Piva, igara i kibicera

Piše Dragomir Antonić

Olimpijada ulazi u završnicu. Teško poraženima. Ne priznaje im se više ništa. Ni što su do juče bili najbolji, ni što su mukotrpno trenirali. Sve njihove prethodne pobede i uspesi – zaboravljeni su. Omanuli su kad je bilo najvažnije

Olimpijske igre traju. Medalje se osvajaju. Narod se zabavlja. Piva i igara. Kao u doba slavne Rimske imperije. Šta li se promenilo u ljudskom rodu? Uvelo se nekoliko novih sportskih disciplina: badmington, skok u vodu, konj sa hvataljkama, a ukinule borbe sa divljim zverima i međusobno prebijanje do smrti. Dresura kao opšta disciplina ostala je do danas. Suština je ista. Pobednici se slave, primaju čestitke, svi ih grle i tapšu, postaju heroji nacije, primer za ugled. Svaka njihova izgovorena reč se beleži. Uspeh države meri se brojem osvojenih medalja. Ko ih ima više uspešan je. Sve drugo se zaboravlja, jer sad je vreme igara na kojima ceo svet učestvuje. Najbrojniji su aktivni posmatrači, kibiceri. Grupno, uz televizore i pivo bučno navijaju. Slave pobednike, omalovažavaju pobeđene. Iz debele hladovine kafanskih bašti osveženih hladnom vodenom parom koju neštedimice rasipaju zastareli ventilatori ohrabreni ispijenim kriglama piva sigurni su da bi oni – samo da su na vreme počeli sa pripremama – više skočili, brže trčali ili veštije šutirali nego ovi nesposobnjakovići koji se nađoše u Londonu. Ko njih tamo posla pored nas živih i ovako uspešnih? Teško poraženima. Ne priznaje im se više ništa. Ni što su do juče bili najbolji, ni što su mukotrpno trenirali. Sve njihove prethodne pobede i uspesi – slavljeni od istih kibicera – zaboravljeni su. Omanuli su kad je bilo najvažnije. Da važe paragrafi Rimske imperije mnogima bi na licu mesta bilo presuđeno. Po kratkom postupku. Umesto mačem bilo bi pivskom kriglom po tintari. Važno je učestvovati – zapisao je 1896. godine tvorac modernih Olimpijskih igara Pjer de Kuberten.

NEKO VAS POSMATRA
Polovinom prošlog veka etnolog Milenko S. Filipović vršio je istraživanja u Takovskom kraju. Objavio ih je u dve knjige. U jednoj je opisao lokalne igre iz zabave.
U to vreme dečaci i devojčice igrali su se najviše piljaka. Za ovu igru je potrebna vešta ruka i dobri refleksi, i normalno kamenčići koji se bacaju u vazduh i hvataju pre nego što padnu na zemlju. Nije tako prosto kao što opisujem. Veština je to. Zato su je igrale i devojčice. Gudže i klisa igrali su samo dečaci. Gudža je drvena lopta koja se drvenim štapovima ili motkama tera u rupu. Igrači su podeljeni u dve grupe i cilj im je da što više gudža uguraju u rupu. Koja ekipa postigne više pogodaka, pobednik je. Igra je nalik olimpijskom hokeju na travi.
Stariji dečaci, momci, igrali su se bacanja kamena sa ramena, rvanja, trčanja, preskakanja. Sve današnje olimpijske discipline. Posle Drugog svetskog rata u selima Takovskog sreza fudbal preuzima primat i postaje najpopularnija igra. Za odrasle muškarce najomiljenija zabava bila je kocka. U Takovskom kraju Beršići su bili na glasu kao kockarsko mesto. Nisu postali srpski Las Vegas jer je to bilo protivno ondašnjem socijalističkom sistemu i moralu. Kockanje je bilo strogo zabranjeno, a kockari koji bi bili uhvaćeni na delu završavali bi u zatvoru. Karte su bile izopštene, a igre poput ajnca, munte, pokera, darde, osuđivane kao veliki porok. Jedino se tabliću gledalo kroz prste mada se i on igrao u pare.
Svaka igra ili igračka disciplina zahteva i posmatrača, odnosno kibicera. Kibicer je onaj koji sa interesovanjem prati razvitak tuđe igre. Tako je zapisano u Rečniku Matice Srpske i još se dodaje da je pomenuta reč imenica muškog roda nemačkog porekla. Dok je postojao korzo u srpskim varošima kibicovanje je bilo ozbiljna stvar. U smiraj dana potencijalni kibiceri bi se kupali, češljali kosu unazad, garavili je i mazali raznim losionima ili ušećerenom vodom, dok svaka vlas ne bi bila dovedena pod konac. Onda bi se prskali kolonjskim vodicama i zadivljeno stajali pred ogledalom do prvog mraka. Crne pantalone i bela puplinska košulja se podrazumevaju. Tako opremljeni kibiceri bi zauzimali već unapred rezervisana mesta na gradskom korzou i ozbiljnim pogledom pratili šetače i šetačice u njihovom beskrajnom kretanju gore-dole.

VENTIL DRUŠTVENE SIGURNOSTI
U Čačku glavno kibicersko mesto bilo je ispred hotela „Kren“ i na njemu su mogli stajati samo „dase“ kibiceri. Manje važnim kibicerima pripadalo je mesto pred Ugrinovom poslastičarnicom, a kibiceri početnici su bili kod zgrade pošte, odakle je počinjao korzo i gde je bilo najslabije osvetljenje, pa se „trebe“ (devojke) nisu mogle najbolje „šacovati“. Kibicovanje trebe je bio jedan od najvažnijih zadataka, mnogima često i jedini, ali bez toga nije moglo doći do zaljubljivanja. Ko nije kibicovao, taj se nije ni zaljubljivao. Običaj kibicovanja je vezan za mnogo širi prostor nego što se misli. U svim zemljama mediteranskog bazena, od Francuske preko Italije, pa do Grčkih ostrva, kibicovanje je bilo nezamenljiva uvertira ljubavnim avanturama.
Kad se završe Igre, prebroje medalje, zacele rane i prežive dubokoumne analize ekspert analitičara koji su sve što se desilo već ranije „znali“, a sad će nam opisati i zašto se ono što smo i sami gledali desilo, naš život će se vratiti u svakodnevicu. Da li će nam biti lepše ili ćemo poželeti da igre još traju zavisi od nas samih. Igre su jednostavan ventil društvene sigurnosti. Dok navijamo mi se radujemo uspesima pobednika, ali se ujedno i srdimo zbog poraza naših miljenika. Tad sav bes zbog ličnog nezadovoljstva, nemoći ili sopstvene nesposobnosti iskaljujemo na onima koji navodno nisu ispunili naša očekivanja. Ali ovo će vam već objasniti dežurni eksperti. Ja prosto verujem da svako doba ima svoje igre i igračke. Voli čovek da se igra. Srećniji se igraju celog života. Igra se, kao i sve drugo, uči dok je čovek mali, odnosno u dečijem uzrastu. Od kolevke pa do groba, neka zvečka mora da se drnda. Sad šta nam zapadne, a možda bi i sami mogli nešto da učinimo za sebe. Ne mora se samo kibicovati. Može se i učestvovati.