Novosadski gambit

Piše Dragomir Anđelković

Novosadska politika suštinski je daleko od lokalnog domena u koji formalno spada, već se nalazi u epicentru velikih igara sa direktnim posledicama na nacionalnom nivou

 

O onome šta Čanak i njemu slični „ozbiljni“ separatistički nastrojeni političari na severu Srbije zapravo misle dok eufemistički govore o širokoj autonomiji Vojvodine, mnogo jasnije govore njihove secesionističke „kolege“ iz nevladinog sektora i vanparlamentarnih stranaka. Tako nas je ovih dana NVO „Vojvođanski klub“ saopštenjem za javnost „podsetio“ da je od raspada „velike Jugoslavije“ do danas sedam od osam republika i pokrajina bivše SFRJ steklo nezavisnost dok „je jedino pitanje Vojvodine ostalo nerešeno“. Po pomenutom „klubu“ ono bi u što skorije vreme trebalo da bude rešeno donošenjem novog Ustava Srbije kojim bi ona bila uređena kao „federalna država sastavljena od Republike Srbije i Republike Vojvodine“.

FAZNI SEPARATIZAM
Jasno je da se čak i tu radi samo o etapi na putu ka separaciji Vojvodine. Ni predloženo nakaradno „rešenje“ to nije, već je uvod u nove, još opsežnije, antidržavne akcije. Jer, toga smo verovatno svi svesni, oni koji pričaju o nekakvim „građanima Vojvodine“, autonomiji po Ustavu iz 1974. i sličnom, uglavnom maštaju o crnogorskom scenariju. To znači o stvaranju veštačkog nacionalnog identiteta, a ne samo nove države na delu srpskog prostora. A i one nam samo fale, pa da do kraja propadnemo.
Vojvođanski separatisti neće odustati od svojih opakih nauma, a u krizno vreme, kada mnogi iracionalno projektuju svoje objektivne probleme na „druge“ koji im za njih nisu krivi, i te kako mogu Srbiji da stvore brojne probleme. Stoga je važno sada oslabiti i neutralisati antidržavne elemente na severu Srbije. U normalnije vreme, iako će vatra njihove državne destruktivnosti tinjati, ipak neće pretiti da se otrgne kontroli. No, sada ima preveliki zapaljivi potencijal kojem je što pre, i koliko god je moguće celovitije, potrebno parirati.
Odluka Ustavnog suda o Vojvodini od pre nekoliko meseci – kojom su odredbe Zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine proglašene neustavnim, te su prestale da važe – ima ogroman značaj za budućnost naše države, ali daleko je od toga da je time „bitka“ sa vojvođanskim separatizmom dobijena. Ustavni sud, ohrabren promenom vlasti, usvojio je ispravnu odluku koju u okolnostima da je na čelu države i dalje DS ne bi smeo da donese. No, separatistička hidra se nije, čak ni privremeno, povukla, već je odmah najavila zaoštravanje oponiranja Beogradu, što između ostalog podrazumeva i internacionalizaciju tzv. vojvođanskog pitanja. I ne bi trebalo se zavaravati da će od toga odustati.

[restrictedarea]

NACIONALNI PRIORITETI
Što god republičke institucije radile, kakve god odluke donele, separatisti na severu Srbije (instrumentalizovani od nekih krugova iz Zagreba i dugih inostranih središta moći), njih će odbacivati. Jedino efikasno rešenje je da im se izbije tlo pod nogama. A odličan potez u prilog toga je preuzimanje vlasti nad Novim Sadom, administrativnim središtem Vojvodine, od strane koalicije koja vlada na republičkom nivou, a čiji veći deo činilaca, uz sve mane, ipak ima državotvornu poziciju.
Bez kontrole nad Novim Sadom od strane javnih i prikrivenih vojvođanskih separatista, nema mogućnosti za iole produktivnu secesionističku politiku u vezi sa našom severnom pokrajinom. Otuda, što pre je važno realizovati plan preuzimanja vlasti nad „srpskom Atinom“. Nikakvi lično-partijski računi ili ranije preuzete obaveze nekih faktora iz pojedinih  vladajućih partija na republičkom nivou ne smeju da budu razlog za okolišenje. Vođstvo pokrajinskog odbora SPS-a, te njihove kolege sa gradskog nivoa, imaju pravo da vode neku svoju politiku, ali ne i da se makar i nehotično poigravaju sa sudbinom države. Njihova beogradska centrala to ne bi smela mirno da gleda, odnosno neprihvatljivo je da beži od onoga što je dužna da učini, i da ne drži kormilo vlade.
U principu isto važi i za opozicioni SRS. Neprimereni su protesti novosadskih radikala protiv toga da postojeći režim u Novom Sadu bude smenjen. Radi se o suviše ozbiljnoj stvari da bi partijske strasti smele da obesmisle patriotsku odgovornost, koja se od izrazito nacionalno usmerene stranke kao što je SRS neizostavno očekuje. I da aktuelna novosadska vlast nije u svakom pogledu, verovatno, najgora koju je taj grad u svojoj istoriji imao, iz državnih razloga bilo bi važno da bude promenjena. Kamoli ovako kada je, izgleda, do krajnosti ogrezla u korupciju i kriminal. O svemu tome bi, bez obzira na odnos koji generalno imaju prema naprednjacima (i oni prema radikalima), vrh SRS-a morao ozbiljno da razmisli, te obuzda svoj novosadski odbor koji, u suštini, sada u tom gradu brani postojeći štetočinski režim predvođen lokalnim DS-om.

AMERIČKE PARALELE
O tome koliko je za neutralisanje vojvođanskih separatističkih trendova bitno preuzimanje Novog Sada, slikovito govori američko iskustvo iz vremena pred građanski rat (1861-1865). Činjenica da se prestonica SAD-a, Vašington, u svojstvu federalnog distrikta, iako na njegovim obodima, nalazila u robovlasničkom delu zemlje, doprinela je opredeljenju kritičnog dela elite u regionu koji gravitira glavnom gradu, u tom smislu da se nekoliko tamošnjih država opredeli za Uniju, tj. da ne krene separatističkim putem ostalih robovlasničkih delova SAD-a. Opet – gle neobične paralele sa našom stvarnošću – tome je po državno jedinstvo na koban način moglo da doprinese neodgovorno ponašanje odlazeće administracije iz redova američke Demokratske stranke.
Veliki deo vrha te partije čak i na severu – uključujući i Džejmsa Bjukenena, predsednika SAD-a u vreme kada su se opasno ljuljali temelji jedinstva Amerike (1857-1861) – iz ličnih i partijskih pobuda koketirao je sa južnjačkim secesionistima. Ne samo da su godinama nekritički popuštali partijskim kolegama sa juga (gde je američki DS tada bio posebno snažan), ali i drugim tamošnjim elementima koji su ugrožavali državo jedinstvo, već su i u okolnostima kada je došlo do cepanja SAD-a secesionističkim krajevima omogućili da mirno konstituišu svoju Konfederaciju, pa i da njihovi organi vlasti preuzmu većinu vojnih i drugih federalnih objekata na svojoj teritoriji.
Nova predsednička administracija, taj put već republikanska administracija, predvođena Abrahamom Linkolnom, imala je mnogo više muka nego što bi to bio slučaj da su se njeni demokratski prethodnici uistinu patriotski ponašali. To je SAD koštalo više stotina hiljada života i mnogo materijalnih sredstava, a ožiljci građanskog rata opterećivali su tu državu i njen narod decenijama. A da Vašington nije bio federalno ostrvo u robovlasničkom okruženju, sa svim posledicama koje je to u okolnostima kulminacije krize imalo, i bez popustljive demokratske vlasti koja je prethodila secesiji (a tim pre sa njom), pitanje je šta bi bilo sa Sjedinjenim Državama.
Za razliku od okruženja Vašingtona sredinom 19. veka, gro Srba u Vojvodini, ali, u to sam takođe siguran, većina pripadnika manjinskih zajednica u toj našoj pokrajini, nije sklona da podrži tamošnje separatističke snage. Međutim, tim pre je tako bilo sa pravoslavnim stanovnicima nekadašnje „srpske Sparte“, tj. Crne Gore pre pet-šest decenija kada je otpočelo njihovo odnarođivanje, a vidimo kuda su stvari otišle. Novi Sad – administrativni, kulturni i privredni centar Vojvodine – može da bude generator secesionističke erozije našeg severa, kao što je realno da bude kohezivni činilac državnog jedinstva kao pre 150 godina Vašington u SAD-u (i to u mnogo nepovoljnijem okruženju za tako nešto od onoga koje mi, srećom, imamo na severu Srbije). Samo je pitanje ko vlada „srpskom Atinom“ i na koji način to čini.

DRŽAVOTVORNI FRONT
Kada govorimo o formiranju nove vlasti u Novom Sadu, tu se iz navedenih razloga više ne radi o lokalnoj već par excellence državnoj politici. Negde nije dobro da se koplja velike politike lome na opštinskom i gradskom nivou, već je važno da akcenat bude stavljen na probleme koje pritiskaju tamošnje žitelje, te da se vodi računa o lokalnim partijskim simpatijama, antipatijama i interesima. Opet, tamo gde se brani državno jedinstvo, ne bi  trebalo ni reći, lokalni računi moraju da budu u drugom planu. Oni su bitni kao drvo spram čitave šume.
U tom pogledu zreo je stav novosadskog DSS-a, koji ne samo da je podržao najavljeno prekomponovanje vlasti u tom gradu, već je i ukazao da bi ta partija zajedno sa Srpskom naprednom strankom i Socijalističkom partijom Srbije mogla činiti uspešan front protiv autonomaša. To je, u ovom trenutku, srž novosadske politike. Sve drugo je manje bitno. Zato je u potpunosti opravdano i odgovorno opredeljenje lidera SNS-a i ministra odbrane u vlasti Srbije Aleksandra Vučića, da je njegova partija spremna da ide i na nove izbore ako SPS ne prihvati da istupi iz koalicije sa DS-om u nekoliko slučajeva, a pre svega u Novom Sadu, gde je to ranije dogovoreno. Srbija je umorna od izbora, ali i oni su bolja opcija od ignorisanja opasnosti od maligniteta kakav je pomenuti novosadsko-vojvođanski.
Što se tiče Čankove stranke, i to da pomenem, ona je do juče podržavala žuti režim u Novom Sadu, u kojem je participirala sa koristi koju to nosi, a koji je posredno išao u prilog separatističkim idejama LSV-a. Ali, sada i ona diže ruke od Pavličića i njegovih. Tako postupa jer vidi da petrovaradinski brod DS-ove ekipe tone, pa nastoji da minimizira štetu, odnosno izbegne krivičnu odgovornost za postupke vlasti u urušavanju. Čanak je kao mačka sa sedam života. Spasava se danas da bi sutra na drugačijim osnovama nastavio po starom. Na patriotskim snagama je da stvore kontekst koji mu to neće omogućiti, ali zbog naprasnih Čankovih napada ne smemo ni na tren da naivno pomislimo da je novosadski DS ipak OK.

DAČIĆ NA POTEZU
Premijer Ivica Dačić nedavno je izjavo da je zadovoljan radom Vlade Srbije u prvih mesec dana, jer Kabinet radi efikasno kao dobar tim, odnosno u njoj nema trzavica. Polazeći od toga Dačić smatra da će ona trajati ceo mandat. Verujem da je tako, ipak vladu mogu da uruše i problemi na nižem nivou, kao što je onaj u Novom Sadu. To ne bi bilo dobro, jer je Srbiji potrebna stabilna vlast koja bi se konačno ozbiljno uhvatila ukoštac sa brojnim problemima koji nas opterećuju. No, ni vlada ne sme da bude iznad svega onoga što je bitno za jedinstvo zemlje. Šta znači uspeh na polju spoljne ili fiskalne politike ako se uporedo sa njim toleriše nečije miniranje državnih temelja? Tada je, bez obzira na neke kvalitete postojeće vlade, potrebno usiljenim tempom krenuti ka formiranju vlade koja će se tome suprotstaviti. Valjalo bi da u svetlu toga Dačić razmisli o delovanju nekih svojih partijskih kolega u Vojvodini i sa tim skopčanoj sudbini vlade čiji je predsednik.

[/restrictedarea]