Matija Bećković: Ko ljubi slobodu, velik je i hrabar kao Bog…

Piše Matija Bećković

Ali ako ne možemo i ne umemo onako kako je Kočić zborio nekad, možda bismo mogli da zamislimo kako bi zborio sada

Zna se čime je Petar Kočić zaslužio da se u njegovu slavu održava Kočićev zbor. Hvala onima koji su bolje od mene znali čime sam ja zaslužio da zborim na Kočićevom zboru i ukazali mi čast prve reči u ovoj prilici.
Zbor je od zboriti, pa bi valjalo bar na Kočićevom zboru zboriti onako kako je zborio Petar Kočić. A to znači da „najkraće, najjasnije i na najbolji način saopštimo ono što imamo da kažemo ljudima svog jezika“, kako je Kočićevo umeće opisao Ivo Andrić.
Ali ako ne možemo i ne umemo onako kako je Kočić zborio nekad, možda bismo mogli da zamislimo kako bi zborio sada. A sada, kad je ponovo u upotrebi „neki jezik nalik na srpski“, čini se da ni Kočić ne bi zborio kao Kočić, već pre kao njegov junak David Štrbac, simbol srpskog ketmana, koji se zahvaljivao „zemljanoj“ vladi i „glavatim gospodinima“ što su uveli poredak od kojeg se „milijun duša od silnog dobra i miline umrtvilo, pa jedva diše.“
Ako bi Kočić i sada grmeo kao onda, možda bi izbegao Crnu kuću i „okove bez sindžira, pooštrene postom i tvrdim ležajem“, ali ne bi crne liste, zle jezike, zloćudna tumačenja i oporočavanja. „Sarajevski večernji list“, koji je u svoje vreme pisao da ono što Kočić piše i govori s naukom i literaturom nema nikakve veze i da je jedno obično pričalo i medekalo dalmatinsko, daj Bože da bi drukčije pisao i sada.
A i kako bi mogao pisati drukčije u naše dane kad je tu skoro jedan jednoga tužio sudu za uvredu časti i ugleda zato što ga je, pred svedocima, nazvao patriotom.
Kočić je bio sav od jednog komada i jedne misli, jednako je pisao i pripovetke, i članke, i pisma ocu, i apelacije sudu. Kao da je želeo da kaže samo jednu reč, a ostale su za njom same pokuljale. Sam je tražio tu jednu jedinu „krupnu, moćnu, silnu, koju dušmani ne razumiju, a narod razumije“, a onog ko hoće da pred sudom postigne neki uspeh savetovao da „u svoj govor ubacuje što više njihovijeh riječi.“

ZBIRNO IME ZA JAUKE
Za sto trideset i pet godina od kad se rodio, Petar je ostao stena, kočić postao noseći stub, Kočića glavica prerasla u planinski vrh.
Rečeno je da u Kočićevom delu nema ni Hercegovine, a kamoli Bosne, ima Bosanske krajine, ali je u njoj celo samo Zmijanje „u kojem je sve sama svojat i rodbina“. U tom Zmijanju Kočić nije našao spoljašnju nego unutrašnju geografiju i državu, carevinu bez cara i kraljevinu bez kralja, sačuvanu i zapečaćenu u jeziku, kao u zavetnom kovčegu. „Reč je utemeljnica i neke knjige se mogu čitati i do kraja razumeti samo na jeziku na kojem su napisane i samo u određenom duhovnom stanju – kao što je slučaj sa Kuranom i arapskim jezikom“. U reči utemeljnici je sama bit jezika,ona što asli, belćim, vajme, rećemo kazti, pulsira i u jeziku Petra Kočića. Zmijanje postaje moćno kao Tibet, a jauci sa Zmijanja zbirno ime za sva Zmijanja i sve jauke pod krovom neba.
Nisam čuo Kočićev glas, ali je zapamćeno da nije govorio nego grmeo. Slušao sam Ćopića i Andrića i čini mi se da ni jedan, ni drugi nije govorio svojim glasom, a Skender i Meša jesu. Ćopić se umetao u seljaka i činilo se da preko fraka nosi kožuh da bi se što bolje uklopio i manje štrčao. Andrić je govorio ispod glasa da ničim ne skreće pažnju na sebe, kako ni vazduh ne bi povredio i ustalasao. Kočić je prvu noć u Beogradu proveo na Kalemegdanskoj klupi, a ujutru bio sproveden u policiju. Ćopić nije uspeo da nađe ujaka, pa je prvu noć u Beogradu prespavao pod mostom, na onom istom mestu gde je na kraju pao čelom i koji se i pre toga zvao Brankov. Najzdraviji izgleda najbrže pucaju. Obojicu su podigli đedovi, jedan je napisao „u ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vaj me, i umrijeh“, a drugi „zbogom lijepi i strašni živote!“
Ne može se govoriti o Kočiću, a da se ne govori o planinama, ni o planinama, a da se ne govori o Kočiću. Ne samo zato što je svoju prvu knjigu naslovio „S planine i ispod planine“, ni što je govorio kako bi, kad bi progovorile – govorile planine, nego najviše zato što je svoju otadžbinu i njenu slavu našao u jeziku, a svojom rečenicom potvrdio govorno poreklo književnosti i postao planina, on sam.
„Velika dela nastaju tamo gde se sretnu ljudi i planine“, mislio je Vilijem Blejk, a dokazali i Kočić i Ćopić. Gete je verovao u poseban život planina, a zemlju smatrao ogromnim živim bićem. Planine su za vrline, planine imaju svoju ličnost. Ljudi koji žive u planinama imaju se na koga ugledati. One nas uče kako se ostaje svoj na svome, spokojan i siguran u smisao svog postojanja. Do njih se nije ispeo potop, a povodnji i poplave ne dotiču gornje svetove. Zato bi se Petar Kočić radovao planinama u Republici Srpskoj, što su , od svega što se povilo, one najmanje pokleknule.

OPŠTI LIK ZAJEDNIČKOG PRETKA
„Gledam fotografiju Petra Kočića i mislim na koga me podseća“, zapisao je Ivo Andrić. I odjednom: to je Fridrih Niče! Onaj Niče koji je umro na današnji dan 1900. godine. Mi gledamo fotografije i Ničea i Kočića i čini nam se da su to i mladi Njegoš, i mladi Vuk Karadžić, i mladi Marko Miljanov, i mladi Radoje Domanović, i mladi Đuro Damjanović, i mladi Đorđo Sladoje i brkati Rajko Petrov Nogo, a svi zajedno čine opšti lik zajedničkog pretka koji nadnosi veđe i brkove nad svoj rod.
Kočićevi junaci bili su stvarne ličnosti, a postali su ne samo književni likovi nego i nacionalni simboli. David Štrbac je srpski Petrica Kerempuh i srpska književnost nema nikog drugog ko bi u tolikoj meri izražavao karakter, misao i sudbinu celog naroda.
Rečeno je da niko nije toliko star da se ne bi sećao vremena kad je bio mlad. Tako se i ja živo sećam kako sam se kao mladićak, sam samdijan, odnekud obreo u Banja Luci i to, gde bih drugo, nego u gradskom parku.
Ali tu me dočekao niko drugi nego bronzani Petar Kočić i njegov zaštitnički gigantski kažiprst. Već i to bi me ohrabrilo i utoplilo, a pogotovo kad sam na spomeniku pročitao reči: „Ko ljubi slobodu velik je i hrabar kao Bog, a prezren i gladan kao pas. „Čitao sam osvrćući se da me ko ne vidi, jer takve reči se nisu smele ni govoriti, a kamoli pisati i uklesavati. Nekim čudom su tamo i aktuelna svaka reč Petra Kočića. I ona da „bez slobode nema pravde“, iz pisma supruzi i ona izgovorena u Bosanskom saboru: „Uzeli ste nam sve, ali ne damo vam našega jezika – to nam je jedina nada i utjeha!“
U mećavi kroz koju prolazi Kočićev narod, u navečerje stogodišnjice Prvog svetskog rata u kojem je bio jedna od ikona Mlade Bosne, dopustite da kraj ove reči prepustimo rečima Petra Kočića:
„Ideš li, rode? Idem, idem! Moreš li? Morem, morem! Nadesno, nadesno! Ideš li, rode? Idem, idem!
Ajde rode, ajde!“

Reč Matije Bećkovića na Kočićevom saboru u Banja Luci, 25. avgusta 2012.