Eвропска унија: Захуктали воз без локомотиве

Пише Мирослав Стојановић

Француски председник је уверен да „немачки пут“ у решавању дужничке кризе „води у катастрофу“, а у Берлину „психотерапеутски“ констатују да „Гранде нејшен“ (Француска) пати од „комплекса ниже вредности“

 

Деценијама је немачко-француски пар представљао покретачку снагу европске интеграције. Сада, очигледно, у том „браку“ нешто озбиљно шкрипи. Никад, чини се, од кад је чувеном мисом у такође чувеној катедрали у Ремсу (8. јула 1962. године), у „аранжману“ двојице (заиста) великих државника, генерала Шарла де Гола и Конрада Аденауера, дошло до великог помирења некадашњих љутих непријатеља (пола године потом потписан је Јелисејски споразум о француско – немачком пријатељству), није било толико нескривеног подозрења међу суседима на Рајни.
Од оног тренутка високе симболике у Ремсу, водећи лидери две земље су, у тандему, и сложно, ударали снажан лични печат све разуђенијим односима између две земље. Али и све дубљим европским интеграцијама. Жискар д Естен и Хелмут Шмит, Франсоа Митеран и Хелмут Кол. Жак Ширак и Герхард Шредер. Све до идиле пара „Меркози“ (Меркелова-Саркози).

ПОТМУЛИ ПОТРЕСИ
Ситуација се наједном променила, иако се и немачка канцеларка и (нови) француски председник, бар пред камерама, труде да „емитују“ утисак о (непрекинутом) континуитету. У најкритичнијим тренуцима, док велика дужничка криза драматично потреса европску фамилију, француско – немачки двојац очигледно не „весла“ у истом смеру. Захуктали европски воз јури у неизвесност, без (чувене француско – немачке) локомотиве. Франсоа Оланд (и)ступа као контрахент (веома самоувереној) Ангели Меркел, подривајући њену (доскора беспоговорну) стратегију у решавању дужничке кризе ригорозном штедњом.
По (немачком) „Шпиглу“, постоје разлози због којих се француски председник „позиционира у Европи“ контра немачкој канцеларки. Као први разлог, утицајни политички магазин наводи његово стварно уверење да њена „терапија“ води „у катастрофу“. И, друго, Оланд хоће да покаже, и Немцима, а посебно Французима, да се не клања (и понижава) пред Меркеловом као његов претходник (малерозни) Никола Саркози.
У исто време, примећује „Шпигл“, стварање „нове алијансе“, с јужњацима који су уздрмани кризом, Италијанима и Шпанцима („Печат“ је недавно писао о „тријумвирату Оланд-Монти-Рахој против Меркелове“), француски председник покушава да васпостави (пољуљани) утицај и значај своје земље у европској фамилији.
Потмули потреси у некад политички идиличним (иако увек деликатним) француско – немачким односима опажају се, како то обично бива, најпре, и најгласније, у медијском и интелектуалном свету. С једне и друге стране Рајне.
Следимо, најпре, новинаре већ споменутог немачког недељника у њиховом „походу“ на Париз, где их чекају (веома) интересантни и угледни саговорници. Макс Гало (80), члан Француске академије наука, представљен је као „републикански патриот“, историчар и писац бестселера (између осталог, о Француској револуцији, Наполеону, Виктору Игоу, Шарлу де Голу и Другом светском рату) који годинама трага за „француским (националним) идентитетом“. Тренутно пише књигу о данима непосредно пред избијање Првог светског рата, „праизвору катастрофа 20. века“. И запажа „узнемрујућу сличност“ са актуелном европском кризом.
Као и онда, и сада се може, упозорава Гало, покренути точак и ланчана реакција, подстакнута нервозом, паником, конфликотом интереса, обавезама савезништва. Све би то, у једном часу, могло да се отме политици и дипломатији. Пре једног века генералштабови су, као увод у катастрофу, иза сцене обављали грозничаве мобилизације. Данас би то могле да учине анонимне тржишне силе, банке и берзански шпекуланти изазивајући, компјутерски, хаос и импровизоване (политичке) одлуке.

ФИСКАЛНИ ФАШИЗАМ

[restrictedarea]

Уверен је да нико у Европи не врши ратне припреме. „Хероизам је замењен конзумерством“, потрошачком грозницом. И – немилосрдном конкуренцијом. Гало, међутим, упозорава на чињеницу да би Европа могла да се, финансијско-политички, нађе у ситуацији сличној кризи из августа 1914. године. Овога пута с – „Грчком у улози Србије“!
Професор економије Жак Атали, својевремено Митеранов саветник, запажа „недостатак емпатије“ у односима између суседа на Рајни и одсуство спремности (способности) да се „ставите у позицију оног другог“. Не може да схвати, каже, зашто су Немци у расправама о начину на који Централна европска банка треба да помогне земљама захваћеним кризом „тако опсесивно“ обузети страхом од инфлације.
Банкрот немачке државе после фамозне инфлације 1922/1923. наступио је као последица изгубљеног рата. Ако се прави паралела са садашњом ситуацијом, немачки политичари би морали да се присете да је управо драстична штедња коју је завео тадашњи канцелар Брининг у време привредне кризе 1929. („рецепт“ који сада управо форсира Меркелова) довела до масовне незапослености и хаоса и, потом, последично, политичког успона нациста.
Историчар и демограф Емануел Тод, оштар критичар, иначе, немачког економског неолиберализма, квалификује „диктат Меркелове“ (драстична штедња) као форму „фискалног фашизма“.
Интелектуалци у Паризу су уверени да Француска и Немачка располажу  „кључевима“ уз помоћ којих би могле  заједно да се „ослободе стега финансијских тржишта“ и реше дужничку кризу. Само ако би то Берлин заиста хтео! Ту се, међутим, зачиње сумња. Сигнали које шаље немачка влада су, у најмању руку, загонетни. Постоји, очигледно, стрепња да немачка канцеларка, „безосећајна наследница сентименталног пријатеља Француске“, Хелмута Кола, форсира програм с тајним циљем да само Немачку учини (пре)јаком у немилосрдној борби коју намеће глобализација. (Узгред: управо објављени подаци говоре да је Немачка изузетно профитирала у садашњој кризи: њен суфицит у трговинској размени са светом досегао је рекорд  – премашио је сто милијарди евра – и први пут је, за последњих неколико година, већи од кинског!).
Национални феномен
Страх да би Француска (пета економија света, иначе), у тој немилосрдној утакмици, могла да буде, политички и економски „отписана“, појачан је немачким (охолим) држањем и – неспорним успехом. Подаци говоре да је Француска, од увођења евра, у својој конкурентности, у односу на Немачку, осетно изгубила. Најмање десет процената. Њена индустријска производња пада, а буџетски дефицт (тренутно, по немачкој рачуници, између шест и десет милијарди евра, а наредне године чак 33 милијарде!) задуженост (89 одсто бруто националног производа) драматично расту.
Француска спада у „економски болесне земље Европе“, констатује Матје фон Рор у „Шпиглу“, уз опаску да је још далеко од уздрманих Шпаније и Италије, иако би, ако нешто радикално не предузме, „једног дана“ могла да се нађе у њиховој ситуацији.
Немачки медији, међутим, примећују да француски председник избегава реч „реформа“, радије говори о „санацији“. Страх од глобализације је у овој земљи, примећују немачки медији, „национални феномен“ – 60 одсто Француза се плаши да ће им неко отети радна места – и да је Француска, у „својој сржи“, дубоко конзервативна земља, окренута (сјајној) прошлости и величини.

ПРЕДСЕДНИК КАО МОНАРХ
У земљи где се бежи од (трагичне) прошлости, та француска окренутост „нечему што је било“, наилази на нескривену одбојност. С приметном иронијом се говори о француској „опседнутости величином“, иза које, кад се пореде с Немачком, стоји „комплекс мање вредности“ (медији су бележили да је садашњи председник у изборној кампањи најснажнији аплауз мамио узвикујући да је „Француска велика земља“, и да „социјалиста сада наступа“ као „монарх“ који представља земљу од 265, а не 65 милиона становника) и нескривеним подсмехом спомиње „Гранде нејшен“.
У жучне и жустре расправе које се у последње време воде и у самој Немачкој о сврсисходности и заблудама политике на којој непопустљиво истрајава Ангела Меркел, подстакнуте очигледно све снажнијим отпором у европској фамилији – инсистирањем да се уместо изричитог инсистирања на драконским мерама штедње акценат ставља на подстицање привредног развоја, француски председник је натерао немачку канцеларку на узмицање – укључује се све више звучних и утицајних имена из интелектуалног света.
У најутицајнијем немачком политичком дневнику, „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“, појавио се 3. августа опширан текст који су потписали Петар Бофингер, економиста, професор Универзитета у Минхену, гласовити филозоф и социолог Јирген Хабермас и његов колега, професор Универзитета у Вирцбургу Јулијан Нида Римелин.
У критичком тексту против „фасадне демократије“ у Европској унији, тројица аутора упозоравају да без радикалне и стратешке промене садашње политике „монетарна унија неће преживети“. Продубљивање кризе говори да је досадашње „бесперспективна политика“ доживела крах, а да савезна (немачка) влада нема храбрости да превазиђе „статус quо“.
Догађаји последњих месеци показују да су „дијагноза и терапија“ немачке владе били потппуно погрешни. Криза очигледно није последица погрешног понашања влада на националном нивоу. Она је системски проблем који захтева и системски одговор. Само заједничким јемством свих чланица евро зоне, може се избећи ризик несолвентности и банкрота појединих држава. Заједничко јемство подразумева овлашћење и налог Централној европској банци да, уз веома повољне (ниске) камате откупљује обвезнице држава које су уздрмане кризом. Оне би, на тај начин, могле да дођу до преко потребног свежег новца, без упадања у још већу дужничку спиралу, на шта су, иначе, осуђене ако тај новац траже на немилосрдном финансијском тржишту и код комерцијалних банака.
Постоје две, међусобно опречне, стратегије за превладавање садашње кризе, констатују аутори овог текста. Или крах евра и враћање на националне валуте у целој Европској унији (расте број присталица ове опције!), што би сваку земљу појединачно изложило ризику и притиску шпекулантских финансијских тржишта, или институционално обезбеђивање заједничке фискалне, економске и социјалне политике у евро зони, с циљем да се политици поврати способност деловања против диктата тржишта на интернационалној равни.
Ако се заиста жели, упозоравају аутори, спречити повратак у „монетарни национализам“ и дугорочна криза, неопходно је „поставити знак“ за успостављање политичке уније, најпре у оквиру евро зоне, уз јасне уставне одредбе о једној „наднационалној демократији“, која би „дозволила“ успостављање заједничке владе, али не и – творевину савезне (европске) државе .
Уверени су да би савезна европска држава била „погрешан модел“ и превелико искушење за спремност историјски самосвојних и независних народа на такву жртву (потпуно преношење националног суверенитета на наднационалне институције) и солидарност.
На крају се констатује да би грађани Европе морали да науче како се њихов друштвени модел и национална разноликост њихових култура могу само заједно (од)бранити. Они морају да удруже снаге како би уопште могли да утичу на решавање глобалних проблема: одустајање од европског уједињења значило би у исто време и опроштај од (стварања) светске историје.

[/restrictedarea]