Olimpijski duh

Piše Vasa Pavković

1
Vreme  „Olimpijade“
I nevolje sa žestokom sušom i potonje nevolje s olujama, kišama i gradom, kao da postaju manje važne dok se vije zastava „Olimpijade“.  Zašto je to tako već čitav jedan vek i nešto više? Teško je reći – možda najpre zbog iluzije da smo svi mi – ljudi – jedan rod i da smo ma koliko bili različiti,  u konačnom pogledu, svi isti. Mada, kažu skeptici, igre kratko traju, a posle njih ćemo opet slušati priče o izopačenosti  tamo neke zemlje, naroda, predsednika – koji su se usudili da postoje tu – na tom mestu i da misle drugačije od onih koji ih proglašavaju izopačenim.

2
„Olimpijada“, otvaranje
Ne zna se tačno kada su otvaranja „Olimpijade“ postala važnija od samih igara, od takmičenja i sportista. Ali sada je tako. Znajući to, londonski priređivači letnje „Olimpijade“  su bili svesni i da niko ne može nadmašiti zapanjujuće otvaranje u Pekingu. Stoga su se potrudili da u centar predstave stave istoriju svoje zemlje i njeno tumačenje, mešajući začudne simboličke prizore smene DEF (društveno ekonomskih formacija) i prodora iluzija u realnost. Džejms Bond je dovezao  kraljicu, Mister Bin je svirao ozbiljnu muziku, Meri Popins se bezbedno prizemljila, a završna pojava ser Pola Makartnija začinila uzbudljivu  celinu. Ako su pesmom „Ljubav je sve što nam je potrebno“ „Bitlsi“ otvorili „Mondoviziju“, pre skoro pedeset godina, najvažniji „Bitls“ je sa „Hej Džud“ završio krug. I svoj i mnogih od nas.

3
„Olimpijada“, švenkovi

[restrictedarea]

Ne znam da li ste primetili – na direktnim prenosima sportskih nadmetanja, reditelji (celog TV sveta) malo-pomalo pa zaustave kamere na grupi gledalaca, ali čim gledaoci primete na stadionskim ekranima da ih emituju u svet, počinju da se smeju, mašu, raduju… Sve televizije sveta ih istog časa brišu nekim drugim kadrom i ta odvratna  igra traje tokom cele utakmice, meča, trke…
Prenosioci „Olimpijade“ su tu otišli lep korak unazad. Oni švenkuju grupu, puste njene članove da se samoprimete i počnu kratkotrajnu predstavu radovanja, ali ih ne skidaju s ekrana istog časa, već im daju sekund-dva-tri oduška. Odušak je i naš – znaju reditelji londonske „Olimpijade“.

4
„Olimpijada“, kajroni
Jedna od najkorisnijih i istovremeno najbesmislenijih pojava u prenosima s „Olimpijade“ (a i inače) su kajroni s dna ili vrha ekrana. Oni nas obaveštavaju o nekim simultanim dešavanjima, koja su u vezi  ili nemaju nikakve veze s prenosom, ali su interesantna ili bitna. Međutim – pokazujući svoju besmislenu moć, neke televizije, pa i „RTS“ ovih dana, u prenosima s „Olimpijade“ puštaju iste kajrone po stotinu ili dve stotine puta.  Do besmisla se ponavlja neka trivijalna vest, i tako ukrug, dok  gledalac ne počne da se pita: ko je ovde lud – oni u televizoru ili oni ispred njega.

5
Simultani život
Nikada neće biti jasno zašto je DS onomad produžila politički život Vuku Draškoviću i SPO-u.
Još manje je jasno zašto se u proces „oživljavanja“ klinički mrtvog SPO-a uključio LDP (koji je za to platio i podebelu cenu na proteklim izborima).
A najnejasnije je zašto novi premijer Dačić uzima za ozbiljno bilo koju besmislenu repliku poslednjeg Vukovog „aduta“ sa ideološki  sasvim „neodgovarajućim“ prezimenom.

6
Izlozi knjižara
U izlozima vodećih beogradskih knjižara, u proseku, na pedeset prevedenih naslova (s angloameričkog) dolazi po jedna domaća knjiga. Za nepune pola decenije tranzicija je ne desetkovala, nego stotkovala domaću književnost.  Stoga, kao da je reč o čudesima, u izlogu gledam nove knjige nekih od najboljih domaćih prozaista: Ljubice Arsić, Gordane Ćirjanić, Đorđa Pisareva, Branka Anđića, Mirka Demića, Dejana Stojiljkovića. Izgleda mi sasvim neverovatno da će uskoro izaći i nova knjiga Davida Albaharija… Kao da živim u svetu duhova!

7
„Znanje na poklon“ i „Dobra zemlja“
S nevericom na „Hepi televiziji“ vidim lice Zaharija Trnavčevića.  Do pre nedelju ili dve dana bio je zaštitni znak „B92“. Svoj čuveni naslov „Znanje na poklon“ preneo je u novo – treće ili četvrto okrilje. Dan kasnije na „B92“ vidim rumenog momka koga je g. Zaharije uveo u posao i na TV ekran – on vodi emisiju slične koncepcije, s naslovom „Dobra zemlja“.  Ima li ovaj transfer veze sa  odlukom  doajena našeg novinarstva da podrži Dačićevu vladu – ne moramo mnogo da nagađamo.
Da,  da – kad se kod nas cepa, onda se cepa do kraja  i poslednjeg konca – bez kajanja.

8
Sastanak u  9 i 5
Kao da je juče bilo – kada je legendarni Nikola Karaklajić najavio  novi singl „Bitlsa“ „Hej Džud“ i naglasio da je reč o najdužem hitu u dotadašnjoj istoriji pop muzike. Pesma je, naime, trajala preko sedam minuta.  Sećam se vlastite začaranosti dok je premijerno išla na „Drugom programu“ „Radio Beograda“, gde smo jednom nedeljno  imali mogućnost da u emisiji „Sastanak u 9 i 5“ tokom 55 minuta slušamo najnovije muzičke hitove iz sveta. Bilo je to u drugoj polovini zlatnih šezdesetih. Otud ona priča s početka o zatvaranju kruga – i suza u uglu mog oka, dok je Pol Makartni glasom koji je prsnuo nekoliko puta izvodio legendarni hit.  Nije mu bilo lako – kao ni milionima njegovih ispisnika u svetu dok je iznad  njega vatromet osvetljavao nebo  Londona, a on, sa celim stadionom, ponavljao: la la la la lalala   la …!

9
Da parafraziram velikog Rastka Petrovića: Dolazi budućnost. Šta nosi? Prazne ruke…
Ali zar je ikad bilo drugačije?

[/restrictedarea]