Reagovanje Branislava Jovića na tekst Aleksandra Đaje

Piše Branislav Jović

Povodom teksta Aleksandra Đaje „Afričko pozorišno proleće“, koji je objavljen u broju 226, od 20. jula 2012. godine

U tekstu koji je intoniran krajnje subjektivno (delom i zlonamerno), iznete su brojne neistine i poluistine u odnosu na organizaciju Samostalnog sindikata Pozorišta na Terazijama, čiji sam predsednik i ovlašćeni zastupnik, kao i u odnosu na mene lično. Molimo Vas da, saglasno članu 47 Zakona o štampi, objavite tekst koji predstavlja odgovor na predmetni članak, kao i da, ako tako odlučite, to bude objavljeno u integralnom obliku. Zahvaljujemo na razumevanju.
Toliko teških, politikantskih, arhaičnih, praznoslovnih izraza i fraza iz priloga na tri strane, “inače i dramaturga…” Ace Đ, najbolji su dokaz da on brani – nebranjivo. Gde je mnogo priče, bez činjenica, rezultat je magla. Dimna zavesa. Aca Đ tvrdi da je “haranga protiv direktora…definitivno orkestrirana i dirigovana sa strane…lansirana iz retrogradnih centara moći…koji već duže vreme nastoje da devastiraju nepobitan uspeh i ugled Pozorišta…poznatom i prokaženom metodom…neodoljivo podseća na boljševičku, agitpropovsku harangu koja je, svojevremeno, proizvela Gulag i Goli otok.”… pa uz slične floskule, poentira (pretnjom): “Ali, koja u ovom slučaju, neće proći!” Komentar jednog od naših nevaljalih sindikalaca, bio je da, ako je Aca Đ odlučio da spasava direktora, spasa mu nema. Mada smo se, najpre, u naša dva sindikata prepali, pitajući se ko to među nama planira “Gulage i Gole otoke”, ili, radi za “centre moći”. Ali, potom smo se “razbili” od smeha, prepoznavši novu šalu komediografa Ace Đ, koja je i mogući predložak za neko njegovo novo, kapitalno delo. Ipak, dok Aca Đ ne smisli taze-fraze, da čitaoce upoznamo sa suštinom “harange” protiv čelnika našeg Pozorišta, Mihaila Vukobratovića.
Direktor, koji je na tom mestu 3 mandata (12 godina), dozvoljavao je sebi razna “čuda”. Analizirali smo tek neke od ugovora i njegovih postupaka, i to samo u zadnje 3 godine. Do kopija ugovora smo, najčešće, dolazili zahvaljujući kancelariji Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja (pozdrav za Rodoljuba Šabića). Direktor je, u dva navrata, SEBI dodeljivao tantijeme za SVOJE režije, u SVOM Pozorištu, i to uz podršku Upravnog odbora (koji, jel’te, čuva interese osnivača, Skupštine grada). Pa još jedna ekskluziva za čitaoce Pečata, uz koju nudimo i opkladu, jer je nisu čuli nikada i nigde:
Mihailo Vukobratović je tokom 14 godina, TRI puta režirao istu predstavu na istoj sceni (1995., 2001. i 2009.). U pitanju je Briljantin, u kome su se smenjivale generacije (u to vreme) mladih glumaca, dok je reditelj ostajao nepromenjeno mladolik (i plaćen). Podsećamo čitaoce, u pitanju je priča sa muzikom iz istomenog filma s kraja 70-tih (sa Džonom Travoltom i Olivijom Njutn Džon). U Briljantinu iz 2009., pored tantijema reditelja M. Vukobratovića (ugovorenih sa direktorom M. Vukobratovićem), iznova su plaćeni prevodi teksta i songova, jer su, valjda, prethodni prevodi zastareli. Stalno zaposlena kostimografkinja Pozorišta je honorisana – kao asistent kostimografa. Sa stalno zaposlenom glumicom, ugovoren je honorar (1.000 u evrima) za asistenciju režije. A tek što je, u ovom periodu (2009-2012.), direktor bio izdašan pri plaćanju honorara i tantijema omiljenom aranžeru muzike, Vojislavu Borisavljeviću (koga šira publika zna pod deminutivom Vojkan) ! Direktor ga je promovisao kao rukovodioca muzičkog sektora i dirigenta, iako ovaj ima završenu srednju školu. I već je u penziji ! Aca Đ je i njega “odbranio” u svom pisaniju, nazivajući ga “maestrom”. Logično je da se srodne veličine uzajamno uvažavaju i štite (“ja tebi vojvodo, ti meni serdare”).

DOGAĐANJA U BUDVI
Poštujući ustupljeni prostor, navešćemo samo još neke od “najatraktivnijih” poteza direktora, koga bi da (za)štiti Aca Đ. Kada je u drugoj polovini jula 2010. ansambl Pozorišta na Terazijama boravio u Budvi, pripremajući projekat Glorija u okviru tradicionalnog festivala Budva Grad Teatar, direktor je (27. jula) od trojice kolega uzeo lične karte, uz upustvo da se sutra nađu ispred NLB Montenegrobanke u Budvanskom Starom gradu. Jedan od te trojice je bio zaposlen na određeno vreme, dvojica su “stalni”. Ko bi još pitao direktora čemu sve to, ipak je on autoritet. Sutradan, po dolasku u banku, potpisali su formulare za otvaranje računa i neke (fiktivne) ugovore. Potom dižu pare sa novootvorenih računa (ukupno oko 5.000 evra) i predaju ih direktoru. Na ruke. Hvala – “laku noć”. Pravno “needukovane” kolege su predpostavljale da to rade za potrebe Pozorišta. Potom su na to i zaboravili, bar većina, jer nikakvu ćar od svega videli nisu. Ali, “zaklela se zemlja raju…”, slučajnošću i preko crnogorskih kontakata, “očajni sindikalci” (kako nas “krsti” Aca Đ) saznaju za ovaj “igrokaz” direktora, pa na zvaničnom sastanku, 26. juna 2012., pitaju dvojicu od tri zloupotrebljena “musketara” za istinitost ovih saznanja. Iako iznenađeni, bili su iskreni (pošteni), i sve potvrdili. Izdiktirali su i potpisali izjave, a jedan je dao i kopije Ugovora o tekućem računu i fiktivnog ugovora. O svemu je već obavešten i javni tužilac, a u toku su predistražne radnje. Naravno, ako to ne zaustavi Aca Đ, shodno obećanju da “…u ovom slučaju, neće proći!” U isto vreme, dok je direktor baratao kešom, 60 radnika Pozorišta su u Budvi zakinuti za po 60 evra! Umesto zakonom predviđenih 25 evra po danu, na ime dnevnica, dobili su po 20 evra (puta 12 dana). Honorare su dobili samo glumci koji su bili gosti u predstavi, a članovi Terazijskog ansambla su radili za plate, što im se nije ni malo svidelo. Ali, ni to nije sve: ugovor o koprodukciji, koji je direktor potpisao sa partnerom u Budvi, Multimedia grupom d.o.o. (zastupnikom Budva Grad Teatra), ima i odredbu da će dve strane na kraju posla podvući crtu i “…nastale troškove za ovaj projekat….dokumentovano iskazati i ravnomerno podeliti”. Kada smo zatražili taj “završni obračun”, direktor nam je uzvratio “dirljivim” tekstom: “Za predstavu “Glorija” Pozorište nije dostavilo koproducentu dokumentaciju koju pominjete pošto nije ni tražena. Ona naravno postoji ali napominjem da se radi o više stotina dokumenata vezanih za ukupne troškove u pripremi i realizaciji predstave. Imajući to u vidu, kao i visoki stepen međusobnog poverenja i saradnje, koproducent dokumentaciju nije tražio. Zajednički cilj je bio dobra predstava i on je po svim mišljenjima i ostvaren.” Suze su nam navrle na oči, kada smo pročitali (mada, tek naknadno i razumeli) “pravni stav“ direktora o „najvisočijem“ stepenu međusobnog poverenja i saradnje. A za domaćine ugovor je potpisao direktor Marko Kentera, za koga su mediji u Crnoj Gori, 9. februara 2012., javili da je – uhapšen. Citiramo “Dan” on lajn: “Osim provere poslovanja u njegovom preduzeću, vršene su provere i Kenterinog postupanja za vrijeme dok je obavljao funkciju predsednika Upravnog odbora “Grada Teatra”. Sadašnji status Kentere nije nam poznat….

A GRK ZORBA?
Sledećeg leta, 2011., opet je Pozorište na Terazijama spremalo premijeru na festivalu u Budvi. Ovoga puta u pitanju je bio Grk Zorba. Šta se tu sve izdogađalo, valjda će utvrditi Gradska uprava u Beogradu, odnosno Agencija za budžetsku inspekciju, kojoj smo se obratili zbog brojnih problematičnih poslovnih poteza direktora. Ono što pouzdano znamo, vezano je za deo ugovora kojim su Budvani preuzeli obavezu da u visini do 25.500 evra zaključe ugovore sa umetničkim saradnicima predstave: “…rediteljem, za režiju i adaptaciju, autorom muzike, umjetničkim direktorom projekta, koreografom, scenografom i kostimo-grafom i drugima prema dogovoru…”. Pošto su koreografkinja i autor tekstova songova, umesto u Budvi (u evrima), isplaćeni u Beogradu (u dinarima, tj. na trošak Pozorišta), a aranžer “priznao” da je u Budvi dobio “samo” 3.600 evra, sledi pitanje: kako je (kome) podeljen “kusur” od 21.900 evra? Ali da srebroljublje nema granica, dokazuje obraćanje direktora Upravnom odboru Pozorišta, 19. oktobra 2011., sa predlogom da mu se za Grka Zorbu isplaćuju “autorske tantijeme u visini od 5% od prihoda ostvarenog po predstavi na blagajni Pozorišta”. Naravno, Upravni odbor to odobrava, a da ga i ne pita koliko je dobio u evrima, u Budvi. Kada smo mu se obratili (a potom i Poverenik za informacije) za taj podatak, “mudro” je izbegao odgovor, poručujući da su autorski ugovori iz Budve kod crnogorskog partnera, te je razumljivo što direktor Vukobratović nema pojma koliko je hiljada evra inkasirao reditelj Vukobratović.
Za neupućene čitaoce, dodajmo podatak da se tantijeme isplaćuju samo autorima predstave, piscu i kompozitoru (ako je u pitanju muzička predstava), a umetnički saradnici se smatraju isplaćenima kroz fiksne i unapred ugovorene honorare. Da bi (opet nedozvoljive) tantijeme od 5% dodelio i omiljenom muzičkom aranžeru Vojislavu Borisavljeviću, direktoru nije trebala odluka Upravnog odbora, već ga je “častio” ugovorom potpisanim 18. novembra 2011.

EPILOG?
Aca Đ bi trebalo, ubuduće, svoje literarne sastave da šalje osnivaču Pozorišta na Terazijama, Skupštini grada Beograda. Oni treba da reše problem direktora koga su podržavali 12 godina, ali i da priupitaju svoje predstavnike u Upravnom i Nadzornom odboru Pozorišta, čime su se bavili u tom periodu. Imajući u vidu i događanja u Ateljeu 212, ali i u drugim pozorištima, problem je, očito, sistemski (“Ima nešto trulo u državi …”). Nisu sindikati pisali na 24 strane (kako izveštava Aca Đ), već na 7, a što je više nego dovoljno da se “digne kosa na glavi”.
Aca Đ navodi i potpise radnika Pozorišta, koji su, uz presiju direktoru bliskih kolo-vođa, potpisivali „izjavu“ o neslaganju sa sindikatima. Navodno, potpisani se ne slažu što su činjenice, koje ne osporavaju, iznete u javnost. Kao, mi bi to bolje sami rešili. Moš’ misliti, uz „asistenciju“ direktorovih obožavalaca. Većina potpisnika ni ne zna za višemesečne pokušaje da se razgovara u organima kuće, uz 4 dopisa gradonačelniku. Valjda je trebalo i dalje da ćutimo!? Na to više nismo imali pravo. Upoznati smo i kako su „namicani“ potpisi, uključujući čak i spoljne saradnike i penzionere kuće. Imamo i izjave pojedinaca. Telefonirano je i kolegama koji su tih dana bili van Srbije (naravno na račun Pozorišta), po neke su slali i službena kola po Beogradu. A pored svih priti-saka, među 86 potpisanih je 38 članova naša dva sindikata (od 120). Potpisi su prikup-ljani poslednjeg radnog dana, pred kolektivni odmor. Tek ćemo saznati ostatak priče…
Čitaocima Pečata, prezentiran je samo deo saznanja iz Analize, koju smo “nežno” nazvali Primeri neodgovarajućih postupanja direktora PnaT. Ali, džaba naš trud, kada njega štiti “inače i dramaturg…” Aca Đ, koji se u nedostataku argumenata, frazama, kleveta-ma i neistinama obrušava na sindikate Pozorišta, a dolepotpisanog “targetira” kao „kolovođu pokreta otpora”, ne priznajući mu diplomu i zvanje koje mu država priznaje. Normalno, kada je Aca Đ jači i od te bogate države, koja, videli smo to, arči onolike pare na njegovo epohalno stvaralaštvo. Mnoge neistine i poluistine iz teksta Ace Đ ne vredi demantovati, jer podatci koje smo izneli bolje i više govore o onom koga on štiti.
Sabirajući moje radne sate, Aca Đ je zaboravio na svoje neradne – godine. Moja plata je ispod 40.000, a dodatak za obavljanje sindikalnih poslova, koji primam od jula 2011., ima predsednik svake sindikalne organizacije u Srbiji. O svom „plodonosnom“ obitavanju u Pozorištu, od preko dve decenije, a za preko 50.000 dinara mesečno, Aca Đ, valjda, “nema podatke”. Kao što nema “petlju” ni da prozbori o broju predstava pojedinih neopravdano zapostavljenih kolega iz glumačkog ansambla. Dvoje, od četiri prvaka, tokom protekle sezone igrali su u 17, odnosno 14 predstava, a jedna koleginica ne igra već tri godine. Plate uredno primaju. Naravno, i za to je odgovoran direktor, koji ih, na taj način, ili neopravdano zanemaruje na štetu publike i Pozorišta, ili im povlađuje.
Valja se nadati da Aca Đ više neće pokušavati da polemiše sa sindikatima Pozorišta na Terazijama i – činjenicama. Sa mnom može, ako baš želi. Ali, to neće biti moj izbor, želja ponajmanje. Treba i da zna, pošto sam zapazio da voli da se “poštapa” latinskim izrekama, da su me tokom školskih dana vršnjaci zvali Jova (zbog prezimena, naravno),  pa neka se podseti: “Quod licet Iovi, non licet bovi”.