Religije o Armagedonu: Biće skoro propast sveta… (deo drugi)

Piše Vladimir Dimitrijević

Sve religije uglavnom se slažu da istorija ima smisla samo dok je u njoj moguće naći večnost, i dok u njoj ima onih koji traže Boga i život neprolazni. Kad toga ne bude bilo, istorija prestaje da bude svrhovita, i onda dolazi kraj. Da li taj kraj znači i kataklizmu u bukvalnom smislu reči?

 

Iako u rimokatolicizmu i protestantizmu postoji niz zajedničkih verovanja, koja su kao i kod pravoslavnih nasleđena iz vremena rane Crkve, ipak se njihov pogled na poslednje dane u izvesnoj često presudnoj za političku aktivnost meri razlikuje. Tradicionalni rimokatolički pogled na istoriju, koji je bio prožet apokaliptičkim strahovima (o čemu je, u „Grehu i strahu“ i „Strahu na Zapadu“, pisao Žan Delimo), zbog čega su lomače inkvizitora doživljavane kao sredstvo za očišćenje sveta od antihristovih slugu, posle Drugog vatikanskog koncila doživeo je svojevrsnu „modernizaciju“. Naime, papa Pavao Šesti je tvrdio da će, pre Armagedona, na svetu nastupiti „civilizacija ljubavi“, kada će čovečanstvo, na čelu s rimokatolicima i sledbenicima Avraama (Jevrejima i muslimanima), živeti u slozi i miru. Ideju „civilizacije ljubavi“ zagovarao je i Ivan Pavao Drugi, a papa Benedikt Šesnaesti se, u svojoj encikliki „Ljubav u istini“ založio za stvaranje jedinstvenog centra svetske finansijske moći, koji će „pravednije“ deliti planetarna bogatstva. Po Patriku de Lobeu, pojam o kome govorimo „označava istorijski ideal hrišćanstva, naslikan u socijalnoj doktrini Katoličke crkve. Taj ideal se može realizovati u tom smislu što je u ovoj ili onoj meri civilizacija ljubavi ostvariva u ovom svetu“.
Liberalni protestanti, poput Jirgena Moltmana, veruju da će trijumfovati tzv. „teologija nade“: doći će, kako je govorio Moltman, do „humanizacije čoveka, socijalizacije čovečanstva, mira svemu što je stvoreno“. Dakle, svojevrsna sekularna utopija sa „hrišćanskim premazom“. Oni su usvojili sekularne modele „permisivnog društva“, postavljajući biskupine i pastorine, „venčavajući“ homoseksualce i verujući da se bliži ružičasta budućnost čovečanstva, oličena u ekumenizmu svih boja i pravaca.

AMERIČKI MESIJANIZAM
No, za „armagedonsku priču“ najbitniji su američki protestanstki fundamenstalisti, tzv. hrišćanski cionisti, koji veruju u mesijansko značenje države Izrael, mesijanstvo Amerike kao takve, i neophodnost borbe protiv „antihrista“ oličenih u islamskim državama, Rusiji i Kini.

[restrictedarea]

Uticaj protestantskog fundamentalizma na samopoimanje američkih političara, pa i značajnog dela naroda, ne sme se zanemariti. Još u 19. veku protestantski propovednici su isticali da je Bog izabrao sledbenike Džordža Vašingtona da donesu blagoslov demokratije čitavom svetu. Smeštajući Ameriku s one strane okeana i odvajajući je od evropskih verskih ratova i apsolutizma, Bog ju je učinio najpogodnijim tlom za izgradnju građanskih i verskih sloboda. Neviđeni prirodni resursi i biblijski utemeljena preduzimljivost, kao i tehnologije koje se razvijaju na opšte dobro, treba da pomognu prosvetljenju svih ljudi na svetu.
Predsednici SAD, poput Ronalda Regana, čvrsto su se držali ovog „narativa“. Uostalom, poznato je da je Džimi Karter izgubio izbore zato što je preko 20 miliona protestantskih fundamentalista glasalo protiv njega jer je podržao pravo Palestinaca na nezavisnu državu. Regan je tvrdio da je Amerika na poseban način izabrana, i da ljudi nisu u nju stizali u potragu za zlatom, nego za Bogom. Njeni državljani su „slobodan narod, koji živi pod vlašću zakona, veruje u svog Tvorca i svoju budućnost“. Oni su dobri i plemeniti ljudi, govorio je Regan, „na mnogo načina blagosloveni, jer su nacija pod vlašću Boga, živog i punog ljubavi“. Godine 1987. izjavio je da američka nacija nije sazdana sebe radi, nego da je njena uzvišena dužnost „očuvanje i širenje sveštenog ognja ljudskog života“. Na Reganovoj strani bili su protestantski fundamentalisti, poput Timoti Le Haja, koji je propovedao svojoj pastvi:“Amerika je ljudska nada za svet, a Isus Hrist je nada za Ameriku…Ovo je najveća nacija pod vlašću Božjom koju je svet ikada upoznao“.
Eksplozivna mešavina drevnih biblijskih proroštava i savremene politike dovela je Regana do otvorenog proglašavanja Sovjetskog Saveza „imperijom zla“ i poziva na „krstaški pohod“. Zato je njegova izjava da „braniti Ameriku znači braniti Boga koji je blagoslovio našu zemlju“ (a ona je „poslednja najveća nada čovečanstva“) plod verovanja da će sa Sovjetskim Savezom morati da se konačno, „armagedonski“ zarati, da bi se zlo izagnalo iz ovog sveta.
Govori Džordža Buša Mlađeg posle 11. septembra 2001. sasvim su se uklapali i reganovsku shemu: objavljen je sveti rat protiv islamskog terorizma, jer Amerika, zemlja suštog dobra, biva napadnuta zbog svoje apsolutne vrednosti, zasnovane na širenju sloboda i demokratije.

HRIŠĆANSKI CIONISTI
„Hrišćanski cionisti“ su protestantski fundamentalisti koji pripadaju tzv. pokretu „dispenzacionalista“ (od latinskog „dispensatio“, što znači „Božija promisao“). Po njihovom učenju, Božija Promisao je dvostruk – za hrišćane i za sledbenike judaizma. Pri tom, hrišćani su pre svega Anglosaksonci, koji su, možda, jedno od izgubljenih jevrejskih plemena, dok su narodi poput Rusa, Kineza i muslimana „niže vrste“, zato što ne poznaju „pravu veru“, i s njima je rat neminovan. Rat će se okončati u dolini Megido u današnjem Izraelu (biblijski „Armagedon“), i na jednoj strani će biti Jevreji i američki protestanti, a na drugoj loše nacije, koje se nazivaju „Gog i Magog“, pri čemu ih vodi, po starozavetnim proroštvima, „knez Roš“ (Rus), u čijoj zemlji su oblasti „Mešeh i Tuval“ (američki fundamentalisti su tvrdili da su to Moskva i Tobolsk).
Godine 1980. objavljena je deklaracija Međunarodnog hrišćanskog cionističkog poslanstva u Izraelu, u kojoj piše: „Hrišćanski cionizam je teološka pozicija koja budućnost Izabranog naroda vidi u zemlji njegovih praotaca. Hrišćanski cionizam se drži bukvalnog tumačenja Biblije i odbacuje doktrinu zamene (Starog zaveta Novim, npr. V. D.), koja je odigrala centralnu ulogu u viševekovnom progonu Jevreja i dala osnovu za Holokaust.“ Hrišćanski Mesija, kažu fundamentalisti, rođen je u jevrejskom narodu, koji je zbog toga postao „carska porodica“ i zaslužuje svaku, a naročito političku, pomoć.
Američki neokonzervativci, među kojima je priličan broj Jevreja, oduševljeno su (zarad svojih geopolitičkih interesa) rešili da podrže ovaj pokret. U Americi, njih, autore „Projekta za novi američki vek“, zovu „Klika“, i među njima su Ričard Čejni, Donald Ramsfeld, Ričard Perl, vođa „hrišćanske desnice“ Geri Bauer, član Saveta za politiku odbrane Eliot Koen, itd. Svi su oni sledbenici što jevrejskog, što „hrišćanskog cionizma”.
Za vreme protestantskog fundamentaliste Džordža Buša Mlađeg donet je, 16. oktobra 2004, Zakon o praćenju globalnog antisemitizma, po kome je antisemitizam svaka tvrdnja da „jevrejska zajednica kontroliše vladu, medije, međunarodni biznis i svet finansija“; svako „snažno antiizraelsko osećanje“; „oštra kritika“ izraelskih lidera; kritika jevrejskih religijskih knjiga; kritikovanje Vlade i Kongresa SAD da su pod snažnim uticajem izraelskog lobija; kritikovanje jevrejskih krugova zbog širenja globalizma; poricanje da je šest miliona Jevreja stradalo u holokaustu; nazivanje Izraela „rasističkom“ državom; tvrdnja da su boljševičku revoluciju izazvali Jevreji; tvrdnja da su jevrejski sveštenici s Rimljanima razapeli Hrista…
Dakle, da ponovimo: po američkim fundamentalistima, SAD i Izrael su Bogom izabrane zemlje čiji su glavni neprijatelji arapske države na Bliskom istoku i Rusija (plus sve jača Kina ).Ove potonje sile ujediniće se radi napada na Izrael, ali će, iako moćne, biti pobeđene u atomskom ratu (koji će odneti trećinu čovečanstva), posle čega će nastupiti milenijumsko carstvo „Džizusa Krajsta“.

ISLAMSKO VIĐENJE POSLEDNJE BITKE
U uvodu smo već istakli da ajatolah Ali Hamnei poziva muslimane Irana (uglavnom šiite) da se spreme za poslednju bitku oličenu u zapadnim silama zla, u čemu će im pomoći skriveni imam, Mahdi, koji će uspostaviti pravdu u celom svetu. U islamu, i suniti i šiiti veruju u pojavu Mahdija, ali šiiti veruju da je on dvanaesti imam iz doma proroka Muhameda, koji treba da caruje sedam godina, dok ga suniti doživljavaju nešto apstraktnije. U hadisima (islamsko predanje) kaže da će, pre kraja sveta, doći Dadžal, antihrist, koga će udruženim snagama pobediti Isa, sin Merjemin (Isus Hristos, koga muslimani smatraju za proroka) i Mahdi. Dadžal će se pojaviti posle velikih ratova i gladi koji će ljude navesti da mu se poklone. Pre njegove pojave, na zemlji će biti strašna suša, a on će svima ponuditi vodu i hranu. Proglasiće sebe za boga. Ibn Masud, u 144. hadisu, ovako izlaže poslednju bitku: „Prilikom pojave antihrista ljudi će se podeliti na tri grupe: jedni će poći za njim, drugi će se sakriti u zemlju, gde raste pelen, a treći će se skupiti u tabor na obali Iraka i sukobiće se sa njim. Na kraju će se svi verni skupiti na polju u blizini Šama (Damaska) i poslaće odred na čijem čelu će biti konjanik na riđem konju, na crnom i na belom; oni će se potući sa antihristom, i niko se živ vratiti neće“. Damask je, dakle, veoma važan toponim eshatološke geografije islama; u njemu se nalazi džamija u kojoj se, jer je nekad bila hrišćanska crkva, nalazi glava Svetog Jovana Krstitelja.
Što se tiče Mahdija, ideja o njegovoj mesijanskoj figuri mnogo puta je uticala na istoriju muslimanskih naroda. Ajatolah Ruholah Homeini izveo je iransku islamsku revoluciju čiji je cilj bio stvaranje besklasnog društva na temeljima izvornog šiizma upravo na osnovu narodnog čekanja pojave Mahdija. Islamska revolucija je počela od preporoda vere i svrgavanja zapadnjačkog režima šaha Reze Pahlavija. Oduševljenici su Homeinija hteli da proglase za Mahdija i da s njim krenu na Jerusalim, ali poraz u ratu protiv Iraka razvejao je mesijanska očekivanja.
Borbenost savremenog Irana u odnosu prema Zapadu zasnovana je na ideologiji eshatološkog rata protiv idolopoklonstva, koja ne optužuje toliko Jevreje, koliko islamomrziteljski Zapad koji protiv muslimana vojuje još od doba Karla Martela. Hrišćani su, kao ljudi Knjige (islam, ne zaboravimo, i Stari i Novi Zavet smatra delimičnim izvorima Alahovog otkrovenja), odbacili svoju veru i podržali cionizam, zarad ostvarivanja imperijalnih ciljeva na Bliskom istoku. Predsednik Irana, Mahmud Ahmadinedžad, govoreći 2005. u gradu Zahedanu, izjavio je da je „Zapad izmislio mit o masovnom ubijanju Jevreja i stavio taj mit iznad Boga, religije i naroda /…/ Kakve veze sa holokaustom imamo mi? Mi, muslimani, mi, koji živimo na Bliskom istoku, mi, zemlja solidarna s Palestincima? Holokaust, kao što je poznato, nema nikakve veze s arapskom i bliskoistočnom istoriografijom, mi nemamo veze s čudovišnim pokoljem u kome su nacisti ubili šest miliona ljudi“.
Kad se svemu ovome doda poruka Ali Hamneija da je blizu apokaliptični rat, jasno je da se uobličila eksplozivna smesa koja bi Bliski istok mogla da digne u vazduh. Pogotovu kad je u pitanju Jerusalim, „pupak sveta“, grad koji sve tri monoteističke religije smatraju svojom svetinjom: judaisti zbog Trećeg hrama, hrišćani zbog Hrista, a muslimani zato što se, po predanju, odatle Muhamed uzdigao na nebo. Treći hram, za čiju obnovu se zalažu sledbenici judaizma i hrišćanskog cionizma, nalazio se na mestu gde su sada Al Aksa i Omarova džamija, i bilo kakav pokušaj da se te džamije uklone vodio bi u najkrvaviji rat.
Slaba je uteha da muslimani veruju da će, posle svih događaja na izmaku istorije, doći Isa, sin Merjemin, koji će obnoviti islamsku veru i uspostaviti carstvo pravde…
Da ne zaboravimo: u svim ratovima na Bliskom istoku najgore prolaze hrišćani: recimo, na teritoriji Izraela i Palestine nema ih više od 3%, jer pravoslavni Arapi stradaju i od svoje muslimanske braće po krvi, ali i od Jevreja, koji ih tretiraju kao Arape. Sveta zemlja, kojom je Hristos hodio, sve je praznija od Njegovih sledbenika.

ŠTA KAŽE PRAVOSLAVNO PREDANJE?
Učenje Pravoslavne Crkve o potonjim vremenima drevno je nasleđe zapisano u Novom Zavetu i Svetom Predanju. Evo osnovnih elemenata istog:
1.Mnogi će doći u ime Hristovo i obmanuće mnoge ( Mt. 24,5 ; Mk. 13, 6; Lk. 21,8 ).
U tom periodu pojaviće se lažni proroci, lažne mesije, osnivači novih sekti i jeresi, i mnogi će poći za njima, često u smrt.
2. Biće ratovi i glasovi o ratovima između naroda i carstava (Mt. 24,6-7).
Naravno, to neće biti neki mali i beznačajni ratovi, nego događaji od svetsko-istorijskog značaja. Prvi i Drugi svetski rat, sa svojim milionskim žrtvama i korišćenjem oružja za masovno uništenje, takva su znamenja. Globalistička elita svetskih satanista, kako već rekosmo, sprema ,treći svetski rat“, jer je njihov cilj da čovečanstvo svedu na tzv. „zlatnu milijardu“. Ostale treba pobiti.
3. Biće velike nevolje po svetu: gladi, pomori, zemljotresi, različita nebeska znamenja (Lk. 21,11).
U naše dane, umnožavanje raznih prirodnih katastrofa takođe je jasan signal svega onoga što se zbiva.
4. Pravoslavni hrišćani će biti gonjeni i ubijani, a svi će ih narodi mrzeti ( Mk. 13, 12-13 ).
Dovoljno je setiti se izgona preko milion pravoslavnih Grka iz Male Azije dvadesetih godina prošlog veka, užasnih pokolja nad Srbima u Jasenovcu i drugde (samo zato što su pravoslavni), krvavih žrtava boljševičkog terora…
5. Ljudi će mrzeti i izdavati jedni druge (Mt. 24,10).
Građanski ratovi, teror nacizma, komunizma i liberalnog kapitalizma, oličenog u imperiji SAD i Evropske unije, doveli su do neviđenog bujanja mržnje i nasilja u svim vidovima, i svuda u svetu.
6. Zbog porasta bezakonja, ljubav mnogih će ohladneti, a spasiće se samo oni koji pretrpe do kraja ( Mk, 13,13).
To se pre svega odnosi na umnožavanje nemorala, koji vodi masovnom širenju grehova poput utrobnog čedomorstva (abortusa) i sodomije (homosekusalizma). Zbog takvih greha, čovečanstvo se ozverava i ne može da nađe put iz mraka u koji je zašlo, jer ga ne obasjava blagodat Božja.
7. Jevanđelje će biti propovedano širom sveta, za svedočanstvo svima (Mk. 13, 10).
8. Posle velikih ratova i nesreća, svet će se ujediniti u jednu državu, kojom će vladati Satanin lažni mesija, antihrist, koji će za sebe tvrditi da je „Hristos“. On će, pomoću tehnologije i magije, činiti lažna čuda, kakva nikad do tada nisu bila viđena. Tražiće od svih da mu se klanjaju kao bogu i budu žigosani njegovim žigom (mnogi misle da je to biočip, koji se već, za sada na dobrovoljnoj bazi, implantira u ljude širom sveta).
9. Veliki znaci biće na nebu i na zemlji: sunce i mesec će se pomračiti, zvezde će padati, biće huka mora i okeana, i pokretanje nebeskih sila ( Lk. 21, 25-26 ).
10. Na nebu će se pojaviti Krst Gospodnji, i Gospod će u velikoj sili i slavi doći da sudi živima i mrtvima. Sama Njegova pojava uništiće antihrista (Mt. 24, 3O-31).
Ruski svetac naših dana, Lavrentije Černigovski, rodom iz Ukrajine (upokojio se 1950), u doba najžešćeg komunizma u Rusiji prorokovao je da će komunizam pasti, i da će se pravoslavno hrišćanstvo obnoviti, ali do to neće dugo trajati. Evo njegovih reči: „Dolazi vreme kad će i zatvorene hramove obnoviti, i to ne samo spolja, nego i iznutra. Pozlaćivaće kupole hramova i zvonika. A kad sve već bude završeno, doći će vreme kad će se zacariti antihrist. Molite se da nam Gospod produži još dana za ukrepljenje, jer nas strašna vremena čekaju. /…/Antihrist će biti jako izvežban u svakoj satanskoj veštini i činiće lažna znamenja. Njega će čuti i videti silu njegovu sav svet istovremeno (u to doba, još nije bilo televizije, ni interneta, npr. v.d.). Svoje ljude pečatiće žigovima. Mrzeće hrišćane. Počeće poslednje gonjenje hrišćanskih duša koje odbiju da prime pečat Satane. Odmah će nastati progoni na teritoriji Jerusalima, a zatim će se po svim mestima zemaljske kugle proliti poslednja krv za ime našeg Iskupitelja, Isusa Hrista. /…/ Hrišćanin neće moći ništa ni da kupi, ni da proda. Ali ne očajavajte! Gospod čeda Svoja neće ostaviti…Ne treba se bojati!“
Svemu ovome prethodiće veliki pokolj: „Biće rat. Kuda on prođe, tamo ljudi neće biti. Pre toga, Gospod će slabijima poslati nevelike bolesti i oni će umreti. /…/ Treći svetski rat neće biti radi pokajanja, nego radi istrebljenja“. Ratovaće dok ne ostanu samo dve ili tri države, koje će reći da treba izabrati jednog cara nad svima, koji će doneti lažni mir poslednjeg totalitarizma. Ipak, ne treba se bojati: Bog Svoje neće ostaviti…
Mnogi savremeni pravoslavni Oci, poput Starca Pajsija Svetigorca, takođe su govorili slično Svetom Lavrentiju, ali su preporučivali i trezvenost, da se ne upadne u sektašku paniku, poput jehovističke ili adventističke. Oni su poručivali – znake vremena treba gledati, i o svemu razmišljati, ali se, iznad svega, molitveno spremati za doba koje dolazi. Jer, istorija ima smisla samo dok je u njoj moguće naći večnost, i dok u njoj ima onih koji traže Boga i život neprolazni. Kad toga ne bude bilo, istorija prestaje da bude svrhovita, i onda dolazi kraj. Jedina mogućnost njenog produžetka ljudima se daje kroz pokajanje, kao svecelosno obraćanje ličnosti Onome Koji je izvor života. Zato je patrijarh Pavle govorio da će Bog pomoći ako bude imao kome da pomogne.

[/restrictedarea]