Episkop Andrej: Vidovdanska razmišljanja o Bogu i čoveku u savremenom svetu

Razgovarala Zorica Zec
Fotografije đakon Dragan S. Tanasijević

Današnji čovek čezne za stabilnošću i sigurnosti u ljubavi. Svuda. U državi, na poslu, na ulici, u školi, u porodici… Nedostatak međusobne ljubavi i razumevanja, pravoslavnog hrišćanskog duha, a kod nas Srba i Svetosavskog duha čine da je danas naš čovek postao bezvoljan, nem, apatičan… Kao da mu je svejedno šta se oko njega zbiva!? To je veliki problem; probuditi čoveka iz učmalosti, sna. Vratiti ga u život, u stvaralački život, da verom u Boga i bolje sutra svojim radom – poštenim radom i pameću, svakako uz Božju pomoć – sve nabolje promeni

 

Episkopija remezijanska (danas administrativno pripada Eparhiji niškoj) bila je od prvih vekova hrišćanstva spona između jedinstvenog, jednodušnog i istovernog pravoslavnog Zapada i pravoslavnog Istoka. Na njenom čelu nalazi se odskora episkop Andrej (rođen 1961. godine u Osnabriku, Nemačka), poznat kao jedan od najboljih poznavalaca crkvenog pojanja, u narodu prihvaćen kao oduševljen predavač i nadahnut propovednik Hristove blagovesti. Tokom svog dugog služenja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, učestvovao je na mnogim međucrkvenim i međunarodnim konferencijama, u bogoslovskim dijalozima i tribinama širom Evrope, u Africi i Aziji. Bio je izaslanik SPC-a na Svetskom savetu crkava i na Konferenciji evropskih crkava u Ženevi. Njegovo bogato iskustvo i obrazovanje (govori nemački, grčki, italijanski, engleski i francuski, a služi se ruskim, latinskim, jevrejskim i arapskim jezikom) preporučuju ga kao odličnog sagovornika kada je reč o mnogim važnim pitanjima u vezi sa crkvenim i nacionalnim, duhovnim i identitetskim pitanjima, ali i sa temeljnim egzistencijalnim pitanjima čoveka u savremenom svetu…

Kažete da je nejlepše biti Srbin, ali i najteže. Zašto je danas hrabrost izreći ovu činjenicu?
Nije to hrabrost, to je činjenica. Srpska istorija, pravoslavno svetosavsko predanje koje se prenosi sa pokolenja na pokolenje kroz vekove, potvrđuju moje reči. Prisetimo se slavnih Nemanjića i njihovih veličanstvenih dela. Setimo se Svetog Save i njegovog roditelja Nemanje. Obojica zadojeni pravoslavnom verom, blagodaću Svetoga duha, a orošeni Svetogorskim idealima, oni zidaju na Svetoj Gori srpski manastir Hilandar „da se u njem poju liturđije, ovog sveta kao i onoga“. Grade Studenicu – majku svih srpskih crkava… Put ove dvojice duhovnih gorostasa bio je kamen temeljac za sve ono dobro i plemenito što su njihovi potomci, slavni Nemanjići uradili. Brojne crkve i manastiri: Žiča, Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška, Sopoćani, Mileševa… predivne ikone, rukopisne knjige vaistinu svedoče da „niko nema što Srbin imade…“. To je bio razlog da izgovorim reči „da je najlepše biti Srbin“.
Ali, opet se moramo osloniti na našu istoriju i narodno predanje, prisetiti se zaveta, svetog zaveta kosovskog mučenika kneza Lazara. Nije to bila njegova kletva – kneževa kletva upućena velikašima. Biće da je to bila zakletva – vapaj upućenom svome Rodu i Bogu da se mora život položiti za svoju veru – Pravoslavnu veru, za svoj Rod – srpski Rod, za svoju budućnost – svetlu budućnost. Kao da Sveti knez opet svima nama u današnje vreme poručuje i preklinje: Srbi braćo i Gospodo srpska, evo ja sam život svoj položio da zaštitim i sačuvam sve što je srpsko, što je hrišćansko, što je pravoslavno, što je sveto. Sebe sam dao za čast moga Roda, po rečima svetog Jevanđelja: „položio sam dušu svoju za bližnjega svoga“. Izvolite braćo i gospodo, pođite i vi tim putem… Žrtvujte se za svoju veru i svoj rod. Zato sam kao pesnički rekao: „Najteže je biti Srbin“.

Da li oni koji žive u blagostanju, poseduju moć i vlast, mogu da sprovedu duh mira i pravde?
Na vaše pitanje uistinu je teško odgovoriti. Bivalo je, a to nam je poznato iz istorije, da su mnogi svoje bogatstvo neizmerno delili sa drugima. Pomažući sirotinju, gradeći puteve, bolnice, sirotišta, mostove, hramove, čineći tako pomagali su i sebe. Pomažući drugima širimo među ljudima ljubav, solidarnost, bratoljublje. Kada su ljudi zadovoljni i srećni u njihovim dušama vlada mir. Nema nezadovoljstva i očaja… Dakle, mislim bi da moćni i bogati trebalo da svoje bogatstvo usmeravaju na dobrobit i blagostanje i drugih, a ne samo svoje. Uostalom, zato im je bogatstvo i dato. Društvo koje želi da bude uspešno, mora da radi na prosperitetu i blagostanju svih. Tek tada će biti mira – istinskog mira među svim ljudima.

Za čim, Vaše Preosveštenstvo, današnji čovek najviše čezne? Šta savremenom čoveku nedostaje da bude zadovoljan?
Prvenstveno za stabilnošću i sigurnosti u ljubavi. Svuda. U državi, na poslu, na ulici, u školi, u porodici… Zašto ne reći i u crkvi. Nedostatak ovoga prouzrokuje sve nevolje koje nastaju u narodu: nezadovoljstvo, mržnju, očaj, bedu, siromaštvo, bolesti, i fizičke i duševne, ubistva i samoubistva… Uz sve ovo nedostatak međusobne ljubavi i razumevanja, pravoslavnog hrišćanskog duha, a kod nas Srba i Svetosavskog duha čine da je danas naš čovek postao bezvoljan, nem, apatičan… Kao da mu je svejedno šta se oko njega zbiva!? To je veliki problem; probuditi čoveka iz učmalosti, sna. Vratiti ga u život, u stvaralački život, da verom u Boga i bolje sutra svojim radom – poštenim radom i pameću, svakako uz Božju pomoć – sve nabolje promeni. Eto, za svim ovim, današnji čovek čezne.

Vi često držite predavanja, tribine. Misionarite. Naročito među mladima, u školi i među običnim ljudima. Iz svih tih susreta i razgovora, šta mislite, da li su Srbi svesni vremena u kojem žive, i svega što ih snalazi: teškoća, grehova… Šta kaže Vaše iskustvo: kako Vama danas izgleda običan srpski čovek, dete, porodica?
Došao sam iz Nemačke u Srbiju kao devetnaestogodišnji maturant (1979-1980. godine). U početku se nisam baš osećao opušteno i prijatno. Nastanivši se u Beogradu, družio sam se sa ljudima odanim Crkvi i srpskoj tradiciji. Zapazio sam da u društvu postoje veliki problemi. Moji profesori na Bogoslovskom fakultetu svedočili su pred našim narodom o značaju duhovnog sadržaja našeg svakodnevnog života, koji je važan za opšte stanje u kojem živimo, dišemo, delamo i radimo. Moji profesori su se isticali darom rasuđivanja i razlikovanja duhova. Podsećali su slušaoce na naše slavne pretke koji su bili slobodarski orijentisani, koji su se istinski žrtvovali za slobodu, za istinsko poštovanje drugoga. Sigurno su svi najradosniji kada se razni slojevi društva ipak sakupe, nađu sigurno utočište i zajednički služe na dobro naroda i države. Često se pitam: posle tolikih patnji, i muka, mogu li naša deca ubuduće živeti normalno; mogu li izgrađivati svoj život u sreći i ljubavi, u blagostanju i sigurnosti, bezbedno i stabilno – mogu li da ostvare svoje snove? Hoće li buduća Srbija najzad stati na svoje noge, da postane privlačna država u kojoj će se deca u miru i u slobodi rađati, i gde će se obnoviti duhovni i nacionalni život? Siguran sam da hoće. Zato ugledajmo se u svome životu na svetitelje naše Crkve, na naše slavne pretke i njihove duhovne ideale. Uspećemo! Pri tome, ne daj Bože, da naša obnova nikako ne bude na teret njenog stanovništva ili pak drugih naroda, već svagda na principima poštovanja svih.

Naredne godine proslavićemo 1700 godina od kako je Sveti car Konstantin u svome carstvu svim podanicima dao slobodu da mogu ispovedati svoju veru. Mogu li danas, u XXI veku hrišćani slobodno da ispovedaju svoju veru? Vidimo u mnogim delovima sveta da hrišćani stradaju, progone se…
Hrišćani su oduvek duhovno bili slobodni. Svako ko je kršten u Gospodu Isusu Hristu, jeste pre svega duhovno slobodan, ali ima i svoje obaveze. Hrišćanin neprestano mora, kako glase molitve pri krštenju, da bude hrabar i spreman da se duhovno izgradi. Jedan hrišćanin, kao i svi drugi ljudi, uvek će nailaziti na razne prepreke. Gospod Hristos je govorio svojim učenicima, da će imati nevolja u životu, da će u svetu imati žalost (Jn. 16,33). Hrišćanin bi trebalo da bude postojan u svojoj veri i da ima jaku veru. Povodom 1700 godišnjice Milanskog edikta, možemo da kažemo da je hrišćanska vera uvek svetlila kao sunce kroz Vaseljenu. To nije bilo prosto širenje jedne prolazne ideje, nego to je svakodnevni blagoslov i podstrek za duhovni život čoveka. Duh potrošačkog mentaliteta i duh industrijalizacije, prilično je sveo čoveka na radno i „robno“ biće. Zato bi danas trebalo govoriti o istinskom smislu ljudske ličnosti, o smislu rada u savremenim uslovima i o poštovanju duhovne dimenzije čoveka.
Što se tiče prilika na našim prostorima, naročito u vezi sa nedavnim građanskim ratom, mi možemo da zaključimo da su pripadnici hrišćana i islama učinili šta su mogli da bi igrali što konstruktivniju ulogu u smirivanju nastalih etničkih problema. Zato se upravo danas mi usrdnije zalažemo za neposredan međuverski i međuhrišćanski dijalog, da kao ljudi koji nisu krivi za podele ili za nastalu situaciju, iznađemo rešenja za mirni suživot svih, kao deca jednoga Boga. Kroz razgovor se dolazi do bogatijeg sadržaja međusobnih odnosa, na osnovu prihvatanja duha poverenja i pomirenja.

Jedan od primera progona hrišćana je slučaj progona arhiepiskopa ohridskog gospodina Jovana. Da li je tu dijalog moguć?
Taj progon Njegovog blaženstva arhiepiskopa gospodina Jovana je, nažalost, veoma bolno pitanje. Naša susedna država, a pre svega čelnici šizmatične, takozvane Makedonske pravoslavne crkve nisu smeli da dopuste i odobre taj progon. Ljudi koji odobravaju taj scenario nisu ljudi istinske vere. Svima je dobro poznato kako je došlo do tog progonstva. Jasno je da se radi o gonjenju sa političkom pozadinom. Očekujemo da će ljudi savesti i poštovanja ljudskih prava i sloboda stati u odbranu utamničenog arhiepiskopa, želeći da pomognu kako bi se sve ovo brzo okončalo u korist istine i slobode, jer arhiepiskop već preko šest meseci, ne i prvi put čami u zatvoru, u tami, i muči se. Nepravedno i bez krivice strada.

Vi ste tokom svog službovanja često učestvovali u brojnim međunarodnim i mirovnim konferencijama i susretima. Šta mislite Vaše Preosveštenstvo o međuverskom dijalogu?
Tema svih tih susreta na međukonfesionalnom i na međuverskom nivou, jeste uvek  briga i nada da se prevaziđu nesrećni raskoli među hrišćanima i verujućim ljudima. Činjenica je da je hrišćanski svet podeljen, i da su i verujući ljudi često podeljeni, a to ne bi smelo tako da bude i da tako ostane. Podvojenost smeta svedočenju istinske vere, hrišćanske vere i vere u Boga uopšte. Tema svih tih razgovora na kojima sam učestvovao bila je da se učvrste solidne i konstruktivne pozicije iz kojih se mogu naći rešenja; da se prevaziđu nepomirljive razlike, u duhu jedinstva u različitosti. To može da bude na nivou Svetog pisma, na nivou veronauke, sistematskog bogoslovlja, na nivou liturgičkog bogoslovlja Razlike u obredima, u pristupu liturgijskom životu ili u pogledu socijalnog i haritativnog delanja mogu se uz dobru volju prevazići. Ima stotine tema koje zavređuju da se ljudi raznih konfesija i vera sastanu i da o svim tim pitanjima razgovaraju. Ta afirmacija dijaloga traje još od davno, s tim da su prvi institucionalizovani dijalozi počeli još krajem 19. veka. U panevropskom i interkontinentalnom smislu međukonfesionalna tela formirala su se od početka XX veka, pa naovamo.

Naša Crkva se trudi da otvoreno govori o problemima sa kojima se susrećemo i kao Crkva i kao narod. Nekako je utisak da su rezultati promena u korist boljeg življenja vrlo skromni, a teškoće se nagomilavaju…
Ako među ljudima ne vlada hrišćanski princip da ono što želiš sebi – to čini drugima, a ono što ne želiš da drugi čine tebi, to ne čini ni ti drugima (sr. Mt. 7,12), onda je u društvu teško unaprediti duh poverenja, solidarnosti, pravde. Mir i pravda idu zajedno, jer oni potiču iz srca, iz duše. Zato delanje Crkve mora da bude živo. U duhu svih naših praznika: Božića, Vaskrsa, Vidovdana, Svetog Save. Praznici kao neradni dani trebalo bi ponovo da nadahnjuju veru svih ljudi. Najpre onih koji su odgovorni za vođenje društva, odnosno države. Sve u cilju unapređenja ljudskog dostojanstva, pružanja radnih mesta, omogućavanja zarade, čime bi ljudi mogli da usavršavaju svoj svakodnevni život u elementarnom smislu i da nemaju tolikih briga. U tome uloga žive Crkve može da bude ogromna. Živa Crkva čuva i tumači ideal međuljudske sloge, ne samo svojim duhovnim životom i svojim liturgijskim služenjem, već i svojim učenjem i pravilima. Na prvom mestu Svetim Jevanđeljem i ostalim knjigama Novoga Zaveta, u kojima se govori da čovek ne sme da gradi svoju sreću na tuđoj nesreći (sr. Otkr. 3,17).Ako se u svojim redovima i u vascelom društvu držimo tih lekovitih saveta i principa, onda je sasvim sigurno da će savremeni pesimizam i sumnja duhovnim delovanjima biti prevaziđeni. Ne govorimo ovde o nekom „idolu života“, jer kako reče Sveti vladika Nikolaj: „Mi pravoslavni hrišćani čekamo Hrista, a ne bolje vreme…“

Srpska crkva je živela život svog naroda, delila sa njim zlo i dobro. Danas Crkva uživa najveće poverenje u narodu. Vernici očekuju aktivnije učešće Crkve u svakodnevnom životu ljudi, veću brigu Crkve za siromašne, gladne, bolesne, udovice, siročad… Šta Vi kažete na ovo vladiko?
Na prvom mestu Crkva je Telo Hristovo. Ona zrači u svetu kao sunce. Ona nije nekakva organizacija ili svetovni organizam. Šta je dakle Crkva? Crkva je svakako duhovni organizam, u kojem se Bog i čovek susreću… Važno je da Crkva utiče na svoje članove i isijava na njih Božansku blagodat, tako da ljudi koji se bave socijalno-političkim pitanjima upijaju u sebe tu primljenu blagodat i energiju duhovnog sadržaja i da je, kao verujući ljudi, sprovedu u svoje delovanje, kako bi društvo moglo da bude uspešno. U tom smislu je u društvu važno prisustvo Crkve. Ali pri tom, Crkva i država ne bi trebalo da menjaju svoje uloge. Svako da radi svoj posao. To pokazuje proslava Bogojavljenja na Čukarici. U Crkvi, na bogosluženju je bilo prisutno rukovodstvo Opštine Čukarica, na čelu sa predsednikom opštine. Oni su svesrdno pomogli da praznik bude najsvečanije proslavljen. I ako je bio radni dan, zatvorili su ulice od Banovog Brda do Ade Ciganlije, kako bi velika Litija sa narodom od hrama Svetog Georgija do Ade Ciganlije mogla da dođe do jezera na osvećenju vode. Tada se videlo koliko Crkva znači za naše društvo i koliko se društvo raduje toj duhovnoj svečanosti. To je potvrdilo mišljenje da je korisno kada Crkva i društvo harmonično funkcionišu, međusobno se dopunjuju i obogaćuju. Tako bi trebalo da bude u svakodnevnom životu društva. U tom smislu jasno je da će Crkva i ubuduće delati u društvu, da se ljubav prema Bogu i ljubav prema čoveku više ne odvajaju. I obratno, da se neće razdvajati ljubav prema čoveku od ljubavi prema Bogu, već će postojati istinsko čovekoljublje.

Danas se mnogo govori o ugroženosti čoveka, ljudske vrste, prirode, ali se govori i o ljudskim pravima. Ipak, najmanje se govori o ljudskim pravima ugroženih Srba na Kosovu i Metohiji.
Ponašanje i maniri ljudi se ogledaju upravo u onome šta se dešava u srcu čoveka. Ukoliko su srca ljudska čista, ljudi će se lepo ponašati. Ukoliko su srca nečista odmah nastaju konflikti i problemi. To se odnosi na vlastodršce na Kosovu i Metohiji. To mogu iz duše da kažem, jer sam tamo živeo nekoliko godina. Sećam se Šiptara – prijatelja, dobri ljudi, pošteni, čestiti, moralni, verujući ljudi. Sa druge strane, saznao sam i za počinjene zločine od strane mnogih Šiptara, znao sam i za zverska delovanja UČK. Ti ljudi koji su proterali svoje komšije Srbe i druge sa vekovnih ognjišta, koji su porušili srpske hramove i manastire, koji su palili srpske kuće i srpsku imovinu, koji su preorali srpska groblja, to su zaista neljudi. To je katastrofa. Sramota velika. Međutim to je stvarnost pred kojom ćuti savremena Evropa. O tome evropski mediji izveštavaju nedovoljno – ili u mnogo manjoj meri nego pre izbijanja rata na Kosmetu. O zaštiti ljudskih prava na prostorima Kosova i Metohije danas retko ko piše. O tome se nažalost u međunarodnim institucijama nedovoljno ili neobjektivno govori.

Veliki je problem i to što samoproklamovana „država Kosovo“ želi da prisvoji srpsku pravoslavnu kulturnu baštinu kao deo svog identiteta. Dokle se stiglo u suprotstavljanju toj laži?
Tamo gde su nečista srca, tu su i laži i manipulacije. Prisvajanje tuđeg nasledstva, naročito duhovnog, prisvajajući ga kao deo svog sopstvenog identiteta jeste nedopustivo. Naše je da svedočimo da je istina sasvim drugačija. To naša Crkva čini gde god može i kad može. Na Kosovu i Metohiji Srbi su zaista mučenici i hrabri čuvari Zaveta kneza Lazara. Koliko mogu da izdrže do kraja videćemo. Te nesrećne 1999. godine, a i kasnije, mnogi su Srbi napustili svoja vekovna ognjišta i od tada, i danas je situacija na Kosovu i Metohiji preteška. „Kosovo republika“ jeste manipulacija istorije, jednostranosti i nastranosti.

Ljudi često zaboravljaju, da po odlasku sa ovoga sveta, sa sobom ne nose ništa. Ostaje pitanje po čemu će nas pamtiti? Vaša poruka je…
U Svetom Jevanđelju zapisane su reči Gospoda Isusa Hrista upućene apostolima i svim ljudima: „Po tome će svi poznati da ste moji učenici, ako imate ljubav među sobom” (Jn. 13.35). Smatram da je ljubav prema Bogu, prema bližnjima, prema Rodu svome i Crkvi svojoj ono najvažnije i jedino po čemu će nas ljudi prepoznati. Ako takvom ljubavlju mi Srbi ovde na zemlji budemo živeli, vaistinu možemo biti sigurni da je najlepše biti Srbin, ali svakako i najteže. Sigurno je jedno: ljubav nam otvara carstvo neprolaznosti i večnosti u naručju Božjem i svakako ćemo sa tom ljubavlju zasigurno ostati u pamćenju naših potomaka. Zato smo i ovde na zemlji.