Nulta Tačka

Piše Aleksandar Đaja

Narod više ne želi ni da ih vidi, ni da ih čuje… želi samo da ih kazni! Po Zakonu i Ustavu ove zemlje. To je jedino i najvažnije što očekuje od nove vlasti

 

Pre nekoliko godina,  u Kliničkom centru u Kragujevcu umro je Dragiša Đorđević, star 56 godina, od posledica bolesti,  izgladnjivanja i iznemoglosti. Nesrećni čovek je imao svega 30 kilograma. Dve nedelje nije ništa jeo ni pio, jer nikoga nije mogao da dozove u pomoć, zato što je Dragišin telefon bio isključen zbog neplaćenog računa. Inače, Đorđević je 28 godina radio u „Zastavi“, a 2001. godine je bio jedan od 11.000 radnika koji su ostali bez posla. Koliko je mogao plaćao je gotovo sve račune, ali mu je baš neplaćeni telefonski račun došao glave.
Da li mi zaista ne znamo ko stanuje kraj nas, da li je zdrav ili bolestan, da li ga povremeno viđamo ili ne, da li je živ ili mrtav – i da li nas to danas, uopšte zanima? U slučaju Dragiše, reč je o čoveku koji je ostao bez posla i živeo sam od zagarantovanog minimalca.

UJED „RAJSKOG VRTA“

[restrictedarea]

Pa šta, neko će reći? Da, strašno je to što se dogodilo Dragiši, ali, tako je to svuda na Zapadu. Otuđenost, povlačenje u sebe, nezainteresovanost za svoju okolinu… To nije istina! Zapad nije samo Amerika, to su Austrija, Švajcarska, Švedska…  Jer na „takvom Zapadu“ (a, koji je bivšoj vlasti i njenim „fanovima“ večito služio kao primer „rajskog vrta“), ljudi – ne umiru četrnaest dana od gladi i žeđi pred očima svojih sugrađana, države i socijalnih službi! A dvanaest godina vladavine Demokratske stranke i njenog klanjanja „zlatnom teletu“ zvanom „EU nema alternativu“, baš kao što alternativu nisu imali ni građani Srbije osuđeni da žive u „političkoj šizofreniji“ suludog i suicidnog  koncepta Borisa Tadića i njegove zlokobne DS korporacije, nije donelo Srbiji samo ekonomsku i političku propast, nego i zastrašujuću eroziju morala i beskrupuloznog bogaćenja bogatih – kao i bezdušno osiromašivanje siromašnih! Takvu pustoš u Srbiji koju su on i njegova stranka ostavili u „nasleđe“ novoj vlasti, malo koji je vladar u istoriji, u mirnodopskim uslovima, načinio od svoje zemlje!
Kako to da, na primer, potpredsednik DS-a i gradonačelnik Beograda u kome ima 25 posto nezaposlenih i dva puta toliko siromašnih, Dragan Đilas, a koji je 1999. godine u češkoj firmi Dibek prodavao žvake, nije uspeo da se od „prodaje žvaka“ obogati sve dok nije ušao u politički vrh DS-a pod kišobran Borisa Tadića? Kada je postao vlasnik (u raznim oblicima) petnaestak firmi u Srbiji, a od 2007. godine pa do 2010. (dakle, u vreme rapidnog siromašenja Srbije!) zaradio čak – 332 miliona evra! Pred takvim osećanjem za „biznis“, verujem da bi se i jedan Bil Gejts, iz očajanja odmah obesio o prvu banderu! Ali, ne samo iz zavisti prema takvoj „frapantnoj“ veštini zgrtanja para, nego i zbog frustracije što Bilu Gejtsu, čak i da je hteo, nikada ne bi uspelo ono što je „DS-ovim „biznismenima“ uspelo iz cuga! Da u jednoj, doskora bogatoj poljoprivrednoj zemlji u kojoj rodi svako zrno koje se slučajno prospe iz traktorske prikolice po seoskom putu – danas, 10.000 dece ima samo jedan obrok dnevno!

APETIT JE „RELATIVAN“
Usluge narodnih kuhinja u Srbiji koristi više od 31.000 građana, od čega 10.000 dece, koja dobijaju jedan obrok dnevno, pet dana u nedelji, a neki od njih, za vikend jedu samo ako im ostane od prethodnih dana. Jedini obrok koji ima u toku dana dvanaestogodišnja Katarina iz Zaplanjske Toponice u Gadžinom Hanu dobija iz narodne kuhinje, baš kao i njena tri brata i roditelji, koji nigde ne rade. „Nemamo uslova. Dobijamo hranu pet dana nedeljno, od ponedeljka do petka, jedan obrok dnevno. Samo to. Užasno se osećam zbog toga, jer volim da se družim, ali na ovakav način ne“, kaže Katarina. I Anđela iz sela Taskovići, kod Gadžinog Hana, jedini obrok tokom dana dobija iz narodne kuhinje, baš kao i njeni roditelji, baba, deda i dve mlađe sestre sa kojima živi. Međutim, ova devojčica tvrdi da nije gladna i da su navikli na uslove u kojima se prvi put jede oko 14 sati, a deo obroka ostavlja za kasnije. „Mi, u stvari, mnogo ne jedemo“, kaže Anđela.
Dušo moja, ali su zato drugi jeli na tvoj račun, mnogo više nego što im je bilo potrebno, jeli su sve dok im ne bi pripala muka od sitosti! I sada, kada su izgubili vlast, u paničnom strahu od moguće kazne za sve svoje kriminalne aktivnosti i bogaćenja na narodnoj grbači – „kukuriču“ o tome kako se po Srbiji prekraja izborna volja građana?! A, šta se desilo pre četiri godine? Napravili su „prema izbornoj volji građana“ tako „moćnu“  skupštinsku većinu, u kojoj bi, ako samo jedan njihov poslanik kine, odmah nastajalo vanredno stanje, a skupštinu ne bi zakazivali nekoliko meseci – sve dok ne prođe sezona gripa u Srbiji!
Možda bi ovaj tekst u nekim svojim elementima bio i duhovit, da mu opšta situacija u Srbiji i među građanima Srbije, to, jednostavno, ne dozvoljava. Jer, ona je tragična. A, biće svakim danom sve tragičnija, dokle god su akteri njene tragedije i dalje na slobodi, bez pozivanja na političku i krivičnu odgovornost. Dok se još uvek „šepure“ pred tv kamerama u parlamentu i van njega, dok u svojim još uvek strogo kontrolisanim medijima i drže pridike novoj vlasti o „ugrožavanju demokratije“.
Narod više ne želi ni da ih vidi, ni da ih čuje… želi samo da ih kazni! Po Zakonu i Ustavu ove zemlje. To je jedino i najvažnije što očekuje od nove vlasti. Za sve ostalo može, želi, hoće da sačeka. Ali, za ovo neće. Jer, to je „nulta tačka“ za Srbiju – od koje nova vlast mora da načini prvi i odlučujući korak, od koga sve može da pođe na bolje. U protivnom, sve će se definitivno sunovratiti u provaliju!

[/restrictedarea]