Пива, игара и кибицера

Пише Драгомир Антонић

Олимпијада улази у завршницу. Тешко пораженима. Не признаје им се више ништа. Ни што су до јуче били најбољи, ни што су мукотрпно тренирали. Све њихове претходне победе и успеси – заборављени су. Оманули су кад је било најважније

Олимпијске игре трају. Медаље се освајају. Народ се забавља. Пива и игара. Као у доба славне Римске империје. Шта ли се променило у људском роду? Увело се неколико нових спортских дисциплина: бадмингтон, скок у воду, коњ са хватаљкама, а укинуле борбе са дивљим зверима и међусобно пребијање до смрти. Дресура као општа дисциплина остала је до данас. Суштина је иста. Победници се славе, примају честитке, сви их грле и тапшу, постају хероји нације, пример за углед. Свака њихова изговорена реч се бележи. Успех државе мери се бројем освојених медаља. Ко их има више успешан је. Све друго се заборавља, јер сад је време игара на којима цео свет учествује. Најбројнији су активни посматрачи, кибицери. Групно, уз телевизоре и пиво бучно навијају. Славе победнике, омаловажавају побеђене. Из дебеле хладовине кафанских башти освежених хладном воденом паром коју нештедимице расипају застарели вентилатори охрабрени испијеним криглама пива сигурни су да би они – само да су на време почели са припремама – више скочили, брже трчали или вештије шутирали него ови неспособњаковићи који се нађоше у Лондону. Ко њих тамо посла поред нас живих и овако успешних? Тешко пораженима. Не признаје им се више ништа. Ни што су до јуче били најбољи, ни што су мукотрпно тренирали. Све њихове претходне победе и успеси – слављени од истих кибицера – заборављени су. Оманули су кад је било најважније. Да важе параграфи Римске империје многима би на лицу места било пресуђено. По кратком поступку. Уместо мачем било би пивском криглом по тинтари. Важно је учествовати – записао је 1896. године творац модерних Олимпијских игара Пјер де Кубертен.

НЕКО ВАС ПОСМАТРА
Половином прошлог века етнолог Миленко С. Филиповић вршио је истраживања у Таковском крају. Објавио их је у две књиге. У једној је описао локалне игре из забаве.
У то време дечаци и девојчице играли су се највише пиљака. За ову игру је потребна вешта рука и добри рефлекси, и нормално каменчићи који се бацају у ваздух и хватају пре него што падну на земљу. Није тако просто као што описујем. Вештина је то. Зато су је играле и девојчице. Гуџе и клиса играли су само дечаци. Гуџа је дрвена лопта која се дрвеним штаповима или моткама тера у рупу. Играчи су подељени у две групе и циљ им је да што више гуџа угурају у рупу. Која екипа постигне више погодака, победник је. Игра је налик олимпијском хокеју на трави.
Старији дечаци, момци, играли су се бацања камена са рамена, рвања, трчања, прескакања. Све данашње олимпијске дисциплине. После Другог светског рата у селима Таковског среза фудбал преузима примат и постаје најпопуларнија игра. За одрасле мушкарце најомиљенија забава била је коцка. У Таковском крају Бершићи су били на гласу као коцкарско место. Нису постали српски Лас Вегас јер је то било противно ондашњем социјалистичком систему и моралу. Коцкање је било строго забрањено, а коцкари који би били ухваћени на делу завршавали би у затвору. Карте су биле изопштене, а игре попут ајнца, мунте, покера, дарде, осуђиване као велики порок. Једино се таблићу гледало кроз прсте мада се и он играо у паре.
Свака игра или играчка дисциплина захтева и посматрача, односно кибицера. Кибицер је онај који са интересовањем прати развитак туђе игре. Тако је записано у Речнику Матице Српске и још се додаје да је поменута реч именица мушког рода немачког порекла. Док је постојао корзо у српским варошима кибицовање је било озбиљна ствар. У смирај дана потенцијални кибицери би се купали, чешљали косу уназад, гаравили је и мазали разним лосионима или ушећереном водом, док свака влас не би била доведена под конац. Онда би се прскали колоњским водицама и задивљено стајали пред огледалом до првог мрака. Црне панталоне и бела пуплинска кошуља се подразумевају. Тако опремљени кибицери би заузимали већ унапред резервисана места на градском корзоу и озбиљним погледом пратили шетаче и шетачице у њиховом бескрајном кретању горе-доле.

ВЕНТИЛ ДРУШТВЕНЕ СИГУРНОСТИ
У Чачку главно кибицерско место било је испред хотела „Крен“ и на њему су могли стајати само „дасе“ кибицери. Мање важним кибицерима припадало је место пред Угриновом посластичарницом, а кибицери почетници су били код зграде поште, одакле је почињао корзо и где је било најслабије осветљење, па се „требе“ (девојке) нису могле најбоље „шацовати“. Кибицовање требе је био један од најважнијих задатака, многима често и једини, али без тога није могло доћи до заљубљивања. Ко није кибицовао, тај се није ни заљубљивао. Обичај кибицовања је везан за много шири простор него што се мисли. У свим земљама медитеранског базена, од Француске преко Италије, па до Грчких острва, кибицовање је било незаменљива увертира љубавним авантурама.
Кад се заврше Игре, преброје медаље, зацеле ране и преживе дубокоумне анализе експерт аналитичара који су све што се десило већ раније „знали“, а сад ће нам описати и зашто се оно што смо и сами гледали десило, наш живот ће се вратити у свакодневицу. Да ли ће нам бити лепше или ћемо пожелети да игре још трају зависи од нас самих. Игре су једноставан вентил друштвене сигурности. Док навијамо ми се радујемо успесима победника, али се уједно и срдимо због пораза наших миљеника. Тад сав бес због личног незадовољства, немоћи или сопствене неспособности искаљујемо на онима који наводно нису испунили наша очекивања. Али ово ће вам већ објаснити дежурни експерти. Ја просто верујем да свако доба има своје игре и играчке. Воли човек да се игра. Срећнији се играју целог живота. Игра се, као и све друго, учи док је човек мали, односно у дечијем узрасту. Од колевке па до гроба, нека звечка мора да се дрнда. Сад шта нам западне, а можда би и сами могли нешто да учинимо за себе. Не мора се само кибицовати. Може се и учествовати.