Окупациони времеплов

Пише Драгомир Анђелковић

Неоснована је нада да ће се однос Запада према нама тек тако радикално променити ако нас приме у ЕУ, а да претходно, због све веће интересне упућености на моћну Русију, нису са њом успоставили стратешко партнерство и тако „прогутали“ за њих горку православну пилулу

 

„Античка Грчка је“ – да се послужим речима француског историчара Жака Ле Гофа – „завештала двоструко наслеђе Европи: супротстављање Истоку и демократски модел“. Средњи век, наравно, није знао за друго. Тек од Француске револуције демократски идеали оживљава, али постају и додатни основ за омаловажавање Истока. Што се тиче одбојности и непријатељства Запада према Истоку, она није доживела дисконтинуитет. У средњовековном периоду попримила је и веће размере него што их је раније имала. Штавише, дошло је до редефинисања појма Запада, у смислу представе о два истока.

УМНОЖАВАЊЕ ИСТОКА

[restrictedarea]

Цивилизацијски утемељену поделу на Исток и Запад, увели су старогрчки писци. За њих је Запад био синоним за Европу, а под њом су, пре свега, подразумевали „грчки свет“. Под Истоком су имали у виду Азију, коју су услед непријатељске атмосфере створене грчко-персијским ратовима (када је споменута географско-цивилизацијска подела и уведена), карактерисали негативно. Њој супротстављена Европа, по њима, оличавала је све најбоље. Наравно, ствари су другачије изгледале из персијске перспективе. Но, старогрчке предрасуде обликовале су свест Европљана.
На све циничну сенку баца чињеница да су се европоцентрични стереотипи обили о главу оних коју су отворили „Пандорину кутију“ из које су излетеле лажи о вечно прогресивном Западу и мрачном Истоку. Са Грцима, у чију цивилизацијску сферу су ушли наши преци, страдали смо и ми као и други православни народи. Извесне културне разлике између латинске и грчке Европе, наслеђене из античког периода, у средњем веку добиле су злокобни карактер. Због сукоба између православног и римокатоличког модела хришћанства, и тиме проузрокованом поделом Цркве, дошло је до драстичног повећања противречности, па и њиховог прерастања у непријатељство. Колевка „Запада“, за оне који су постали носиоци радикализоване „мисионарске“ идеје коју он оличава, постала је Исток!

КРВАВА „ЕВРОПЕИЗАЦИЈА“
Све моћнији Запад (католичко, а потом католичко-протестантско подручје нашег континента) од средњег века зна за два истока. Први је ближи тј. православни. Он је теоријски третиран као „заблудели“ рођак кога треба „вратити“ у круг породице (тј. под јурисдикцију Рима). Међутим, како је он стварно доживљаван и третиран, најбоље говори западно освајање Цариграда (1204), пропраћено општим покољем. Када је у питању „прави“ Исток  – исламски и још даљи – према њему није ни прикривано непријатељство. Но, ван оквира пуке теорије, практичне последице су биле исте. Када су западноевропски крсташи 1099. године заузели Јерусалим, истоветно су поступили и са муслиманима, и са православцима: све су их поклали!
Да су то могли, у неким минулим временима, католици би то урадили и са православцима у другим деловима Европе и Азије. Њихов хрватски огранак, који је до краја 20. века (ако не и данас) остао духовно да тавори у средњем веку, то је покушао и у знатној мери успео да уради са православним Србима током Другог светског рата. Међутим, ни други прави и поготово периферни самозвани Западњаци (из пољских, литванских и осталих „пограничних“ крајева), нису постали драстично другачији од својих предака и заосталих савременика из истог верског круга. Ако и нису баш заточеници крвавих средњовековних идеја, за њих су, поготово православни тзв. „Источњаци“, остали отелотворење свега негативног, и пожељни објекат (не)насилног преваспитавања, што је често само изговор за експлоатацију.

ИСТОРИЈСКЕ РЕПРИЗЕ
Тако је било јуче, тако је донекле и данас. Довољно је да обратимо пажњу како ЕУ браћа третирају Грке, а камоли Бугаре и Румуне. Наводно је „источњачки“ карактер свих њих крив за све што не ваља, а то никако нису од стране западних „пријатеља“ натурени стандарди и друга решења, која су им дуго омогућавала да профитирају на рачун православне и друге ЕУ периферије. Тежи терет се преваљује на оне који су религијско-културно даљи од језгра Запада, али, истине ради, исисавају се сокови и из његових секундарних изданака. Срж Запада је идеја да је јачи предодређен да тлачењем „просвећује“ слабијег!
Уосталом, то смо тек ми Срби осетили на својој „кожи“. Пошто су у питању дубоко укорењене предрасуде, какви су Западњаци према нама били у прошлости, били би, на начин стилизован у духу времена, и у наше доба. Неоснована је нада да ће се њихов однос према нама тек тако радикално променити ако нас приме у ЕУ, а да претходно, због све веће интересне упућености на моћну Русију, нису са њом успоставили стратешко партнерство и тако „прогутали“ за њих горку православну пилулу (због нас, Грка или Бугара неће је „прогутати“ а брзо неће ни ради Руса). Наравно, за нас Србе је корак напред ако престану да нас третирају као парије чак и међу православцима, па нас са уласком у Унију или без тога, изједначе са већ „интегрисаним“ народима из нашег верско-цивилизацијског круга. Можда је рационално да тежимо томе под условом да то не плаћамо виталним националним интересима, али не треба да се заваравамо – за Западњаке ћемо још дуго остати, у већој или мањој мери, стигматизовани Источњаци. Између осталог и зато добро је да читамо упечатљиву књигу Луке Лазаревића: „Белешке из окупираног Београда (1915-1918)“. Из сваке њене странице назире се „хумано“ лице тзв. „латинске“  Европе. Са њом треба да сарађујемо на начин који је за нас користан, али не смемо да јој се подредимо или потонемо у илузије да нас воли!

ЗАБОРАВЉЕНИ ПИСАЦ
Ради се о делу некада запаженог аутора, кога је услед српског пословичног немара, готово прогутао заборав. Л. Лазаревић (1857-1936) – потомак истоименог војводе из Првог српског устанка – завршио је Историјско-филозофски одсек Велике школе у Београду. Радио је као професор и директор низа наших реномираних гимназија, а као припадник Пашићеве Радикалне странке четири пута је био биран за посланика. У Скупштини се доследно залагао за све што је доприносило унапређењу просветног система, а никада није запостављао ни оно што спада у домен патриотске тематике у ужем смислу (у ширем је свакако то и свеколико уређивање државе). У складу са својим опредељењима, учествовао је као добровољац у Српско-турском рату 1877-1878.
Написао је више књига, од оних намењених деци, преко историјских уџбеника, до збирки приповедака. Њих је, као и стручне текстове из педагогије, те приказе и чланке посвећене културном животу, редовно објављивао у часописима. Што се тиче обимом невелике али врло значајне књиге „Белешке из окупираног Београда“, она је објављена 1919. године, али јој ни тада није посвећена дужна пажња. Срби су већ оболели од опаког вируса „братства и јединства“ са онима који су нас клали и чекали прилику да нашу нацију „докољу“. Отуда, са политичког становишта, није било пожељно да се много бавимо крвавом истином.
Они који су у име наших предака одлучивали и настојали да обликују њихову свест, наивно су поверовали да ако ми гурамо главу у песак и крвници ће ставити ножеве у футроле, а можда нас и заволе. Видели смо током Другог светског рата и онога што нас је снашло почетком 90-их, да је то била заблуда. Но, опет нас неки терају да и то заборавимо. Срећом, ту је Л. Лазаревић, да нас подсећа ко су били и биће они у нашем окружењу, са којима, како нам се из садашњих квислиншких владајућих кругова поручује, треба да живимо у евро-балканској „идили“, те ко су њихови заштитници са простора Централне Европе. Друго издање запостављене а важне књиге понудио нам је београдски издавач „Јасен“.

ВАНДАЛИ НА ДЕЛУ
Из ње видимо да смо под влашћу оних који су свој поход на Србију правдали наводном цивилизацијском мисијом „патили као и наши преци под Турцима, с том разликом што Турци знају за душу и бар покаткад имају срце, а Немци и Маџари немају ни срца ни душе“ (стр. 5). Аустроугарске и немачке снаге харале су Београдом као дивље хорде које су у освит средњег века упале у Римско царство. Германски, угарски и наши „братски“ војници и официри, пљачкали су и тукли кога су стигли, немилосрдно убијали и због најмање ситнице, а нису били ретки ни случајеви силовања. Ништа им није било свето, ни православни храмови, ни дечији животи.
Како су третирана српска деца говоре белешке „Варварин“ (67) и „Кратак поступак“ (69). У прво случају, у трамвај је ушао окупациони официр, који је, видевши да су сва места попуњена, зграбио и бацио на земљу десетогодишњака који му се нашао надохвату руке. Судбина је хтела да он преживи блиски контакт са страним заговорником „европских вредности“. Но, дечак који је био актер другог случаја, окончао је тек отпочети живот. Пред месаром која се налазила на Варош-капији, стотине грађана чекало је сатима да би дошле до комадића меса. Војник који је, наводно, одржавао мир, по сопственом нахођењу пуштао је кога је хтео да преко реда уђе у продавницу. Док је маса трпела неправду погнутих глава, храбро се побуни један дечачић, рекавши: „Није поштено да се тако ради“. То је платио главом!

ПОТУРИЦА ГОРИ ОД ТУРЧИНА
Оно што и сами можемо да претпоставимо, најгори српски злотвори били су, од стране Беча нахушкани исламизирани Срби, те католички Јужни Словени. Они су предњачили у чињењу разних зулума и затирању свих српских трагова, од ћирилице до верских споменика. Но, далеко је од тога да су од њих били много бољи Немци, Аустријанци, Мађари. Ради истине и то треба рећи, било је и Срба отпадника, њихових помагача  који – како је с правом у поговору написао Здравко Крстановић – у данашњој Србији имају „подоста потомака“ (154). Сарадницима окупатора оног времена посвећене су белешке „Одљуд“ (80.) и „Такви им требају“ (96). А занимљива је пишчева напомена да су се Срби и тада према њима односили беневолентно. Једна сарадница непријатеља после ослобођења је чак радила као чиновник Скупштине. Не да није одговарала, већ јој ни каријера није била угрожена!
Зато што то допуштамо, лоше пролазимо. Да смо непоколебљиви у одбрани националних интереса и санкционисању издаје, не да људи без морала и убеђења не би олако калкулисали да ли им се она исплати, већ би био много мањи простор и за ширење националног мазохизма међу осталим Србима. Нажалост, он је данас огроман. То је данак погрешне политике коју, са разним идеолошким обландама, водимо већ скоро један век. Но, иако смо много изгубили још немало Срба зна ко су и шта је наше (макар нам било и отето), и њихов најпречи задатак је да раде на освешћивању што више сународника који још нису изгубили „душе“ иако су њихови национални корени донекле атрофирали.
Патриотској српској јавности остаје, уз наду да ће се коло среће у догледно време окренути, да се упорно бори да наши идентитетски темељи опстану док не свану бољи геополитички дани. При томе имајмо на уму Лазаревићеве речи: „Наши рачуни са непријатељима нису пречишћени. Оставићемо у аманет деци својој да се обрачунају с онима који су нас, живе, јели“ (5). Надајмо се да ће пре или касније у први план доћи неке нове генерације Срба – у националном погледу много прагматичније и борбеније од предака из 20. века –  које неће околишити да учине све што се мора, да и наше предстојеће победе (за које сам сигуран да ће у будућности, у регионалним оквирима, бити извојеване), по последицама, постепено, не постану порази!

[/restrictedarea]