Knjiga je najbolji drug

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Ekonomske knjige ukazuju na utabane, a dobre, puteve razvoja. Bez ekonomske slobode bezuspešna je svaka državna intervencija. A baš ta vrsta slobode je u Srbiji ugrožena

 

Prvih sto dana posle izbora iskoristila je nova Vlada Srbije za sopstveno konstituisanje. Javnost je (napokon) proverila istinu da je jednopartijski sistem u Srbiji preživeo tranzicioni talas devedesetih. Pokazalo se da sve stranke dele iste (evroatlantske) vrednosti, pa je svaka kombinacija u formiranju vladajuće koalicije bila verovatna. Ali frakcijske (tzv. međupartijske) razmirice toliko su jake, da je bilo nemoguće izbeći grubu predizbornu kampanju, koju su poražene frakcije (stranke) nastavile i posle izbora.

[restrictedarea]

DOGOVOR    
Uplašila me je vest o opširnom i detaljnom koalicionom dogovoru postignutom među partijama koje su rešile da podele vlast. Priznajte da bi svakog od nas zabrinula vest da su igrači rukometne reprezentacija Srbije potpisali detaljni protokol o tome kako će igrati na „Olimpijskim igrama“, koliko će puta u toku svake utakmice ko (i kome) dodati loptu, a koliko puta svaki igrač ima pravo da pokuša sreću šutom iz daljine. Šta biste mislili o timskoj igri i kolektivnom duhu reprezentacije? Verovatno slično što i o vladi koja se detaljno (unapred) dogovorila o parcelizaciji nadležnosti pojedinačnih, stranačkih, ministarstava.
Ekspoze predsednika Dačića verovatno predstavlja rezime dugotrajnih i principijelnih dogovaranja među strankama o tome gde je potrebno „zahvatati“, gde „rezati“, a gde bi država trebalo da „dolije“, pošto je baš tamo pomoć „šire zajednice“ urgentna, neophodna i – svrsishodna. Dobro je što je u prvi plan istaknut interes Srbije i njenog opstanka (patriotski princip), ali me plaši da su obećanja o „dolivanjima“ mnogobrojna i konkretna, a nagoveštaji „rezanja“ nedovoljno brojni i magloviti.

NAMERE    
Pomenuto je npr. smanjenje broja agencija i redukcija državne administracije, ali nisu pomenuti NVO-i, servisi, ekonomska diplomatija, brojne komisije… Ekonomisti znaju da je najbitnije koje će stavke budžeta biti srezane, ne samo kao izvor smanjenja budžetskog deficita, nego pre svega kao primer da je država spremna da prizna svoje greške u nedotupavnom imitiranju drugih, bogatijih zajednica.
Uplašili su me mandatarovi nagoveštaji formiranja Razvojne banke, koja bi, za razliku od ostalih banaka, na nekomercijalnoj osnovi davala jeftine kredite „tamo gde oni daju najveće efekte“. Da li se nekad neko zapitao zašto banke ne žele da kreditiraju te tako rentabilne projekte? I zašto su razvojne banke u zemljama sa slabim pravnim poretkom (kakva je Srbija) često bile pozornice brojnih zloupotreba (i korupcije)? Osim toga, zašto bi te sjajne projekte morali da „pronađu“ državni eksperti, a finansiraju – poreski obveznici?

SAVET    
Postavite sebi logično pitanje: koliko biste bili spremni da podmitite nekoga da vam obezbedi kredit od 1.000.000 evra po kamatnoj stopi jedan odsto godišnje, ako se na finansijskom tržištu krediti plasiraju uz stopu od devet odsto  godišnje? Ah, nemojte pitati kako ćete premostiti administrativne „kontrole i uslove“, pošto na ta trivijalna „papirološka“ pitanja odgovor zna skoro svaki osnovac (taj osnovac će posle nekoliko uspešnih operacija na „baronskom“ tržištu postati već pravi tajkunčić). A tek kad čuje da će „razvoj“ biti podržan i sredstvima deviznih rezervi, pa i iz primarne emisije, ej?
Na vaše opravdano pitanje: zašto opisujem taj neželjeni  scenario, nemam drugi odgovor osim jednog – poznata su mi ekonomska iskustva Srbije i Jugoslavije sa razvojnim fondovima, pokretanjima investicionih ciklusa, kao i procesa privrednog preporoda. Reč „privredni preporod“ (baš kao i reč „preokret“) izazivaju i kod mene strah i gađenje – neku vrstu potištenosti koju, verovatno, osećaju ovce pre šišanja. Naročito kada ne vole da ih šišaju.
Zato mi se ne dopada ni ideja novog predsednika vlade o formiranju Nacionalnog saveta za privredni preporod (uf, još jedan savet!) Istina je da predsednici mnogih vlada imaju slične timove savetnika, ali su, kod nas, takve diskusione tribine „umnih glava“ dale skromne rezultate. Možda će nekome biti simpatično da sluša jadikovke članova Saveta kako ih „niko ne sluša“, a nekim ministrima će biti milo da čuju da ni najumnije glave ne mogu da se usaglase, pa vlast može da radi što god hoće.

HEROJ NIKOLA    
Ipak, ekonomske knjige (i doktrine) ukazuju na utabane, a dobre, puteve razvoja. Knjiga je najbolji drug! Čak i zagovornici regulacije brojnih oblasti ekonomskog života (Štiglic i Krugman) naglašavaju da glavnu ulogu u privredi igra privatni sektor – i slobodno tržište. Bez ekonomske slobode pokazaće se bezuspešna i svaka državna intervencija. A baš ta vrsta slobode u Srbiji je najviše ugrožena.
Nekima će zvučati neobično, ali nade Srbije i njen privredni prosperitet u rukama su Nikole Selakovića, najmlađeg ministra u novoj vladi, koji mora da otkloni razorne posledice koje je Tadićeva vlast ostavila u sistemu pravosuđa.  Jačanje svojinske i ugovorne sigurnosti, kao i prostornog reda, oslobodiće privredu tutorstva politike, pa će se pokrenuti, ako bude sreće, ogromna energija privatne inicijative, uz rast proizvodnje i zaposlenosti.

[/restrictedarea]