Evropska unija: Zahuktali voz bez lokomotive

Piše Miroslav Stojanović

Francuski predsednik je uveren da „nemački put“ u rešavanju dužničke krize „vodi u katastrofu“, a u Berlinu „psihoterapeutski“ konstatuju da „Grande nejšen“ (Francuska) pati od „kompleksa niže vrednosti“

 

Decenijama je nemačko-francuski par predstavljao pokretačku snagu evropske integracije. Sada, očigledno, u tom „braku“ nešto ozbiljno škripi. Nikad, čini se, od kad je čuvenom misom u takođe čuvenoj katedrali u Remsu (8. jula 1962. godine), u „aranžmanu“ dvojice (zaista) velikih državnika, generala Šarla de Gola i Konrada Adenauera, došlo do velikog pomirenja nekadašnjih ljutih neprijatelja (pola godine potom potpisan je Jelisejski sporazum o francusko – nemačkom prijateljstvu), nije bilo toliko neskrivenog podozrenja među susedima na Rajni.
Od onog trenutka visoke simbolike u Remsu, vodeći lideri dve zemlje su, u tandemu, i složno, udarali snažan lični pečat sve razuđenijim odnosima između dve zemlje. Ali i sve dubljim evropskim integracijama. Žiskar d Esten i Helmut Šmit, Fransoa Miteran i Helmut Kol. Žak Širak i Gerhard Šreder. Sve do idile para „Merkozi“ (Merkelova-Sarkozi).

POTMULI POTRESI
Situacija se najednom promenila, iako se i nemačka kancelarka i (novi) francuski predsednik, bar pred kamerama, trude da „emituju“ utisak o (neprekinutom) kontinuitetu. U najkritičnijim trenucima, dok velika dužnička kriza dramatično potresa evropsku familiju, francusko – nemački dvojac očigledno ne „vesla“ u istom smeru. Zahuktali evropski voz juri u neizvesnost, bez (čuvene francusko – nemačke) lokomotive. Fransoa Oland (i)stupa kao kontrahent (veoma samouverenoj) Angeli Merkel, podrivajući njenu (doskora bespogovornu) strategiju u rešavanju dužničke krize rigoroznom štednjom.
Po (nemačkom) „Špiglu“, postoje razlozi zbog kojih se francuski predsednik „pozicionira u Evropi“ kontra nemačkoj kancelarki. Kao prvi razlog, uticajni politički magazin navodi njegovo stvarno uverenje da njena „terapija“ vodi „u katastrofu“. I, drugo, Oland hoće da pokaže, i Nemcima, a posebno Francuzima, da se ne klanja (i ponižava) pred Merkelovom kao njegov prethodnik (malerozni) Nikola Sarkozi.
U isto vreme, primećuje „Špigl“, stvaranje „nove alijanse“, s južnjacima koji su uzdrmani krizom, Italijanima i Špancima („Pečat“ je nedavno pisao o „trijumviratu Oland-Monti-Rahoj protiv Merkelove“), francuski predsednik pokušava da vaspostavi (poljuljani) uticaj i značaj svoje zemlje u evropskoj familiji.
Potmuli potresi u nekad politički idiličnim (iako uvek delikatnim) francusko – nemačkim odnosima opažaju se, kako to obično biva, najpre, i najglasnije, u medijskom i intelektualnom svetu. S jedne i druge strane Rajne.
Sledimo, najpre, novinare već spomenutog nemačkog nedeljnika u njihovom „pohodu“ na Pariz, gde ih čekaju (veoma) interesantni i ugledni sagovornici. Maks Galo (80), član Francuske akademije nauka, predstavljen je kao „republikanski patriot“, istoričar i pisac bestselera (između ostalog, o Francuskoj revoluciji, Napoleonu, Viktoru Igou, Šarlu de Golu i Drugom svetskom ratu) koji godinama traga za „francuskim (nacionalnim) identitetom“. Trenutno piše knjigu o danima neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata, „praizvoru katastrofa 20. veka“. I zapaža „uznemrujuću sličnost“ sa aktuelnom evropskom krizom.
Kao i onda, i sada se može, upozorava Galo, pokrenuti točak i lančana reakcija, podstaknuta nervozom, panikom, konflikotom interesa, obavezama savezništva. Sve bi to, u jednom času, moglo da se otme politici i diplomatiji. Pre jednog veka generalštabovi su, kao uvod u katastrofu, iza scene obavljali grozničave mobilizacije. Danas bi to mogle da učine anonimne tržišne sile, banke i berzanski špekulanti izazivajući, kompjuterski, haos i improvizovane (političke) odluke.

FISKALNI FAŠIZAM

[restrictedarea]

Uveren je da niko u Evropi ne vrši ratne pripreme. „Heroizam je zamenjen konzumerstvom“, potrošačkom groznicom. I – nemilosrdnom konkurencijom. Galo, međutim, upozorava na činjenicu da bi Evropa mogla da se, finansijsko-politički, nađe u situaciji sličnoj krizi iz avgusta 1914. godine. Ovoga puta s – „Grčkom u ulozi Srbije“!
Profesor ekonomije Žak Atali, svojevremeno Miteranov savetnik, zapaža „nedostatak empatije“ u odnosima između suseda na Rajni i odsustvo spremnosti (sposobnosti) da se „stavite u poziciju onog drugog“. Ne može da shvati, kaže, zašto su Nemci u raspravama o načinu na koji Centralna evropska banka treba da pomogne zemljama zahvaćenim krizom „tako opsesivno“ obuzeti strahom od inflacije.
Bankrot nemačke države posle famozne inflacije 1922/1923. nastupio je kao posledica izgubljenog rata. Ako se pravi paralela sa sadašnjom situacijom, nemački političari bi morali da se prisete da je upravo drastična štednja koju je zaveo tadašnji kancelar Brining u vreme privredne krize 1929. („recept“ koji sada upravo forsira Merkelova) dovela do masovne nezaposlenosti i haosa i, potom, posledično, političkog uspona nacista.
Istoričar i demograf Emanuel Tod, oštar kritičar, inače, nemačkog ekonomskog neoliberalizma, kvalifikuje „diktat Merkelove“ (drastična štednja) kao formu „fiskalnog fašizma“.
Intelektualci u Parizu su uvereni da Francuska i Nemačka raspolažu  „ključevima“ uz pomoć kojih bi mogle  zajedno da se „oslobode stega finansijskih tržišta“ i reše dužničku krizu. Samo ako bi to Berlin zaista hteo! Tu se, međutim, začinje sumnja. Signali koje šalje nemačka vlada su, u najmanju ruku, zagonetni. Postoji, očigledno, strepnja da nemačka kancelarka, „bezosećajna naslednica sentimentalnog prijatelja Francuske“, Helmuta Kola, forsira program s tajnim ciljem da samo Nemačku učini (pre)jakom u nemilosrdnoj borbi koju nameće globalizacija. (Uzgred: upravo objavljeni podaci govore da je Nemačka izuzetno profitirala u sadašnjoj krizi: njen suficit u trgovinskoj razmeni sa svetom dosegao je rekord  – premašio je sto milijardi evra – i prvi put je, za poslednjih nekoliko godina, veći od kinskog!).
Nacionalni fenomen
Strah da bi Francuska (peta ekonomija sveta, inače), u toj nemilosrdnoj utakmici, mogla da bude, politički i ekonomski „otpisana“, pojačan je nemačkim (oholim) držanjem i – nespornim uspehom. Podaci govore da je Francuska, od uvođenja evra, u svojoj konkurentnosti, u odnosu na Nemačku, osetno izgubila. Najmanje deset procenata. Njena industrijska proizvodnja pada, a budžetski defict (trenutno, po nemačkoj računici, između šest i deset milijardi evra, a naredne godine čak 33 milijarde!) zaduženost (89 odsto bruto nacionalnog proizvoda) dramatično rastu.
Francuska spada u „ekonomski bolesne zemlje Evrope“, konstatuje Matje fon Ror u „Špiglu“, uz opasku da je još daleko od uzdrmanih Španije i Italije, iako bi, ako nešto radikalno ne preduzme, „jednog dana“ mogla da se nađe u njihovoj situaciji.
Nemački mediji, međutim, primećuju da francuski predsednik izbegava reč „reforma“, radije govori o „sanaciji“. Strah od globalizacije je u ovoj zemlji, primećuju nemački mediji, „nacionalni fenomen“ – 60 odsto Francuza se plaši da će im neko oteti radna mesta – i da je Francuska, u „svojoj srži“, duboko konzervativna zemlja, okrenuta (sjajnoj) prošlosti i veličini.

PREDSEDNIK KAO MONARH
U zemlji gde se beži od (tragične) prošlosti, ta francuska okrenutost „nečemu što je bilo“, nailazi na neskrivenu odbojnost. S primetnom ironijom se govori o francuskoj „opsednutosti veličinom“, iza koje, kad se porede s Nemačkom, stoji „kompleks manje vrednosti“ (mediji su beležili da je sadašnji predsednik u izbornoj kampanji najsnažniji aplauz mamio uzvikujući da je „Francuska velika zemlja“, i da „socijalista sada nastupa“ kao „monarh“ koji predstavlja zemlju od 265, a ne 65 miliona stanovnika) i neskrivenim podsmehom spominje „Grande nejšen“.
U žučne i žustre rasprave koje se u poslednje vreme vode i u samoj Nemačkoj o svrsishodnosti i zabludama politike na kojoj nepopustljivo istrajava Angela Merkel, podstaknute očigledno sve snažnijim otporom u evropskoj familiji – insistiranjem da se umesto izričitog insistiranja na drakonskim merama štednje akcenat stavlja na podsticanje privrednog razvoja, francuski predsednik je naterao nemačku kancelarku na uzmicanje – uključuje se sve više zvučnih i uticajnih imena iz intelektualnog sveta.
U najuticajnijem nemačkom političkom dnevniku, „Frankfurter algemajne cajtungu“, pojavio se 3. avgusta opširan tekst koji su potpisali Petar Bofinger, ekonomista, profesor Univerziteta u Minhenu, glasoviti filozof i sociolog Jirgen Habermas i njegov kolega, profesor Univerziteta u Vircburgu Julijan Nida Rimelin.
U kritičkom tekstu protiv „fasadne demokratije“ u Evropskoj uniji, trojica autora upozoravaju da bez radikalne i strateške promene sadašnje politike „monetarna unija neće preživeti“. Produbljivanje krize govori da je dosadašnje „besperspektivna politika“ doživela krah, a da savezna (nemačka) vlada nema hrabrosti da prevaziđe „status quo“.
Događaji poslednjih meseci pokazuju da su „dijagnoza i terapija“ nemačke vlade bili potppuno pogrešni. Kriza očigledno nije posledica pogrešnog ponašanja vlada na nacionalnom nivou. Ona je sistemski problem koji zahteva i sistemski odgovor. Samo zajedničkim jemstvom svih članica evro zone, može se izbeći rizik nesolventnosti i bankrota pojedinih država. Zajedničko jemstvo podrazumeva ovlašćenje i nalog Centralnoj evropskoj banci da, uz veoma povoljne (niske) kamate otkupljuje obveznice država koje su uzdrmane krizom. One bi, na taj način, mogle da dođu do preko potrebnog svežeg novca, bez upadanja u još veću dužničku spiralu, na šta su, inače, osuđene ako taj novac traže na nemilosrdnom finansijskom tržištu i kod komercijalnih banaka.
Postoje dve, međusobno oprečne, strategije za prevladavanje sadašnje krize, konstatuju autori ovog teksta. Ili krah evra i vraćanje na nacionalne valute u celoj Evropskoj uniji (raste broj pristalica ove opcije!), što bi svaku zemlju pojedinačno izložilo riziku i pritisku špekulantskih finansijskih tržišta, ili institucionalno obezbeđivanje zajedničke fiskalne, ekonomske i socijalne politike u evro zoni, s ciljem da se politici povrati sposobnost delovanja protiv diktata tržišta na internacionalnoj ravni.
Ako se zaista želi, upozoravaju autori, sprečiti povratak u „monetarni nacionalizam“ i dugoročna kriza, neophodno je „postaviti znak“ za uspostavljanje političke unije, najpre u okviru evro zone, uz jasne ustavne odredbe o jednoj „nadnacionalnoj demokratiji“, koja bi „dozvolila“ uspostavljanje zajedničke vlade, ali ne i – tvorevinu savezne (evropske) države .
Uvereni su da bi savezna evropska država bila „pogrešan model“ i preveliko iskušenje za spremnost istorijski samosvojnih i nezavisnih naroda na takvu žrtvu (potpuno prenošenje nacionalnog suvereniteta na nadnacionalne institucije) i solidarnost.
Na kraju se konstatuje da bi građani Evrope morali da nauče kako se njihov društveni model i nacionalna raznolikost njihovih kultura mogu samo zajedno (od)braniti. Oni moraju da udruže snage kako bi uopšte mogli da utiču na rešavanje globalnih problema: odustajanje od evropskog ujedinjenja značilo bi u isto vreme i oproštaj od (stvaranja) svetske istorije.

[/restrictedarea]