozbiljnih promašaja, da su oni doveli do ozbiljnih tragedija (slučaj Libije).
Sada Rusija, oslanjajući se na pomoć Kine, odoleva u Siriji. U ovom trenutku nesumnjivo je samo jedno: vodi se najteža borba za strateške prostore, za najvažnije komunikacije i, što je najbitnije, za prirodne resurse. Borba se vodi na razne načine: od neposredne upotrebe sile do korišćenja sistema kontrolisanog haosa. Ideološki, ona je izložena u zapadnoj geopolitičkoj doktrini, normativno i konceptualno uobličenoj u „Strategiji nacionalne bezbednosti SAD u 21. veku“, koju je usvojio Kongres 2000. godine…Njena  okosnica je teza o svetskoj vlasti nad čitavom planetom i sprečavanju da se pojavi centar moći koji bi ugrozio monopol SAD-a (tačnije, globalnih ekonomskih korporacija). Države, među kojima je i SAD, samo su pomoćna snaga, čije se ustanove i moć koriste od strane korporacija.

Koliko  je tačna tvrdnja analitičara da se „radovi“ na rušenju vaše zemlje vode stalno i bez prestanka?  
U vezi s tim, praktično niko više nema nikakve iluzije… Nije slučajno u svom tekstu, objavljenom februara 2012. u „Rosijskoj gazeti“, ruski predsednik Vladimir Putin zabeležio: „Procesi globalne transformacije koji su u toku u sebi kriju različite, često nepredvidljive rizike. U uslovima svetskih ekonomskih i drugih potresa uvek postoji iskušenje da se svoji problemi rešavaju na tuđ račun, putem primene sile. Nije nimalo slučajno da se sad čuju glasovi kako, tobož, nacionalni suverenitet ne sme da se prostire  na resurse planetarnog značaja. Takvih, čak ni hipotetičkih mogućnosti kada je Rusija u pitanju ne sme da bude. To znači – nikom ne smemo da dozvolimo da pada u iskušenje zbog naše slabosti“. U naše vreme suverenitet Rusije jača do sada neviđenim programom razvoja oružanih sila i modernizacije odbrambeno- industrijskog kompleksa. U toku naredne decenije ukupna izdvajanja u ovoj oblasti trebalo bi da budu oko 23 triliona dolara.  Takođe, zemlja mora da izađe iz ekonomske, naučno-tehnološke i duhovne krize.

Koji su glavni geopolitički vektori nove Rusije?
U ovom trenutku glavni geopolitički vektori su Evroazijska unija, čiji su temelj u prvoj etapi Rusija, Belorusija i Kazahstan. Razvija se Šangajska organizacija za saradnju, pretvarajući se u Savez Evrope i Azije, u kojem se nalaze, kao punopravni članovi, Indija, Iran, Afganistan i Pakistan. U budućnosti se savez može proširivati, ali u ovoj fazi glavnu ulogu imaju Rusija, Kina i Indija. To znači da se formira alijansa kontinentalnih država (civilizacija) kao alternativa Zapadu i transnacionalnom društvu. Alternativa će se sastojati u drugačijem projektu beskriznog razvoja čitavog čovečanstva: s drugačijim smislom života, izgradnjom drugačijeg  finansijsko-ekonomskog modela, drugačijeg karaktera međunarodnih ustanova, drugačijeg sistema kolektivne bezbednosti… Ipak, glavna karakteristika epohe je nedostatak vremena da se stvar „razradi“, jer je zapadna privreda na vrhuncu krize. Jedini izlaz za ekonomiju SAD-a i vodećih evropskih država je „novi Maršalov plan“ – „istiskivanje“ svojih ekonomija iz oblasti sistemske krize na račun drugih država, između ostalog i nizom rešenja korišćenjem ratnih sukoba, kakvi nemaju presedana. Da podvučem: smisao poslednjih revolucionarnih sukoba na Bliskom istoku sastoji se isključivo u jednom – u osvajanju prirodnih resursa (to se tiče i Kosova i Metohije).
Rusija, kao zemlja koja ima zaista skoro neiscrpne prirodne resurse, jedan je od ciljeva „zapadnog sveta“.

U koji prsten spada Srbija kada je reč o modernoj geostrategiji vaše zemlje?
Naša ekonomska saradnja već ima uzajamno povoljan karakter, ali takođe u sebi krije ogroman (ne samo privredni, nego i geopolitički) potencijal. Cevovod „Južnog toka“ će omogućiti dostavljanje ruskog gasa u Srbiju,  kao i distribuciju gasa iz Srbije u Evropu, a dalja distribucija gasa iz Srbije u Evropu može da obezbedi postojanje i stabilno funkcionisanje privrede u celoj zemlji. Na taj način pravoslavna Srbija će postati ekonomski jaka država sa regionalnim okruženjem koje sve više slabi. To je startna pozicija koja će Srbiji omogućiti da se samouverenije oseća kako na regionalnom, tako i na evropskom nivou, da i ne govorimo o sredstvima za unutrašnje potrebe države.  Posle „Južnog toka“ ide i „nadgradnja“ – finansije (u Srbiji su već prisutne ruske banke, pre svega one najjače – „VTB“ i „Zberbanka“).
Trebalo bi reći da Putin predlaže sasvim novi model saradnje. Niko više nema nameru da opet „guta i anketira“ sada nezavisne države. Putin  smatra da Rusiji više ni za šta nije potrebna suvišna odgovornost za narode drugih država. Na primer, ulazak Belorusije i Kazahstana u Carinski savez ni Belorusiju, ni Kazahstan nije lišio nezavisnosti, nego im je doneo ogromne prednosti zahvaljujući uklanjaju carinski barijera, što je ozbiljno potisnulo evropske i američke konkurente na tržištu Carinskog saveza. Ipak, za Rusiju je jedno bitno – da te zemlje ne budu pripadnici drugog saveza. U suprotnom, ako uđe u NATO, zemlja se uključuje u areal država koje nisu prijateljske prema Rusiji, sa svim posledicama koje iz toga proizlaze. Na primer, posledica članstva u NATO pribaltičkih država, Litvanije,Estonije i Letonije, jeste stvaranje „energetskog zida“ oko njih, to jest one su odsečene od isporuke ruskih energenata. Godine 2008, tadašnji predsednik Vlade Rusije Putin, korektno je priznao pravo narodima Pribaltika na takav izbor, ali je istakao i pravo Rusije na sopstvenu energetsku politiku.

Nema sumnje da je Srbija tačka u kojoj se prelamaju interesi Rusije, SAD-a i zemalja EU…
Za Rusiju je vaša zemlja umnogome „prozor u Evropu“ i uopšte nije nikakv periferija, nego jedno od čvorišta, „nerava“ evropske politike. Trebalo bi reći da potencijal saradnje pre svega u privrednoj i diplomatskoj sferi (naročito kada je u pitanju Kosovo) nije u punoj meri bio iskorišćen u periodu  prethodne vlasti, vlasti Borisa Tadića. Praktično su sasvim  „nedirnute“ oblasti vojne, političke i duhovne saradnje. Tu je ogromno područje za saradnju na obostranu korist.

Kakav je značaj odbrana suvereniteta na Kosovu i Metohiji za opštu geopolitičku situaciju na Balkanu?
Sada, 13 godina posle vojne agresije NATO-a na SRJ, situacija na KiM je dokazala da cilj te agresije nije bio ni zaštita ljudskih prava, ni demokratija. O tome svedoči blokiranje istrage najvećih zločina
(poput trgovine organima ubijenih Srba, nap. prev.) OVK, čiji tragovi vode samom političkom vrhu „Republike Kosovo“. Podsetimo se da Rusija aktivno insistira na tome da se istraga o učešću kosovskog rukovodstva u nezakonitoj trgovini ljudskim organima preda  u nadležnost Saveta bezbednosti UN. Na  sastanu Saveza bezbednosti UN, ruski predstavnik Vitalij Čurkin o tome je jasno rekao: „Otkrivene činjenice jasno ukazuju da su u zločinima učestvovali neki od sadašnjih kosovskih čelnika. Ipak, istragom se sada bavi upravo ona grupa zemalja koja je svojevremeno doprinela da ti ljudi dođu na vlast“(kraj citata Čurkina). Stvar je samo u tome što Zapad ne želi da dovede u pitanje već sazdanu sliku kosovske krize i gepolitički projekat „Republike Kosovo“. Značenje zaštite KiM je, bez preterivanja, izuzetno. Borba za Kosovo i Metohiju ima isključivo legitimni karakter. To je odbrana načela međunarodnog prava (nepovredivost granica, što je naročito važno zbog Makedonije, u kojoj jača albanski faktor, kao i za jug Srbije), teritorije i stanovništva te oblasti. U celini, to je zaštita srpskog suvereniteta. Za region je to pre svega pitanje bezbednosti i stabilnosti (sprečavanje širenja kriminalne delatnosti narko-kartela).

Jedan ste od najviše citiranih geopolitičkih analitičara u ruskim medijima koji se bave srpskom temom. Kakva je vaša procena, da li bi nova vlast u Srbiji mogla da napravi zaokret kada je reč o približavanju svom istorijskom pokrovitelju Rusiji, te da li susret Nikolića sa Putinom nosi predznak uspostavljanja takvih odnosa?
Srbija, bezuslovno, može da se okrene prema  Rusiji ili prema bilo kojoj drugoj državi koja odgovara nacionalno-državnim interesima zemlje. Nacionalni interesi su glavni kriterijum i smisao postojanja bilo koje države. Ipak, zbog raznih okolnosti Srbija se našla u položaju protektorata visokog stepena potčinjenosti. Zavisnost se ogleda u svih mogućim vidovima privrednog, vojnog, diplomatskog uticaja sa strane. Ući u takav sistem je lako, a  skoro nemoguće je izaći. Da bi sačuvao suverenitet, teritorijalnu celovitost i  nacionalno-državne interese Srbije, novi predsednik mora da sazda čvrst temelj društveno-političke podrške i da stvori oruđa za ostvarenje svojih ciljeva. Taj temelj je svakako ogromna podrška proruskoj orijentaciji kako čitavog srpskog društva, tako i korpusa Srpske napredne stranke. Konsolidacija društva, likvidacija diktata prozapadnih SMI, koji vode marginalizaciji i degradaciji srpskog naroda, i tako se pretvara u denacifikovane „evrosrbe“ – sve je to neophodno da zemlja izađe iz stanja protektorata.   Neumeće da se brane interesi zemlje, neumeće da se kaže „ne“ kada neko zahteva ustupke, koji krnje suverenitet i nezavisnost države, dovešće samo do ponavljanja prošle politike zaštite ne sopstvenih, nego tuđih interesa. Što zemlja više odstupa, to se više od nje zahteva – to je neposredan put ka samouništenju. U celini, nedostatak vremena i pritisak linije Vašington – Brisel ne ostavljaju Tomislavu Nikoliću mogućnosti da imitira nacionalno- državotvornu politiku ili da se ograniči na polumere. Bez odlučnog preokreta promene su nemoguće, opet će se desiti predaja položaja. Novi predsednik mora da reši najsloženiju dvoumicu – ili će da krene u suštinske promene, ili će da se „uklapa“ i prilagođava postojećem sistemu. Onda će sudbina zemlje biti zapečaćena. Sa svoje strane, Rusija je mnogo puta pokazala i potvrdila spremnost na široke i raznolike vidove saradnje. Evo šta može da bude kontraargument Srbije u razgovorima sa Zapadom: diplomatska, privredna (u najširem smislu, od trgovine do nuklearne energetike) , politička (međuparlamentarna, uključujući praktično sve komitete Dume Ruske Federacije), naučna, kulturna saradnja sa RF. Sada je loptica na srpskoj strani terena. Ali, da ponovimo, bez preuveličavanja: potencijal za saradnju naših država je neiscrpan.

 

____________

Petar Iskenderov

doktor istorijskih nauka i viši saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka

Srbija ne može da sedi na dve stolice

Nestanak ruskih trupa sa Kosmeta posle Kumanovskog sporazuma ostavio je traga u odnosima Srbije i Rusije. Može li se Rusija nanovo pojaviti kao faktor u još nerazjašnjenom pitanju Kosova?
Rusija može da odigra aktivniju ulogu u regulisanju kosovskog problema, samo ako ona, ne odustajući od principijelne podrške zvaničnoj poziciji Srbije o srpskom suverenitetu nad Kosovom i Metohijom, razradi i predloži na razmatranje nove modele razvoja uzajamnih odnosa, kako između Beograda i Prištine, tako i na širem regionalnom nivou. Tu može biti reč o novim formama balkanskih finansijsko-ekonomskih i političkih integracija, pa čak i aktiviranje sistema teritorijalnih kompenzacija, uključujući deobu Kosova i Metohije i samoopredeljenje Republike Srpske. Danas postojeće granice na Balkanu ne izgledaju čvrste i nepromenljive i ta okolnost otvara prostor za nove modele nacionalno-državnog ustrojstva. Međutim, prelaz Rusije na novu Realpolitiku, moguć je tek posle učvršćenja njene sopstvene ekonomske pozicije u regionu i uzajamnih odnosa sa lokalnim političkim elitama. Realizacija projekta „Južni tok“ i izgradnja odnosa strateškog partnerstva sa novim rukovodstvom Srbije, mogu u vezi sa tim pitanjem da odigraju ključnu ulogu.

Kakve poteze nove vlade u Beogradu očekujete u vezi sa očuvanjem južne pokrajine, budući da je najavljeno da će svi pregovori vođeni između Beograda i Prištine biti i sprovedeni?
Naivno je od nove vlasti očekivati otkazivanje već potpisanih ugovora sa Prištinom, pod okriljem EU – uzimajući u obzir izjavu predsednika Nikolića, kojom on stavlja akcenat na nastavak evrointegracija. Ipak, može se očekivati čvršća pozicija u nastavku pregovora u vezi sa obezbeđenjem interesa kosovsko-metohijskih Srba i očuvanjem njihovih veza sa sunarodnicima u centralnoj Srbiji. Osim toga, nove vlasti u Srbiji moraju uporno da traže od međunarodne zajednice jasno ispunjenje već dogovorenih obaveza – u tom smislu i predstavljanja Kosova i Metohije na međunarodnim forumima. Najmanje što se može, jeste insistirati na tome da se propisani uslovi – posebno kada se radi o pomenutim rešenjima OUN-a o statusu – moraju striktno izvršavati, uprkos pritiscima SAD-a i EU. U suprotnom, Srbiji bi bilo bolje i ubuduće da bojkotuje slične forume.

Prilikom nedavne posete Kosmetu, generalni sekretar UN Ban Ki Mun je rekao da UNMIK i dalje igra važnu ulogu na Kosovu. Da li ova misija može biti realan saveznik i zaštitnik kosovskih Srba?
Albanske vlasti u Prištini zauzele su kurs na minimalizaciji prisustva Kosova u misiji OUN-a, odmah posle proglašenja nezavisnosti pokrajine. Priština želi da sarađuje isključivo sa SAD-om i EU. I ovde nije reč samo o misiji, koliko o rezoluciji Saveta bezbednosti № 1244, od 10. juna 1999. godine, na osnovu koje misija i deluje. Sa druge strane, sama OUN se danas našla po strani regulisanja kosovsko-metohijskog pitanja i nije u stanju da ispuni čak ni ta punomoćja koja su joj bila određena u pomenutoj rezoluciji. Kosovo i Metohija su jedina teritorija na svetu (osim možda Zapadne Sahare), u kojoj u vezi sa pitanjem statusa u OUN kao organizaciji, nema koherentne pozicije. Tako da u svom današnjem obliku, misija OUN na Kosovu i Metohiji nije realan saveznik i zaštitnik kosovskih Srba i Beograda.

Da li se sa pitanjem Kosova otvara i pitanje Republike Srpske kako bi se napravila ravnoteža u pogledu srpskog faktora na Balkanu?
Nisam siguran u dugoročno postojanje Bosne i Hercegovine u njenom današnjem nacionalno-državnom obliku. Najverovatnije će ona biti jedan od ključnih elemenata u budućoj transformaciji balkanskog prostora u slučaju deobe Kosova i Metohije, raspada Makedonije i otcepljenja od Srbije opština iz Preševske doline. Očigledno je da današnji napori SAD-a i EU u vezi sa reanimacijom „Butmirskog procesa“ imaju za svoj krajnji cilj likvidaciju Republike Srpske. Međutim, to je povezano sa ozbiljnim rizicima, u tom smislu i za samu EU, što može naterati Brisel da, u krajnjem slučaju, smatra opasnim preterano jačanje muslimanske države u Evropi. To otvara put za samoopredeljenje Banja Luke, a možda i za izlazak iz Bosne i Hercegovine oblasti koje su naseljene Hrvatima.

Da li će Rusija odlučnije istupiti u kontakt grupi kada je reč o visokom predstavniku za BiH?
Pozicija Rusije je jasna – neophodno je minimalizovati aparat visokog predstavnika, pri tom sačuvati dejtonske osnove ustrojstva Bosne i Hercegovine, samim tim i Republiku Srpsku. Visoki predstavnik je potreban SAD-u, EU i Turskoj – kao sredstvo pritiska na bosanske Srbe i kao mehanizam ukidanja rešenja koja su oni doneli.

Geopolitička slika ovog dela Balkana još uvek nije jasna. Može li se Srbija izboriti za blagonaklonost i Rusije i NATO?
Srbija ne može da sedi na dve stolice. Čak i članstvo u EU od nje zahteva reviziju već potpisanih finansijsko-ekonomskih ugovora sa Rusijom u zamenu za programe pomoći od Evropske unije, koja, kao što to pokazuje primer Grčke i ostalih „problematičnih“ država, služi samo daljem ekonomskom i političkom porobljavanju. Što se tiče integracija Srbije u NATO, one će definitivno okončati obostrano korisnu saradnju sa Rusijom. U planu razvoja integracionih veza, za Srbiju bi bilo ugodnije prisajediniti se mehanizmima Šangajske organizacije za saradnju, Evroazijske ekonomske zajednice, Carinskog saveza Rusije, Belorusije i Kazahstana, a takođe i sada od Rusije stvorene Evroazijske zajednice.

Predsednik Rusije Vladimir Putin mogao bi da poseti Srbiju ove jeseni, kada je planiran početak izgradnje gasovoda. U kojoj meri je „Južni tok“ ključ geostrateške stabilnosti na ovom delu Balkana?
Realizacija projekta „Južni tok“ dozvoliće Srbiji i drugim njenim učesnicima da dobiju pouzdan izvor tranzitnih taksi, da steknu energetsku nezavisnost i postanu ključna karika u energetskom regionalnom sistemu, a takođe i da ojačaju svoje pozicije u uzajamnim odnosima sa evroatlantskim strukturama. Osim toga, realizacija multilateralnih energetskih projekata pomaže jačanju odnosa između političkih elita zemalja učesnica. U slučaju „Južnog toka“, to bi omogućilo formiranje struktura koje bi se mogle znatno  aktivnije suprotstaviti planovima stvaranja „Novog svetskog poretka“, nego što je to bio slučaj do sada.

____________

Anatolij Stepanov

istoričar i urednik sajta „Ruska narodna linija“

Zapad jauče nad ruskim imperijalizmom

Nedavno ste zajedno sa Istorijskim fakultetom u Petrogradu organizovali konferenciju na temu perspektive evroazijskog bloka. Zanimljivo, od 35 učesnika 33 su bili doktori nauka. Kakve su perspektive ove Unije i da li bi, po vašem mišljenju, Srbija mogla da se uklopi u tu viziju?
Želim da verujem da ta Unija ima perspektivu, premda sam svestan da će mnoge sile uložiti veliki trud da to spreče, pre svega mislim na SAD i NATO. Mi smo organizovali konferenciju između ostalog i zbog toga, da bi svojim intelektualnim naporima podržali inicijativu predsednika Vladimira Putina. Ali i ne samo zbog toga. Postoji bojazan da bi Evroazijska unija mogla da se pretvori u nešto slično novoj Ordi, sa dominacijom ne ruskog pravoslavnog faktora, nego muslimanskog. Glavna misao koja se čula na konferenciji jeste da Evroazijski savez mora imati u svojoj osnovi rusku pravoslavnu ideologiju, kako bi se  produžila najbolja tradicija Ruske Imperije i SSSR-a. Iz tog razloga, po mom viđenju, nema nikakvih prepreka za ulazak Srbije u savez, iako odsustvo prirodnih granica otežava taj proces. No, ono što je najbitnije  je pozicija same Srbije. Ako novo rukovodstvo Srbije podrži tu ideju i uspe da obezbedi njenu podršku u Skupštini i javnom mnjenju, ta ideja može da postane realnost. Glavnu prepreku za realizaciju ideje Unije predstavlja pozicija Ukrajine, čiji značajan deo političke elite zavisi od SAD-a i Zapada, i bori se za ulazak u drugi savez – Evropsku uniju, i snage u  Turskoj koje teže da prošire uticaj Turske u Srednjoj Aziji.

Kazahstan, Rusija i Belorusija ujediniće nacionalne PVO sisteme već 2013. godine. Da li to znači da će Carinska unija suverenitet braniti  i vojnim sredstvima?
Mislim da je najvažniji uzrok integracionih projekata na postsovjetskom prostoru, ne samo stvaranje zajedničkog tržišta i privredne integracije, nego i stvaranje uslova koji garantuju bezbednost ruskih granica. To je posebno aktuelno u uslovima kada se „obojene“ ili internet revolucije koje iniciraju SAD primiču granicama Rusije.

Kako je ruska javnost dočekala Putinovu najavu da će sve nevladine organizacije u Rusiji koje primaju novac iz inostranstva, svuda gde se pojavljuju morati da stave vidljivo upozorenje na kojem piše „strani agent“?
Ruska javnost je pozdravila tu inicijativu. Odavno je to trebalo uraditi. Sve rusofobske, antiruske akcije i organizacije, finansiraju se iz tih takozvanih humanitarnih fondova. Na kraju je ipak vlast odlučila, da njihovu delatnost stavi pod državnu kontrolu. I molim vas, pogledajte kakvo je prenemaganje to izazvalo. Putin kao juriša na ljudska prava, na demokratske tekovine. A uzrok je jednostavan: sada je tim agentima SAD-a teško da zaglupljuju lakomislenog građanina, tvrdnjama da su oni iskreni borci za humanizam – svima je jasno da oni štite interese stranih država u Rusiji.

Ekonomske i vojne integracije Rusije sa zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza navele su zapadne političare da u tome prepoznaju ruski imperijalizam. Čega se Zapad plaši?
„Ruski imperijalizam“ – to je jedna od omiljenih floskula za širenje užasa na Zapadu (sada se pojavila i druga floskula „ruski fašizam“), kojima malograđane plaše političari i sredstva javnog informisanja na Zapadu. Iza toga stoji potpuno realan strah od Rusije. Posle pada Konstantinopolja, koji je predao zapadni svet Turcima u ruke, upravo je Moskva, Rusija prepoznala sebe kao „treći Rim“, pozvan da zaštiti veru pravoslavnu, pravoslavne ideale i vrednosti. I ruski vladari su se uvek nalazili u oštroj borbi sila dobra i zla. Prvi ruski car Ivan Grozni je bio otrovan. Tri ruska imperatora – Pavle I, Aleksandar II i Nikolaj II –  bili su ubijeni. Pri tom su i zavere protiv Pavla Petroviča i Nikolaja Aleksandroviča bile inicirane i isfinansirane od strane Engleza, preko njihovih ambasada. Na kraju je, posle 1917. godine, Zapadu uspelo da, kako se ispostavilo, sruši Rusku Imperiju, udalji „treći Rim“ iz svetske politike. Ali tu se pojavio Staljin, koji je ne samo uspostavio vojnu moć, nego i mnoge stare tradicije: carske vojne oznake, gardu, poštovanje ruskih vojskovođa i književnika, oslobodio je Crkvu. Zapad je ponovo zajaukao o „ruskom imperijalizmu“ i „ruskoj pretnji“. Posle poraza u Hladnom ratu, koji je doveo do raspada SSSR-a, Zapad je opet slavio. No, tada se pojavio Putin, polagano je počeo da oporavlja privredu, da sprovodi samostalnu spoljnu politiku i ponovo su se razlegli krici o ruskoj pretnji. Mislim da će kuknjave o „ruskom imperijalizmu“ uvek biti, dok bude postojala Rusija. Ali na to ne bi trebalo obraćati pažnju, premda je neophodno uzeti u obzir iskustvo SSSR-a, kao i voditi aktivnu informativnu borbu.

U sledećem broju nastavljamo serijal razgovora sa ruskim intelektualcima

[/restrictedarea]