Prof. dr Jasmina Vujić: Obrazovani i pošteni – podignite svoj glas! (deo drugi)

Razgovarao Zlatko Bogatinovski
Fotografije Milan Timotić

U poslednjih 10 godina intenzivno se radi na rasrbljavanju naročito mladih generacija: skoro nijedan muzej ne radi, „Narodna biblioteka“ nije bila otvorena godinama, „Muzej savremene umetnosti“ je zarastao u korov, a da ne govorim o arheološkom nalazištu kod sela Vinča ili o Lepenskom viru

 

Naša sagovornica poznata je i po tome što je osam godina radila u Institutu za nuklearne nauke u Vinči. U vreme SFR Jugoslavije prestižna, referentna i jedna od najuglednijih institucija te vrste u svetu, skoro je uništena u periodu posle 2000. godine. U nastavku razgovora sa prof. dr Jasminom Vujić, naša u svetu proslavljena naučnica objašnjava između ostalog ko je odgovoran za uništenje Instituta.

Učestvovali ste u odbrani Instituta „Vinča“, a potom optužili tadašnju DS-ovu vlast i pogotovo ministre za nauku Dragana Domazeta i sveznajućeg Božidara Đelića za potpuno ruiniranje Instituta i praktično gašenje nuklearnog programa u Srbiji teatralnim odvoženjem uranijumskog goriva zbog navodne opasnosti od „nuklearnog terorizma“.
Teško je proniknuti u uzroke i suštinu dugogodišnjih pokušaja da se multidisciplinarni naučni Institut u Vinči temeljno uništi. Možda je najbliže istini da taj Institut, kao i mnoge druge renomirane nacionalne institucije, ubija politikantstvo, neznanje, loše namere i korupcija, pre svega u određenim političkim krugovima na vlasti. Takođe su postojale indicije da se išlo na cepanje i privatizovanje Instituta, da bi protivpravno preuzeli nekretnine i zemljište na kojem se on nalazi i pretvorili u neke „tehnološke parkove“ ili privatne univerzitete.
Sa nevericom sam pratila ishitreno i tajno odnošenje svežeg visokoobogaćenog i izuzetno skupocenog nuklearnog reaktorskog goriva u Rusku Federaciju, a da istovremeno nije rešen problem mnogo opasnijeg istrošenog visokoobogaćenog visokoradioaktivnog goriva koje je ostalo u Institutu i to u veoma lošem stanju. To potvrđuje i američki stručnjak Filip Blik (Philipp E. Bleek) koji je u svom radu o „Projektu Vinča“, objavljenom 2003. godine u časopisu „Nonproliferation Review“, naveo da su mu pregovarači sa američke strane potvrdili da su imali dvostruki cilj: da ubede srpsku stranu da to što imaju u rukama (sveže visokoobogaćeno nuklearno gorivo) nema nikakvu vrednost na tržištu, i da će biti na dobitku što se pre oslobode tog nuklearnog materijala, i drugo, da ne postoje finansijska sredstva da se problem i svežeg i istrošenog nuklearnog goriva reši u jednom paketu. Blik takođe navodi da mu je potvrđeno da su postojala i sredstva i ovlašćenje da se u paketu prebace i sveže i istrošeno nuklearno gorivo (to je već rađeno ranije kod drugih zemalja), ali da srpski pregovarački tim na čelu sa tadašnjim ministrom za nauku dr Draganom Domazetom jednostavno nije bio na nivou, i u toku kratkog vremena se složio sa nekakvim jeftinim privatnim aranžmanom odnošenja samo svežeg nuklearnog goriva.
Zato tvrdim da je odluka prvenstveno bila politička, bez pravog konsultovanja sa stručnim timovima ili nezavisnim stručnjacima. Svakako da je postojao pritisak od strane američke vlade, a sa druge strane je vlada Zorana Đinđića u cilju približavanja SAD-a htela po ko zna koji put da pokaže „dobru volju“.
Pitanje zašto se nije direktno pregovaralo sa Ruskom Federacijom ostaje otvoreno. Istraživački reaktor RA je izgrađen po ruskom dizajnu i uz njihovu pomoć, i sveže nuklearno gorivo je takođe kupljeno od njih po vrlo visokoj ceni. ITAR-TASS je 2003. godine preneo izjavu Aleksandra Rumjanceva, tadašnjeg ruskog ministra za energetiku, koji je, govoreći o izgradnji nuklearne elektrane u Iranu, naveo da su se saglasili u pregovorima da je nuklearno gorivo koje Iran kupi od Rusije vlasništvo Irana, te da će Rusija morati da plati da bi dobila ozračeno (istrošeno) gorivo nazad. Stručnjaci nikada istrošeno gorivo ne nazivaju otpad.

Iz ovoga proizlazi da je Vlada Republike Srbije mogla direktno da pregovara sa Ruskom Federacijom, i da za vraćanje skupocenog svežeg visokoobogaćenog nuklearnog goriva dobije besplatno odvoženje i skladištenje ozračenog nuklearnog goriva, kao i saniranje situacije sa nisko i srednje obogaćenim radioaktivnim otpadom koji je ostao u Institutu.

[restrictedarea]

Umesto da je bolje pregovarala i povezala odnošenje svežeg goriva sa rešavanjem mnogo težeg problema odnošenja istrošenog i visokoradioaktivnog goriva, uz dugoročnu naučnotehničku pomoć, Vlada Republike Srbije je bespotrebno potrošila više miliona evra na pripreme i zadužila se više desetina miliona evra za realizaciju prepakivanja i odvoženje nuklearnog goriva, uz postojanje niza još uvek nerešenih pitanja oko Instituta „Vinča“, uključujući pokušaje rasparčavanja i uništavanja Instituta.
Posle ishitrenog odnošenja dragocenog svežeg nuklearnog goriva (čime je praktično bez ikakve javne rasprave ili rasprave u stručnim krugovima stavljena tačka na istraživački nuklearni program), a sve pod pritiskom priča o „terorizmu“, Vlada osniva projekat VIND (Vinca Institute Nuclear Decomission) u okviru Instituta, na čelu sa dr Milanom Pešićem, ali pod izričitom ingerencijom vlade i bez ikakve nezavisne stručne i finansijske kontrole. VIND je imao četiri zadatka: prepakivanje i bezbedan prevoz istrošenog visokoobogaćenog uranijumskog goriva u Rusku Federaciju, sanaciju skladišta radioaktivnog otpada u Institutu, dekomisiju istraživačkog nuklearnog reaktora RA i uspostavljanje potrebnog nivoa radijacione sigurnosti i bezbednosti u Institut „Vinča“. Ovoj projekat je 2006. procenjen na 10 miliona dolara, da bi ga vlada već 2008. godine procenila na 57 miliona dolara, uz planirano zaduženje Instituta kod poslovnih banaka od 25 miliona dolara, a deo sredstava se obezbeđivao donacijama SAD-a od 6,5 miliona dolara, EU od 5,5 miliona evra, Republike Češke od jedan milion evra i Slovenije od 200.000 dolara.

Smatrate da je bilo propusta u vođenju projekta VIND?
Ako je bilo propusta u vođenju projekta VIND, a to je trebalo davno da zaključi neko nezavisno nadzorno telo, bilo je neophodno da se odmah smeni rukovodilac  projekta i da se dovede novi. Umesto da obezbedi profesionalno i efikasno rukovođenje projektom VIND, ministar za nauku Božidar Đelić donosi nerazumnu odluku da pocepa Institut i formira Javno preduzeće „Nuklearni objekti Srbije“ – JP NOS. Formalan izgovor za formiranje JP NOS je bilo odbijanje Instituta „Vinča“ da se kratkoročno zaduži u visini od 25 miliona dolara da bi se ovaj projekt doveo do kraja. Rok vraćanja kredita je bio samo četiri  godine! Upravni odbor Instituta je to odbio, jer nije postojao nijedan razlog da se budžetska ustanova (Institut) zadužuje kod poslovnih banaka, uz rizik da Institut ode u stečaj.
Na čelo JP NOS se imenuje novi direktor Radojica Pešić, magistar tehnologije, koji nema nikakvog znanja o nuklearnoj oblasti, a formira se i novi Upravni odbor, čija predsednica postaje prof. dr Uranija Kozmidis Luburić, koja se ranije kao državni sekretar u Ministarstvu za nauku veoma negativno odnosila prema Institutu. Na čelo Upravnog odbora Instituta „Vinča“ imenuje se dr Dragan Domazet, koji je kao ministar za nauku 2003. godine hteo da Institut podeli na pet delova i da ga privatizuje. Tako smo dobili perfektnu ekipu – odranije poznatu po pokušajima da se Institut „Vinča“ rasparča i uništi. Uz to trebalo bi pomenuti i direktora Instituta „Vinča“ dr Jovana Nedeljkovića, koji je i pored protesta Sindikata Instituta, i pored protestnog pisma rektora Beogradskog univerziteta prof. dr Branka Kovačevića, i pored protesta stručne i naučne javnosti, dozvolio rasparčavanje Instituta, otimanje skupocene opreme i objekata, izbacivanje istraživača iz njihovih prostorija i preuzimanje celokupne bezbednosti institutskog kompleksa od strane JP NOS. Stručni timovi koji su pod nadzorom IAEA obučavani najmanje dve godine za rad na izmeštanju opasnog istrošenog nuklearnog goriva, rastureni su samo dva meseca pre početka izmeštanja. Tada sam uputila otvoreno pismo Ministarstvu za nauku, upozoravajući na moguće strahovite posledice ovakvih ishitrenih odluka. Ovakav javašluk i neodgovornost je nešto neviđeno u nuklearnoj oblasti u svetu, i za to bi neko trebalo da odgovara. Ipak, zahvaljujući ekspertnim timovima iz Rusije i Češke koji su pomagali oko izmeštanja, kao i nekolicini naših iskusnih tehničara, do većih havarija nije došlo.
Osnivanje JP NOS i otimanje vlasništva Instituta „Vinča“ (i to bez saglasnosti Beogradskog univerziteta, čiji je Institut deo, i Skupštine Republike Srbije, koja je osnivač Instituta) je nastavak te politike.

Kako komentarišete izgradnju supermodernog „Centra za popularizaciju nauke“ na Novom Beogradu, dok celokupna srpska nauka grca u dugovima i problemima?
„Centar za  popularizaciju nauke“ je još jedno (ne)delo bivšeg ministra za nauku Božidara Đelića. Njegov rad kao ministra može da se definiše kao lična promocija kroz ogromna državna zaduživanja koja će ovaj narod morati da otplaćuje decenijama. Za taj Centar imam sledeći opis „Centar ni na nebu, ni na zemlji za promociju nauke koja je uništena, i sve to na kredit“. U nekoj visoko razvijenoj zemlji, gde su svi egzistencijalni problemi rešeni, takav Centar bi imao neku svrhu. U Srbiji, gde se za nauku  izdvaja minimalno, gde su naučnici dovedeni do prosjačkog štapa, gde je i Ministarstvo za nauku ukinuto, gde ministri za nauku ne mogu da razlikuju nauku od popularizacije nauke, takav Centar nema svrhu. Prema podacima koje imam, za izgradnju Centra je podignut kredit od „Evropske banke za razvoj“ u visini od 20 miliona evra. Pošto uslove konkursa i za izgradnju Centra i za postavke u Centru kontroliše EBR, konkursi moraju da budu raspisani na nivou cele EU, što jasno ukazuje na to da će verovatnoća da neko iz Srbije pobedi na nekom od tih konkursa biti veoma mala. Ako ikada bude izgrađen, taj Centar će, kao i Most na Adi, ostati kao spomenik ljudskoj gluposti onih koji su pomislili u svojoj gordosti da se svet vrti oko njih.

Šta je budućnost proizvodnje električne energije – alternativni energetski izvori ili renesansa nuklearne energetike?
Termoelektrane i nuklearne elektrane se svuda u svetu smatraju za bazne izvore električne energije (mogu dugo da rade bez zaustavljanja, a proizvodni učinak dostiže 90 odsto). Za razliku od njih, vetrenjače i solarni paneli imaju proizvodni učinak ispod 25 odsto, kratak vek i visoku proizvodnu cenu struje. Alternativni izvori koji mogu potpuno da zamene termoelektrane ili nuklearne elektrane još ne postoje.

Još u vreme SFRJ je donet moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana. Ukoliko se ne uključi u regionalnu izgradnju nuklearke „Belane“ u Bugarskoj, Srbija će uz Austriju ostati jedina evropska zemlja koja čak ni teoretski ne razmatra ovakvu mogućnost. Da li je Srbiji potrebna i moguća nuklearna elektrana?
Izgleda da se tog moratorijuma od bivših republika u SFRJ jedino pridržava Srbija. Slovenija ozbiljno planira da izgradi drugu nuklearnu elektranu na svojoj teritoriji. Od okolnih zemalja, Češka, Slovačka, a takođe i Rumunija planiraju izgradnju nuklearnih elektrana. U sličnoj je situaciji u Bugarska, mada se još uvek vode pregovori sa Rusijom oko izgradnje. Srbiji bi najviše odgovaralo da se uključi u neki oblik regionalne saradnje na izgradnji nuklearne elektrane, koja se ne bi gradila na teritoriji Srbije. Vrlo je realno da se ta saradnja može ostvariti sa Bugarskom, Rumunijom, Slovačkom, uz moguće učešće i Grčke i Makedonije.

Sa Obaminim ministrom energetike, nobelovcem Stivenom Čuom ste vodili više dugih razgovora o prednostima i manama nuklearne energije. O čemu ste razgovarali? Pretpostavljam da slične razgovore niste imali sa našim sveznajućim ministrima energetike i nauke?
Sa dr Stiven Čuom, profesorom na „Berkliju“ i dobitnikom „Nobelove nagrade iz fizike“, upoznala sam se pre nekoliko godina kada je on bio direktor istraživačke laboratorije („Lawrence Berkeley National Laboratory“ – LBNL) koja tesno sarađuje sa Kalifornijskim univerzitetom u Berkliju.  Mnogo smo diskutovali o nuklearnoj energetici, o kojoj je on relativno malo znao pre nego što je postao ministar za energetiku SAD-a. U to vreme je uglavnom podržavao solarnu energiju, mada danas zagovara korišćenje svih vrsta energetskih izvora, uključujući i nuklearne elektrane. Inače, na Kalifornijskom univerzitetu u „Berkliju“ trenutno radi devet nobelovaca. Ukupno je 22 profesora sa „Berklija“ dobilo „Nobelove nagrade“, dok je 28 bivših studenata koji su završili studije na „Berkliju“ dobilo takođe „Nobelove nagrade“. Pored dr Stivena Čuoa, poznavala sam još dva profesora sa „Berklija“ koji su dobili „Nobelove nagrade“: profesora Glena Siborga, koji je za svoje otkriće plutonijuma dobio „Nobelovu nagradu“ 1951, kao i profesora Česlava Miloša, koji je dobio „Nobelovu nagradu za književnost“ 1980. godine. Sa našim ministrima konstruktivnih razgovora nije bilo.

Kakva je budućnost nauke u Srbiji ako su izdvajanja svega 0,3 odsto, ako je, po nekim procenama, Srbiju napustilo oko 100.000 mladih i obrazovanih ljudi, i ako se ministri za nauku biraju po partijskoj liniji, a ne po stručnosti, pa se zato i ne mešaju u sopstveni posao?
Nažalost, Srbija nije imala sreću sa svojim ministrima za nauku i tehnološki razvoj. Većina nije imala baš nikakve veze sa naukom ili su se bavili više svojim partijskim dužnostima, a ne ministarstvom. Zemlje koje shvataju da bez osnovnih nauka nema ni primenjenih nauka, a da bez nauke ni obrazovanje nije kako valja, izdvajaju nekoliko procenata za naučni razvoj. Sa 0.3 odsto je nemoguće finansirati naučni razvoj, tako da je nauka u Srbiji osuđena na izumiranje. Ni ministarstvo za nauku više ne postoji.

Svi znamo da odliv mozgova mora da se zaustavi. Jasno je i da ako odavde ode mladost, ova zemlja nema budućnosti, a trebalo bi  da se omogući i povratak onih koji žele da se vrate, žive i rade u Srbiji. Da li je ovo uopšte ostvarljivo, i ako jeste, kako?
Sa ovih prostora se nažalost uvek odlazilo, a slabo vraćalo. U zadnjih 20 godina otišlo je desetine hiljada mladih obrazovanih ljudi, o čemu je često pisao prof. Grečić. Pozitivno je što su mladi ljudi, zahvaljujući svojim kvalitetima i upornim radom, postigli jako puno u zemljama širom sveta, stekli su vrhunsko obrazovanje i iskustvo, rade na univerzitetima, institutima, u industriji, vlasnici su kompanija. Negativno je to što će se veoma mali broj njih vratiti, jer  je u Srbiji sve urušeno, s jedne strane, a sa druge strane, ovi mladi, pošteni i sposobni ljudi nisu potrebni režimima na vlasti. Zemlje koje su shvatile koliko blago imaju rasuto po svetu i koje su tim ljudima ponudile sve uslove za povratak, ubrzano su doživele procvat i brzi ekonomski rast. Navešću primere Južne Koreje, Tajvana, pa i Kine, koje su aktivno radile na povratku svojih mladih ljudi obrazovanih na Zapadu. Dok su samo pre desetak godina kineski studenti koji su studirali u SAD-u nastojali na svaki način da tu i ostanu, sada je situacija potpuno drugačija. Znam mnogo kolega u mojoj oblasti koji su napustili svoje karijere u SAD-u da bi se vratili u Kinu. Jedan od njih je dobio potpuno odrešene ruke i ogromna sredstva da na jugu Kine podigne univerzitetski centar posvećen samo energetici, jer je to jedna od prioritetnih oblasti u Kini.

Zahvaljujući našim stručnjacima omogućeno je da se ćirilica i srpski jezik vide na Internetu. Pored toga, „Gugl“ prevodi i na srpski jezik. Istovremeno, u samoj Srbiji to nije dovoljno iskorišćeno. Zbog čega?
Ko ne ceni sebe, neće ga ni drugi ceniti. U generacije mladih Srba se i kroz „reformisani“ obrazovni sistem, kroz neobrazovane ministre kulture i obrazovanja, kroz korumpirani medijski prostor i rad tzv. nevladinih organizacija usađuju, kao po zadatku, osećanje manje vrednosti u odnosu na „zapadne civilizacije“ i stid u odnosu na njihovo poreklo, ismejavaju naši mitovi, istorija se okreće naglavačke, a kulturna i duhovna baština se sistematski uništava.
U poslednjih 10 godina intenzivno se radi na rasrbljavanju naročito mladih generacija: skoro nijedan muzej ne radi, „Narodna biblioteka“ nije bila otvorena godinama, „Muzej savremene umetnosti“ je zarastao u korov, a da ne govorim o arheološkom nalazištu kod sela Vinča ili o Lepenskom viru. Od Vinčanskog nalazište, gde su se kulture ređale neprekidno šest hiljada godina, napravljeno je smetlište, umesto da se potrudimo da bude na UNESKO listi zaštićenih mesta. Mi ne znamo kakvo blago imamo svuda oko nas, kako da to blago zaštitimo i damo mu i kulturni i istorijski, a i turistički značaj.
To se radi i sa našim jezikom i sa našim pismom – ćirilicom. Ćirilici je u Beogradu skoro potpuno proterana i sa ulica i iz medija. Prava je retkost naći knjigu u Srbiji koja je štampana na ćirilici. Jezik se kvari tuđicama, koje iz raznih jezika (najviše engleskog) ubacuju neobrazovani ili poluobrazovani novinari, političari, javne ličnosti. Ne znajući šta data reč zaista znači i da postoji odgovarajuća srpska reč, ovi poluobrazovani ljudi bez znanja stranih jezika misle da deluju mnogo pametnije ako im je jezik pun tuđica koje i ne razumeju. Jedna od takvih tuđica protiv kojih se borim je i uvreženo korišćenje izraza „edukacija“ umesto obrazovanja. Daleko se više čuva i jezik, i pismo, i običaji, i kultura, i duhovnost, i istorija u dijaspori, nego u matici. Naši mladi ljudi kojih u „Guglu“ ima sigurno pedesetak, uporno već godinama rade da „Gugl“ prepozna, koristi, prevodi sa i na srpski jezik, i to sa naglaskom na korišćenju ćirilice.

Učestvovali ste na nedavnom protestu protiv medijskog mraka u Srbiji ispred zgrade „RTS“-a, a povodom zahteva za prikazivanje filma „Težina lanaca“ mladog reditelja Borisa Malagurskog na nacionalnoj televiziji.
Jesam, i bilo mi je drago što sam tada bila u Beogradu i što sam mogla da učestvujem. Jednostavno – ako je „RTS“ režimski Javni servis, onda bi trebalo režim na vlasti da ga finansira. Ako je, kako se „RTS“ promoviše, to Javni servis svih građana Srbije, i ako se zahteva obavezna pretplata, onda na program „RTS“-a moraju obični građani preko savetodavnih tela i odbora da imaju mnogo veći uticaj. Zašto na „RTS“-u ne mogu da se vode otvorene diskusije o sudbonosnim pitanjima po naš narod: da li i zašto bi trebalo da se pridružimo EU, šta se zaista dogodilo u Srebrenici, za koga radi Haški tribunal, u kakvoj se ekonomskoj i finansijskoj krizi zaista nalazimo, ko nam je uništio obrazovni i naučni sistem, i sl. Ali to ćete najmanje naći na „Javnom servisu evropske Srbije“. Zato sam se pridružila Borisu Malagurskom i svima koji su protestovali ispred zgrade „RTS“-a pre koju nedelju.
Srbija je u ovako teškoj situaciji upravo zato što su se obrazovani, pametni, pošteni, moralni ljudi povukli, a pustili neobrazovane, nemoralne, nepoštene ljude da vode zemlju u propast. Moja poruka njima je da konačno podignu svoj glas i krenu u akciju, jer Srbiju od neminovne propasti neće spasti ni EU, ni Rusija, ni SAD, ali hoće njene mlade generacije.

[/restrictedarea]