Okupacioni vremeplov

Piše Dragomir Anđelković

Neosnovana je nada da će se odnos Zapada prema nama tek tako radikalno promeniti ako nas prime u EU, a da prethodno, zbog sve veće interesne upućenosti na moćnu Rusiju, nisu sa njom uspostavili strateško partnerstvo i tako „progutali“ za njih gorku pravoslavnu pilulu

 

„Antička Grčka je“ – da se poslužim rečima francuskog istoričara Žaka Le Gofa – „zaveštala dvostruko nasleđe Evropi: suprotstavljanje Istoku i demokratski model“. Srednji vek, naravno, nije znao za drugo. Tek od Francuske revolucije demokratski ideali oživljava, ali postaju i dodatni osnov za omalovažavanje Istoka. Što se tiče odbojnosti i neprijateljstva Zapada prema Istoku, ona nije doživela diskontinuitet. U srednjovekovnom periodu poprimila je i veće razmere nego što ih je ranije imala. Štaviše, došlo je do redefinisanja pojma Zapada, u smislu predstave o dva istoka.

UMNOŽAVANJE ISTOKA

[restrictedarea]

Civilizacijski utemeljenu podelu na Istok i Zapad, uveli su starogrčki pisci. Za njih je Zapad bio sinonim za Evropu, a pod njom su, pre svega, podrazumevali „grčki svet“. Pod Istokom su imali u vidu Aziju, koju su usled neprijateljske atmosfere stvorene grčko-persijskim ratovima (kada je spomenuta geografsko-civilizacijska podela i uvedena), karakterisali negativno. Njoj suprotstavljena Evropa, po njima, oličavala je sve najbolje. Naravno, stvari su drugačije izgledale iz persijske perspektive. No, starogrčke predrasude oblikovale su svest Evropljana.
Na sve ciničnu senku baca činjenica da su se evropocentrični stereotipi obili o glavu onih koju su otvorili „Pandorinu kutiju“ iz koje su izletele laži o večno progresivnom Zapadu i mračnom Istoku. Sa Grcima, u čiju civilizacijsku sferu su ušli naši preci, stradali smo i mi kao i drugi pravoslavni narodi. Izvesne kulturne razlike između latinske i grčke Evrope, nasleđene iz antičkog perioda, u srednjem veku dobile su zlokobni karakter. Zbog sukoba između pravoslavnog i rimokatoličkog modela hrišćanstva, i time prouzrokovanom podelom Crkve, došlo je do drastičnog povećanja protivrečnosti, pa i njihovog prerastanja u neprijateljstvo. Kolevka „Zapada“, za one koji su postali nosioci radikalizovane „misionarske“ ideje koju on oličava, postala je Istok!

KRVAVA „EVROPEIZACIJA“
Sve moćniji Zapad (katoličko, a potom katoličko-protestantsko područje našeg kontinenta) od srednjeg veka zna za dva istoka. Prvi je bliži tj. pravoslavni. On je teorijski tretiran kao „zabludeli“ rođak koga treba „vratiti“ u krug porodice (tj. pod jurisdikciju Rima). Međutim, kako je on stvarno doživljavan i tretiran, najbolje govori zapadno osvajanje Carigrada (1204), propraćeno opštim pokoljem. Kada je u pitanju „pravi“ Istok  – islamski i još dalji – prema njemu nije ni prikrivano neprijateljstvo. No, van okvira puke teorije, praktične posledice su bile iste. Kada su zapadnoevropski krstaši 1099. godine zauzeli Jerusalim, istovetno su postupili i sa muslimanima, i sa pravoslavcima: sve su ih poklali!
Da su to mogli, u nekim minulim vremenima, katolici bi to uradili i sa pravoslavcima u drugim delovima Evrope i Azije. Njihov hrvatski ogranak, koji je do kraja 20. veka (ako ne i danas) ostao duhovno da tavori u srednjem veku, to je pokušao i u znatnoj meri uspeo da uradi sa pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata. Međutim, ni drugi pravi i pogotovo periferni samozvani Zapadnjaci (iz poljskih, litvanskih i ostalih „pograničnih“ krajeva), nisu postali drastično drugačiji od svojih predaka i zaostalih savremenika iz istog verskog kruga. Ako i nisu baš zatočenici krvavih srednjovekovnih ideja, za njih su, pogotovo pravoslavni tzv. „Istočnjaci“, ostali otelotvorenje svega negativnog, i poželjni objekat (ne)nasilnog prevaspitavanja, što je često samo izgovor za eksploataciju.

ISTORIJSKE REPRIZE
Tako je bilo juče, tako je donekle i danas. Dovoljno je da obratimo pažnju kako EU braća tretiraju Grke, a kamoli Bugare i Rumune. Navodno je „istočnjački“ karakter svih njih kriv za sve što ne valja, a to nikako nisu od strane zapadnih „prijatelja“ natureni standardi i druga rešenja, koja su im dugo omogućavala da profitiraju na račun pravoslavne i druge EU periferije. Teži teret se prevaljuje na one koji su religijsko-kulturno dalji od jezgra Zapada, ali, istine radi, isisavaju se sokovi i iz njegovih sekundarnih izdanaka. Srž Zapada je ideja da je jači predodređen da tlačenjem „prosvećuje“ slabijeg!
Uostalom, to smo tek mi Srbi osetili na svojoj „koži“. Pošto su u pitanju duboko ukorenjene predrasude, kakvi su Zapadnjaci prema nama bili u prošlosti, bili bi, na način stilizovan u duhu vremena, i u naše doba. Neosnovana je nada da će se njihov odnos prema nama tek tako radikalno promeniti ako nas prime u EU, a da prethodno, zbog sve veće interesne upućenosti na moćnu Rusiju, nisu sa njom uspostavili strateško partnerstvo i tako „progutali“ za njih gorku pravoslavnu pilulu (zbog nas, Grka ili Bugara neće je „progutati“ a brzo neće ni radi Rusa). Naravno, za nas Srbe je korak napred ako prestanu da nas tretiraju kao parije čak i među pravoslavcima, pa nas sa ulaskom u Uniju ili bez toga, izjednače sa već „integrisanim“ narodima iz našeg versko-civilizacijskog kruga. Možda je racionalno da težimo tome pod uslovom da to ne plaćamo vitalnim nacionalnim interesima, ali ne treba da se zavaravamo – za Zapadnjake ćemo još dugo ostati, u većoj ili manjoj meri, stigmatizovani Istočnjaci. Između ostalog i zato dobro je da čitamo upečatljivu knjigu Luke Lazarevića: „Beleške iz okupiranog Beograda (1915-1918)“. Iz svake njene stranice nazire se „humano“ lice tzv. „latinske“  Evrope. Sa njom treba da sarađujemo na način koji je za nas koristan, ali ne smemo da joj se podredimo ili potonemo u iluzije da nas voli!

ZABORAVLJENI PISAC
Radi se o delu nekada zapaženog autora, koga je usled srpskog poslovičnog nemara, gotovo progutao zaborav. L. Lazarević (1857-1936) – potomak istoimenog vojvode iz Prvog srpskog ustanka – završio je Istorijsko-filozofski odsek Velike škole u Beogradu. Radio je kao profesor i direktor niza naših renomiranih gimnazija, a kao pripadnik Pašićeve Radikalne stranke četiri puta je bio biran za poslanika. U Skupštini se dosledno zalagao za sve što je doprinosilo unapređenju prosvetnog sistema, a nikada nije zapostavljao ni ono što spada u domen patriotske tematike u užem smislu (u širem je svakako to i svekoliko uređivanje države). U skladu sa svojim opredeljenjima, učestvovao je kao dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu 1877-1878.
Napisao je više knjiga, od onih namenjenih deci, preko istorijskih udžbenika, do zbirki pripovedaka. Njih je, kao i stručne tekstove iz pedagogije, te prikaze i članke posvećene kulturnom životu, redovno objavljivao u časopisima. Što se tiče obimom nevelike ali vrlo značajne knjige „Beleške iz okupiranog Beograda“, ona je objavljena 1919. godine, ali joj ni tada nije posvećena dužna pažnja. Srbi su već oboleli od opakog virusa „bratstva i jedinstva“ sa onima koji su nas klali i čekali priliku da našu naciju „dokolju“. Otuda, sa političkog stanovišta, nije bilo poželjno da se mnogo bavimo krvavom istinom.
Oni koji su u ime naših predaka odlučivali i nastojali da oblikuju njihovu svest, naivno su poverovali da ako mi guramo glavu u pesak i krvnici će staviti noževe u futrole, a možda nas i zavole. Videli smo tokom Drugog svetskog rata i onoga što nas je snašlo početkom 90-ih, da je to bila zabluda. No, opet nas neki teraju da i to zaboravimo. Srećom, tu je L. Lazarević, da nas podseća ko su bili i biće oni u našem okruženju, sa kojima, kako nam se iz sadašnjih kvislinških vladajućih krugova poručuje, treba da živimo u evro-balkanskoj „idili“, te ko su njihovi zaštitnici sa prostora Centralne Evrope. Drugo izdanje zapostavljene a važne knjige ponudio nam je beogradski izdavač „Jasen“.

VANDALI NA DELU
Iz nje vidimo da smo pod vlašću onih koji su svoj pohod na Srbiju pravdali navodnom civilizacijskom misijom „patili kao i naši preci pod Turcima, s tom razlikom što Turci znaju za dušu i bar pokatkad imaju srce, a Nemci i Madžari nemaju ni srca ni duše“ (str. 5). Austrougarske i nemačke snage harale su Beogradom kao divlje horde koje su u osvit srednjeg veka upale u Rimsko carstvo. Germanski, ugarski i naši „bratski“ vojnici i oficiri, pljačkali su i tukli koga su stigli, nemilosrdno ubijali i zbog najmanje sitnice, a nisu bili retki ni slučajevi silovanja. Ništa im nije bilo sveto, ni pravoslavni hramovi, ni dečiji životi.
Kako su tretirana srpska deca govore beleške „Varvarin“ (67) i „Kratak postupak“ (69). U prvo slučaju, u tramvaj je ušao okupacioni oficir, koji je, videvši da su sva mesta popunjena, zgrabio i bacio na zemlju desetogodišnjaka koji mu se našao nadohvatu ruke. Sudbina je htela da on preživi bliski kontakt sa stranim zagovornikom „evropskih vrednosti“. No, dečak koji je bio akter drugog slučaja, okončao je tek otpočeti život. Pred mesarom koja se nalazila na Varoš-kapiji, stotine građana čekalo je satima da bi došle do komadića mesa. Vojnik koji je, navodno, održavao mir, po sopstvenom nahođenju puštao je koga je hteo da preko reda uđe u prodavnicu. Dok je masa trpela nepravdu pognutih glava, hrabro se pobuni jedan dečačić, rekavši: „Nije pošteno da se tako radi“. To je platio glavom!

POTURICA GORI OD TURČINA
Ono što i sami možemo da pretpostavimo, najgori srpski zlotvori bili su, od strane Beča nahuškani islamizirani Srbi, te katolički Južni Sloveni. Oni su prednjačili u činjenju raznih zuluma i zatiranju svih srpskih tragova, od ćirilice do verskih spomenika. No, daleko je od toga da su od njih bili mnogo bolji Nemci, Austrijanci, Mađari. Radi istine i to treba reći, bilo je i Srba otpadnika, njihovih pomagača  koji – kako je s pravom u pogovoru napisao Zdravko Krstanović – u današnjoj Srbiji imaju „podosta potomaka“ (154). Saradnicima okupatora onog vremena posvećene su beleške „Odljud“ (80.) i „Takvi im trebaju“ (96). A zanimljiva je piščeva napomena da su se Srbi i tada prema njima odnosili benevolentno. Jedna saradnica neprijatelja posle oslobođenja je čak radila kao činovnik Skupštine. Ne da nije odgovarala, već joj ni karijera nije bila ugrožena!
Zato što to dopuštamo, loše prolazimo. Da smo nepokolebljivi u odbrani nacionalnih interesa i sankcionisanju izdaje, ne da ljudi bez morala i ubeđenja ne bi olako kalkulisali da li im se ona isplati, već bi bio mnogo manji prostor i za širenje nacionalnog mazohizma među ostalim Srbima. Nažalost, on je danas ogroman. To je danak pogrešne politike koju, sa raznim ideološkim oblandama, vodimo već skoro jedan vek. No, iako smo mnogo izgubili još nemalo Srba zna ko su i šta je naše (makar nam bilo i oteto), i njihov najpreči zadatak je da rade na osvešćivanju što više sunarodnika koji još nisu izgubili „duše“ iako su njihovi nacionalni koreni donekle atrofirali.
Patriotskoj srpskoj javnosti ostaje, uz nadu da će se kolo sreće u dogledno vreme okrenuti, da se uporno bori da naši identitetski temelji opstanu dok ne svanu bolji geopolitički dani. Pri tome imajmo na umu Lazarevićeve reči: „Naši računi sa neprijateljima nisu prečišćeni. Ostavićemo u amanet deci svojoj da se obračunaju s onima koji su nas, žive, jeli“ (5). Nadajmo se da će pre ili kasnije u prvi plan doći neke nove generacije Srba – u nacionalnom pogledu mnogo pragmatičnije i borbenije od predaka iz 20. veka –  koje neće okolišiti da učine sve što se mora, da i naše predstojeće pobede (za koje sam siguran da će u budućnosti, u regionalnim okvirima, biti izvojevane), po posledicama, postepeno, ne postanu porazi!

[/restrictedarea]